AMD Llano desktop platforma

Miloš Stamenković Kada je Intel u penziju poslao Pentium 4 i očajnu NetBurst arhitekturu i na tržište izašao sa Conroe jezgrom, situacija je opet krenula da se vraća na staro stanje stvari… Otprilike od tog trenutka, AMD procesori nisu više bili u stanju da se bore za krunu performansi, pa su samim tim ovi procesori postali rešenje koje se može preporučiti samo u „ekonomskoj klasi“, ali uz još jednu posledicu – AMD se nije ni trudio puno da se nadmeće za sam tron, već je promenio svoju orijentaciju, čije krajnje plodove možemo da vidimo ovih dana, da ne kažemo meseci i nedelja, sa novim, pristupačnim platformama. AMD se tokom zadnjih nekoliko godina u celoj situaciji snalazi veoma dobro, pa je korisnicima na raspolaganju dosta veliki broj CPU varijanti koje predstavljaju odličnu vrednost za novac.
 

Sam odnos cene i performansi je adut AMD-a, jer za veoma malu količinu novca možete kupiti sasvim korektan procesor, sa kojim će ogromna većina prosečnih korisnika biti sasvim zadovoljna. Ipak, nisu u pitanju samo jeftini procesori, već je AMD tokom zadnjih godina na scenu pokušao da postavi koncept „kompletne platforme“. Kupovinom kompanije ATI, AMD je dobio pristup 3D GPU tehnologiji, koju je sve više pokušao da inkorporira u svoja desktop i mobile rešenja. Tako je dugo AMD platforma sa integrisanom grafikom bila ubedljivo najbolje takvo rešenje na tržištu, čime se opet dolazi na teren prosečnih korisnika današnjice kojima nešto posebno sem interneta, muzike i filmova i ne treba.
 

Naravno, grafički deo „kompletne platforme“ je integrisan u northbridge čipseta, što je rešenje koje samo po sebi ima dosta tehničkih ograničenja. AMD je tako izašao sa idejom „fuzije“, gde su CPU i GPU jedinice smeštene u isto jezgro. Ovim konceptom AMD je na početku cele „Fusion“ priče nagovestio šta je sve moguće sa ovom tehnologijom, te da nije u pitanju samo smeštanje dve totalno odvojene jedinice na isto parče silicijuma. Sama integracija CPU i GPU jedinica u jedno jezgro danas nije više nikakva novost, jer je Intel (očekivano) tu ideju već primenio na svojim Sandy Bridge procesorima.
 

Ipak, AMD Fusion koncept je nešto malo više od proste, kako je to popularno reći, „kohabitacije“ CPU i GPU jedinica. Tako bi GPU jedinica trebala da obavlja još mnogo više zadataka od prikazivanja slike na monitor, kao što su razne „crypto“ primene, video kompresija i obrada, i slične stvari koje zahtevaju jake FPU kalkulacije. Cela Fusion ideja definitivno ima smisla, ali je do sprovođena u praksu ipak dug put. Korak na tom putu je prvi Fusion projekat koje AMD prezentovao u okviru Brazos platforme, ali je to rešenje koje je primarno namenjeno malim, kompaktnim sistemima koji zahtevaju minimalnu potrošnju energije ali i imaju veoma ograničene performanse. Logično, neophodno je da AMD ovo prenese i na standardne desktop i mobile platforme, pa su tako od sada dostupne dve osnovne varijante: „Sabine“ platforma za „mobile“ primene, odnosno „Lynx“ za desktop primene. Srce dotičnih platformi je nova „A“ serija procesora sa kodnim imenom Llano, kojom Fusion koncept debituje na desktop tržištu procesora.  
Kada je u pitanju Llano, odmah na startu moramo reći da ovaj procesor ne pripada Bulldozer arhitekturi, već predstavlja sublimaciju aktuelnih AMD tehnologija u Fusion paketu. Ukoliko bi smo u jednoj rečenici, veoma površno, trebali da objasnimo šta predstavlja Llano, moglo bi se reći da je u pitanju kombinacija Athlon II X4 procesora, AMD 870 northbridge-a i Radeon HD5570 GPU-a. Dakle, u pitanju su već odavno postojeće rešenja koje se sada nalaze u istom jezgru u vidu drugog procesora Fusion serije. Naravno, sam poduhvat smeštanja sve ove tri navedene celine predstavlja veliki uspeh pa je tako Llano ujedno i prvi AMD desktop procesor koji je izrađen u 32nm proizvodnom procesoru. Za ovaj proces je logično zadužen, sada kao partner AMD-a, GlobalFoundries koji je uspeo savlada sve izazove i implementira neophodna rešenja za proizvodnju 32nm procesora. Istina, Intel koristi 32nm proizvodni proces već godinu dana, ali je dobro videti je AMD uspeo po ovom pitanju da sustigne konkurenciju.
 

Interesantno, Llano i Sandy Bridge imaju veoma sličan broj tranzistora (oko milijardu), kao i sličnu totalnu površinu jezgra. Llano je tek nešto veći sa 228 kvadratnih milimetara naspram Sandy Bridge-a koji ima površinu od 216 kvadratnih milimetara. Ove sličnosti u broju tranzistora i dimenzijama ipak ne znače mnogo kada je u pitanju stvar „ispod haube“, jer se dotična dva procesora veoma razlikuju u svojoj internoj arhitekturi. Sandy Bridge jezgro predstavlja klasični CPU kome je samo dodatno grafičko jezgro i koje zauzima tek petinu prostora i broja tranzistora. Sa druge strane, AMD sa Llano procesorom samoj GPU jedinici dao mnogo veći značaj pa tako GPU deo zauzima gotovo polovinu prostora i tranzistora.  

 
Kada je u pitanju sama GPU jedinica kod Llano procesora, AMD je primenio već dobro poznato rešenje, uz par neophodnih modifikacije radi bolje funkcionalnosti u ovom paketu. Kodna oznaka za ovo GPU jezgro je „Sumo“, a dotično jezgro predstavlja varijantu Redwood GPU-a. Tako opet GPU kod Llano procesora nosi oznaku HD6XXX, a samo jezgro je bazirano na Radeon Mobile 5XXX generaciji grafičkih procesora. Zvuči malo komplikovano, ali je to jednostavno tako zbog prakse da se već postojeće tehnologije i rešenja uz minimalne modifikacije preimenuju drugim kodnim imenom i oznakom. Ipak, ono što je bitno se odnosi na trenutne dve varijante GPU jedinica unutar Llano procesora.
 

Tako trenutno na tržištu postoje dva Llano modela, A6-3650 i A8-3850, a osnovna razlika pored radnog takta (2.9 GHz i 2.6 GHz) je u broju „stream“ procesora i teksturnih jedinica. A8-3850 poseduje 400 stream procesora i 20 teksturnih jedinica, naspram 320 stream procesora i 16 teksturnih jedinica kod A6-3650 modela. Na kraju, tu je i razlika u radnom taktu samog GPU jezgra, koje kod A8-3850 radi na 600 MHz dok kod A6-3650 radi na 443 MHz. Ukoliko ovde još želimo da stavimo oznake na ova GPU jedinice, onda je kod A8-3850 modela to Radeon HD6550, odnosno kod A6-3650 je Radeon HD6530. Naravno, AMD će i dalje koristiti već tradicionalnu tehniku za stvaranje ova dva modela procesora, pa će A6-3650 jednostavno imati deo SIMD jedinica koje su fabrički isključene (usled neispravnosti ili sličnih problema).
 

Maksimalni podržani takt memorije kod obe varijante procesora je 1866 MHz, pa se razlika u brzini samih GPU-ova stvara samo u na osnovu broje aktivnih jedinica. Samo pitanja rada se memorijom je jedan od bitnijih detalja, jer je grafičko Sumo jezgro u odnosu na Redwood moralo da prođe kroz dve modifikacija. Prva se odnosi na korekcije memorijskog interfejsa, jer je trebalo omogućiti da GPU koristi „dual channel“ DDR3 memoriju preko integrisanog nortbridge-a. Pristup memoriji je uvek bio problematična stvar kada su u pitanju bilo koja integrisana grafička rešenja, jer je jednostavno taj pristup uvek spor i predstavlja usko grlo. Intel je kod Sandy Bridge procesora primenio „Ring BUS“ rešenje kako bi redukovao ovaj problem, dok Llano ne poseduje slično rešenje, pa čak ne može ni da koristi keš memoriju CPU (APU) dela procesora. Ipak, AMD je morao da implementira određeno rešenje kako bi GPU imao što brži i lakši pristup memoriju. To rešenje je mogućnosti GPU-a da direktno pristupa sistemskoj memoriji, bez ikakvog uticaja na ostala CPU jezgra. Pored toga, GPU ima veći prioritet kod pristupa memoriji od CPU (APU) jedinica u procesoru, čime se treba da se minimalizuje problem oko pristupa memoriji. Drugo unapređenje kod GPU jedinica u Llano procesorima je UDV (Unified Video Decoder) koji je sada u verziji tri. Podržani su svi popularni HD video formati, zajedno sa MVC kodecima koji su neophodni za 3D video.
 

Što se tiče CPU dela Llano procesora, AMD je primenio K10 „Stars“ arhitekturu koja se već odavno koristi i aktuelna na svim AM3 procesorima. Shodno tome, čiste CPU performanse bi trebalo da budu gotovo identične u odnosu na ono što nude aktuelni Athlon II X4 procesori. Da podsetimo, glavna razlika između Athlon II i Phenom II procesora je u L3 keš memoriji, gde Athlon II modeli apsolutno ne poseduju L3 keš memoriju. Logično je da i Llano procesori ne poseduju veliki deljeni L3 keš, ponajviše iz „prostornih“ razloga. Jednostavno, velika količina L3 keša zahteva mnogo prostora i tranzistora, za šta u ovom momentu kod Llano procesora nema mesta. Ipak, kako bi se napravilo bar minimalno unapređenje performansi u odnosu na Athlon II X4, AMD je napravio malu modifikaciju jezgra koje se kod Llano procesora zove Husky.
 

Zvanični podatak AMD-a je šest procenata brži rad Llano procesor, a to je ostvareno sa par relativno lakih modifikacija. Kako L3 keša nema, logično rešenje je povećanje L2 keš memorije pa tako svako Llano jezgro poseduje 1 MB L2 keša. Dakle, svako jezgro sada ima duplo više L2 keš memorije u odnosu na Athlon II, pa se tako nedostatak L3 keša u ovoj situaciji i nije tako strašan. Pored ovog povećanja, Husky jezgro poseduje malo unapređene „branch predicton“ jedinice, uz opet povećanje „reorder“ i „store“ bafera, i to je u osnovni sve kada su u pitanju modifikacije K10 arhitekture.
 

Finalni deo Llano procesora je norhtbridge koji je sada potpuno integrisan u jezgro, što znači da Lynx platforma kao čipset poseduje samo southbridge. Dakle, kao i aktuelna Intel platforma. Pored rada se memorijom, glavni posao nortbridge-a je obezbeđivanje PCI Express linija. Llano poseduje standardne 24 PCI Express linije, od kojih četiri idu na vezu sa southbridge-om i još četiri na vezu sa raznim spoljnim čipovima. Na kraju, ostaj 16 PCI Express linija za potrebe eksterne grafičke karte, a ovaj link se može podeliti i na 2×8, što znači da Lynx platforma podržava i Crossfire. Kao što smo već rekli, maksimalna zvanično podržana brzina memorije je 1866 MHz, a sam AMD kaže da brzina memorije ima velikog uticaja na grafičke performanse. Pri standardnoj brzini memorije od 1333 MHz dobijaju se primetno manje performnase, posebno kada je sam GPU deo u pitanju, pa se preporučuje upotreba što brže memorije. Ovo malo povećava krajnju cenu platforme, jer je 1866 MHz DDR3 memorije nešto skuplja u odnosu na standardnu 1333 MHz varijantu. Interesantna stvar kada je u pitanju northbridge i Llano arhitektura su nove magistrale koje povezuje integrisane delove procesora. Tako pored tradicionalnog linka između CPU jedinice i northbridge-a, sada imamo i dva dodatna linka između northbridge-a i GPU jedinice. Jedan od ta dva nova linka je „Radeon Memory Bus“, sa maksimalnim „bandwidth-om“ od 29.8 GBps (naravno, sa DDR3 1866 MHz memorijom). Drugi novi link se zove „AMD Fusion Compute Link“ i on je zadužen za direktan pristup memoriji grafičkom procesoru, a isto vreme vrši kontrolu podatak u keš memorijama CPU jedinica u situacijama kada oba dela procesora obavljaju isti zadatak. Deo prve test platforme sa kojom smo testirali novi A8-3850 procesor je ASRock A75 Pro4 matična ploča. Za novu platformu, trenutno su na raspolaganju dve varijante čipseta, A75 i A55. Osnovna razlika između ove dve varijante je USB 3.0 podrška i broj SerialATA 6 Gb/s portova. A55, kao jeftinija varijanta, nema USB 3.0 i ima manje SerialATA 6 Gb/s portova, dok su sve ostale karakteristike potpuno identične. Ovde vidimo i jedan veoma bitan detalj, jer sa A75 čipseom USB 3.0 postaje integralni deo sistema, pa nisu više neophodna eksterna rešenja. A75 podržava četiri USB 3.0 portova, što je trenutno sasvim dovoljno.

Logično, sa novim procesorom i čipsetom, dolazi nam i novi soket. Iako se AMD uvek maksimalno trudi da izbegne uvođenje novih soketa, ovoga puta je tako nešto očigledno bilo neophodno. Tako dobijamo „Socket-FM1“ platformu sa 905 pinskim soketom, što automatski znači da Llano nije kompatibilan sa AM3+ platformom. Ovo nikak nije povoljan momenat, jer se kupcima trenutno forsira izbor jedne varijante, bez mogućnosti lakog „upgrade“ koj ne znači i promenu matične ploče. Samo postolje za kulere nije proemnjeno, pa na Socket-FM1 „pasuju“ svi do sadašnji AM2 i AM3 modeli kulera.
 

Kada je matična ploča u pitanju, ASRock A75 Pro4 predstavlja model koji se nalazi „u sredini“ ponudi, dakle mid-end rešenje. Layout je veoma sličan onom koje imaju ploče za Intel platformu, jer se na PCB-u nalazi samo jedan čip(set). Na raspolaganju su čak tri klasična PCI slota, uz jedan PCI Express x16 i PCI Express x4, odnosno dva PCI Express x1 slota. Naponska jedinica je u klasičnoj „4+1 Phase“ varijanti, sa malim hladnjakom preko MOSFET-a. Pa PCB-u se nalaze „power“ i „reset“ tasteri, a na I/O panelu se nalazi „CLR CMOS“ taster koji je veoma koristan ukoliko se nešto od BIOS podešavanja ne pokaže dobro. ASRock na A75 Pro4 nudi grafički BIOS po poslednjoj modi, koji je nešto manje efektan od nekih drugih, ali je veoma funkcionalan i sve neophodne opcija koje se tiču overklokinga su na raspolaganju. Performanse, overkloking Socket-FM1 i Llano procesori nisu baš usmereni ka overkokingu, pa neće biti nekih posebnih verzija sa otključanim množiocem i sličnih specijaliteta. Ipak, na samom startu smo bili prinuđeni da prvo probamo overkloking, jer smo hteli da nominalni takt A8-3850 procesor od 2.9 GHz podignemo na 3.2 GHz i time ga izjednačili sa Phenom II X4 840. Ovaj Phenom II u stvari predstavlja Athlon II sa drugom oznakom, što znači da nema L3 keša, pa je solidna varijanta za poređenje performansi na istom radnom taktu. Množilac se ne može menjati na više, pa se overkloking na Socket-FM1 pločama vrši preko radnog takta bazične magistrale. Ono što za sada može da se očekuje je radni takt od 3.5 GHz, za šta je neophodan takt magistrale od 120 MHz. Ovo za A75 čipset nije nikakv problem, jer se iz njega može izvući i preko 140 MHz, što je dovoljno da se i A6-3650 dovede do trenutnih maksimuma Llano jezgra. Što se tiče performansi, u direktnom poređenju sa Athlon II X4 procesorima, najrealnije je reći da je to „tu negde“. U startu testiranja, Athlon II X4 na istom taktu je uglavnom bio brži.
 

Međutim, kada smo kasnije imali priliku A8-3850 procesor probamo na nekoj boljoj matičnoj ploči tipa Asus, onda su se stvari izjednačile, uz tek neki slučaj da Llano malo brži. Jednostavno, modifikacije na CPU (APU) delu jezgra nisu dovoljne da bi Llano u čistim procesorskim testovima ostvario bolje rezultate. Bitno je da čisto procesorske performanse ne trpe neki veliki udarac kada je aktivan integrisani GPU, jer je tada i logično pitanje grafike manje aktuelno. Naravno, najjača strana Llano procesora su grafičke performanse. Tako je A8-3850 u većini slučajeva ostvaruje performanse koje skoro pa duplo veće od onoga što nudi Sandy Bridge, i skoro tri puta bolje performanse u odnosu na stara AMD integrisana grafička rešenja. Ove performanse veoma lako stavljaju Llano na sam vrh performansi kada je u pitanju integrisana grafika, što je sigurno i bio glavni cilj AMD sa ovim procesorom. Rezultat je toliko impresivniji kada znamo koliko je Sandy Bridge, kao procesor, mnogo moćniji i brži. Ipak, Sandy Bridge i dalje ima prednost kada je u pitanju video kompresija, za šta je zaslužna „QuickSync“ primena. Kada je ova stvar u pitanju, AMD se dosta trudi da poveća broj aplikacija koje u stanju da iskoriste Llano kao APU, odnosno da i GPU deo procesora obavlja kalkulacije koje nemaju veze sa 3D grafikom. Ujedno, ovo je jedan od Fusion principa, pa su i sa te strane bitne ove performanse. Čisti sintetički testovi, kroz na primer SiSoft Sandru 2011, pokazuju da ovde Llano radi veoma dobro. Međutim, kako to ponekad biva, ti rezultati se malo drugačije ogledaju kroz realne aplikacije. MediaEspresso 6.5 je jedan od enkoding aplikacija koje podržavaju UVD3 koji je neophodan za maksimalni rad Llano procesorima u ovim primenama, ali i podržava „QuickSync“ kod Sandy Bridge procesora. U poređenju sa rezultatima koje postiže Athlon II X4, A8-3850 ostvaruje ogromnu razliku u performansama, nudeći opet veoma blizu duplo bolje rezultata brzine kompresije.
 

Sa druge strane, „QuickSync“ ovde nude tri puta bolje performanse od A8-3850, tako da Sandy Bridge i dalje ostaje najbolje rešenje kada je u pitanju video kompresija i slične primene. Naravno, ovo nije nikakvo iznenađenje i ne može se uzeti „za zlo“ kod A8-3850, jer AMD nema dovoljno artiljerije da bi se na ovom polju borio protiv Sandy Bridge procesora. Llano zadatak je ovde bio da ponude bolje enkoding performanse u odnosu na Athlon II X4 procesore, i to A8-3850 definitino radi, tako je ovo na kraju dobar plus za novi procesor. Na AMD-u samo ostaje se potrudi da odgovarajuća podrška bude prisutna u što više aplikacija, kako bi Llano uvek mogao da ponudi ono najbolje što može. Na ovoj strani možete pronaći rezultate koje ostvaruje AMD Llano procesor u svom, da tako kažemo, “procesorskom” delu. Kako bismo testove postavili u istu ravan, odnosno kako bismo izmerili mogućnosti na “pravičan” način, dobijeni rezultati sa ove strane su ostvareni korišćenjem diskretne Radeon HD 5850 grafike. Na narednoj strani možete videti kompletnu sekciju posvećenu integrisanoj grafici na istovetnim procesorima/platformama. 

 

 

 















Na ovoj strani možete pronaći rezultate koje ostvaruje AMD Llano procesor kao kombinacija “procesor plus grafika”, dakle kao kompletna platforma. Ovde nije bilo korišćenja diskretne grafike, već su testovi sprovedeni korišćenjem (u procesor) integrisanih grafičkih čipova. Kao što možete videti, ovde Llano prosto blista.









 Pitanje integrisane grafike je tokom zadnjih par godina bio poslednji bastion AMD-a, u kojem je i dalje imao tehnološku prednost u odnosu na Intel rešenja. Međutim, pojava jeftinih Core i3 Sandy Bridge procesora početkom godine je u velikoj meri preokrenula ovu situaciju, pa je AMD-u bilo neophodno rešenje koje će adekvatno odgovoriti na izazov „peščanog mosta“ po pitanju integrisane grafike. Fusion ideja je stvar koju AMD propagira već dosta dugo, ali tek sada konačno možemo videti prvi korak u realizaciji te ideja sa Sabine i Lynx platformom. Logično, Llano procesori su prvenstveno tu kao veoma efikasno „mobile“ rešenje, koje omogućava značajno bolje performanse kada je u pitanju grafika, uz veoma dobar odnos sa potrošnjom energije. Tako se AMD sa Sabine platformom stavlja u mnogo bolju poziciju na „mobile“ tržištu, dok je Lynx kao desktop rešenje u drugom planu. Ipak, i taj drugi plan je dosta bitan, jer low-end konfiguracije imaju dosta veliki zastupljenost na tržištu, naročito u poslednje vreme. Llano kao procesor koji trebao da zameni Athlon II ne deluje kao nešto specijalno primamljivo rešenje, jer su performanse novog procesora u odnosi na već aktuelne modele, u najboljem slučaju iste. No, kako ovo važi kada se koristi eksterna grafika, to i nije toliko bitno. Kako Llano nije tradicionalni procesor, već APU koji sadrži i veoma brzo grafičko jezgro, pa je tako veoma jasno da je Lynx platforma namenjena za korisnike koji žele što jeftiniji računar koji će imati što je moguće bolje ukupne performanse. Kod ovog tipa računara, performanse integrisane grafike su uvek bila najslabija strana, a to je problem koji Llano veoma uspešno rešava. Nudeći performanse koje su gotovo duplo veće u odnosu na Intel HD 3000 grafiku u Sandy Bridge procesorima, jasno je da su Llano procesori po ovom pitanju trenutno apsolutno najbolje rešenje. 

 
Ako ovde dodamo i činjenicu da integrisani Radeon HD6550 GPU nudi performanse na nivou jeftinih eksternih grafičkih karti, nema sumnje da je AMD sa Llano procesorima napravio veoma dobar posao. Naravno, pitanje želje korisnika i primene su elementi koji na kraju, uz neizbežnu cenu, određuju koja je najbolja varijanta u određenoj situaciji. Ukoliko želite ekonomičan računar koji će imati dobre sveukupne performanse zajedno sa grafičkim mogućnostima koje omogućavaju sasvim prihvatljiv „gaming“ u starijim igrama, trenutno nema bolje varijante od Lynx platforme. Jedino što ovde može malo da „kvari zabavu“ je cena, a računica je sledeća. A8-3850 procesor bi trebao da košta oko 100e, dok je cena Athlon II X4 640 procesora oko 70e, a Radeon HD5570 grafičke karta oko 50e. S obzirom da bi cene matičnih ploča trebalo da budu slične, dolazimo do računice da bi Lynx sistem trebao da bude oko 30tak evra jeftiniji, a nudeći pri tome slične performanse. Međutim, ovde ne treba zaboraviti cenu DDR3 memorije, jer je za izvlačenje maksimuma iz Llano procesora potrebna 1866 MHz memorija, koja je taman toliko skuplja od klasične 1333 MHz memorije. U našim testovima, pokazalo se da su grafičke Llano performase oko 20 procenata manje ukoliko se koristi 1333 MHz u odnosu na opciju kada memorija radi na 1866 MHz, što i nije baš skroz beznačajna razlika.  

 
Takođe, izborom „klasične“ AM3(+) varijante dobija se i bolji overkloking potencijali, jer Athlon II X4 može lakše da ostvari veći radni takt od A8-3850 procesora, dok Radeon HD5570 takođe radi nešto brže. Ne treba zanemariti i lakoću eventualnog „upgrade-a“. Kod AM3(+) platforme može računati na laku zamenu procesora jačim aktuelnim modelima ili budućim Bulldozer varijantama. Sa druge strane, kod Lynx platforme nije moguće ići na „klasične“ procesore zbog drugačijeg podnožja, već se mora ići na neki budući „Socket-FM1“ procesor. Što se tiče „upgrade-a“ grafičke karte, AMD kod Lynx platforme nudi dodatnu mogućnost da se esketrna grafička karta postavi u „asymmetric“ Crossfire mod zajedno sa integrisanim GPU-om, čime bi trebalo da budu ostvarene bolje performanse u slučaju kada sama eskterna grafička karta radi na AM3(+) sistemu.  

 
AMD je za sada ovu mogućnost ograničio time što je samo kod određenih modela grafičkih karti moguće aktivirati „asymmetric“ Crossfire, pa ostaje da se vidi koliko će u realnosti doneti dodatnih performansi, što ćemo ispitati u posebnom testu. Na kraju krajeva, entuzijasti sa ultra tesnim budžetom će se opredeliti za klasičnu AM3(+) varijantu, dok će svi ostali koji samo želi što bolji low-cost računar gledati u pravcu Socket-FM1 rešenja. AMD je sa Llano procesorom konačno krenuo u realizacije „APU“ ideje, a početak je veoma dobar. Možda je autor lično očekivao malo više, ali kada se svedu utisci, ipak se radi o odličnom startu za Fusion koncpet. Mogućnosti za dalji razvoj su dobre, i videćemo dokle će sve to stići. Imamo dobar predosećaj. Procesor i ploču za potrebe testiranja ustupio AMD.