Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković
Gigabyte P67A-UD7
Kako se došlo do tehnološkog momenta u kome nema prostora za neke veće novitete, a i veoma bitne činjenice da je čipset postao čip integrisanjem svih prethodnih čipset funkcija u southbridge i samo jezgro procesora, vezanost novog čip(set)a za novu generaciju procesora je postalo regularna stvar. Tokom prethodnog TIK-TOK ciklusa, Intel je korisnike već navikao na činjenicu da na tržištu postoje bar dve odvojene platforme.
Tako smo sa pojavom Nehalem generacije procesora dobili prvo LGA1366 koji je namenjen high-end segmentu tržišta, dok je nešto kasnije Lynnfield serija sa sobom donela LGA1156 platformu koja je tada bila namenjena za mid i low-end segment tržišta. Ujedno, LGA1156 platforma je postala i najuniverzalnije rešenje za veliku većinu korisnika, jer je omogućavala veliki nivo kompatibilnosti sa različitim procesorima. Tako LGA1156 matične ploče bez problema mogu da koriste odgovarajuće Core i7, Core i5, Core i3, Pentium i Celeron procesore. Naravno, za varijante sa integrisanim grafičkim procesorom potrebna je i „H“ varijanta čipseta, čime je još jednom razgranata ponuda, ali je to opet činilo matične ploče sa H55 čipsetom i najuniverzalnijim rešenjem za Intel procesore.
Kada je već uspostavljena podela na H i P varijante čipseta, logično je očekivati da će Intel nastaviti sa ovom praksom i sa budućim generacijama čipsetova i procesora, ali se pri tome očekivalo da ta nova generacija procesora neće nužno usloviti i obavezno promenu čipseta i matičnih ploča. Ovo očekivanje određenog dela IT javnosti je više bilo pusta nada koja se odnosi da to da će vlasnicima „55“ serije matičnih ploča biti omogućeno da koriste prednosti novih procesora, ali od te priče ipak nema ništa. Sandy Bridge jezgro je stiglo u drugoj generaciji Core procesora, a sa sobom donosi i nove čipset varijante, koje logično sa sobom vuku i nove matične ploče. Iako LGA1156 i LGA1155 soketi deluju na prvi pogled veoma slično, razlika nije samo u jednom pinu. Zarez na procesoru je pomeren za 1.5mm kako bi se i procesori i soketi razlikovali, a i cela mapa napajanja soketa je promenjena, tako da ni neki „uporni“ neće moći da vrše neke čudne eksperimente.
Promene arhitekture kod bilo kojeg novog jezgra su te koje mogu, ali ne obavezno i moraju, da uslove promene na čipsetu, ali se ovoga puta čini da je novi čipset bio neophodan, naročito kada su u pitanju određeni detalji koje je Intel hteo da implementira. Interesantno je da LGA1156 soket i prve serije Sandy Bridge procesora nisu namenjene high-end tržištu, kako bi se to očekivalo od nove generacije procesora, već je LGA1155 direktna zamena za LGA1156 platformu. Dakle, LGA1155 u ovom momentu podrazumeva tri varijante čip(set)a: P67, H67 i H61 koje ćemo u narednom periodu viđati na svim novim matičnim pločama.
Intel P67
Ukoliko pogledamo osnovnu specifikaciju P67 i P55 čipseta, možemo videti da među njima nema nekih većih naročitih razlika. Ipak, P67 sa sobom donosi par detalja koji su dosta važni, čime se i opravdava samo predstavljanje novog čipseta, a da nije samo u pitanju gola podrška za nove procesore. Dakle, najočiglednija razlika je podrška za SerialATA 6 Gb/s standard koji P55 nije imao, a sada P67 ovaj standard integriše direktno u southbridge. Ipak, za razliku od AMD 890 čipseta kod kojeg svi portovi podržavaju SerialATA 6 Gb/s, kod P67 ovaj standard je podržan kroz samo dva porta, dok su ostali u SerialATA II varijanti. Iako bi se očekivalo da pored novog SerialATA standarda u P67 bude implementiran i USB 3.0, to se ipak nije desilo, što znači da će proizvođači matičnih ploča morati da rešavaju problem USB 3.0 podrške preko već poznatog rešenja u vidu dodatnog NEC čipa. Ukoliko se sećate, uvođenje USB 3.0 i SerialATA 6 Gb/s podrške preko eksternih rešenja na P55 čipsetu se u prvi mah pokazalo kao problematično zbog nedovoljno velike propusne moći i ograničenog broja PCI Express linija.
Na sreću, P67 značajno menja ovu situaciju dupliranjem maksimalne propusne moći svake pojedinačne PCI Express x1 linije. Tako P55 ima maksimalnu propusnu moć od 2.5 GT/s (što je oko 250 MB/s po liniji u jednom smeru), dok P67 sada nudi brzinu od 5 GT/s (dakle, oko 500 MB/s po liniji u jednom smeru). Ovim povećanjem se problem ograničene propusne moći prilikom implementacije USB 3.0 rešava, naročito ako je već kroz čipset obezbeđena SerialATA 6 Gb/s podrška. Naravno, proizvođači matičnih ploča će kod svojih high-end modela sigurno proširivati broj SerialATA 6 Gb/s portova standardnim metodama, ali sa dupliranom propusnom moći PCI Express linija ta implementacija bi trebala biti daleko lakša. Što se tiče samog broja PCI Express linija, on je ostao isti, što znači PCI Express x16 link direktno iz procesora (uz varijantu 2×8 moda) i ostalih osam standardnih PCI Express linija.
Takođe, i broj podržanih USB 2.0 portova je ostao identičan, dakle 14. Sam broj USB 2.0 portova je jedna od stvari koje razliku Intel P67 derivate, tako da H67 ima takođe 14, dok će H61 imati 10 USB 2.0 konektora. Pored toga, H67 nema opciju rada sa dve eksterne grafičke karte u 2×8 modu. To isto važi i za H61, sa tim da ova „low“ varijanta čipseta nema SerialATA 6 Gb/s i RAID podršku, a ima i dve PCI Express linije manje. Naravno, na kraju ne treba zaboraviti osnovnu razliku između P i H varijanti, koja je ista kao i ranije, budući da samo H67 i H61 daju opciju korišćenja GPU-a koji je integrisan u svaki Sandy Bridge procesor. Dakle, generalno gledano neke ogromne razlike nema, pa je tako serija „6“ čipsetova lagana evolucija u odnosu na ono što smo već imali. Naravno, činjenica je da i nema mnogo prostora za neka unapređenja, sem podrške za nove standarde. SerialATA 6 Gb/s smo dobili, USB 3.0 nismo, ali moralo se nešto ostaviti i za proizvođače matičnih ploča kojima Intel u poslednje vreme znatno smanjuje manevarski prostor.
Gigabyte P67A-UD7
Već na startu Sandy Bridge balade Gigabyte veoma agresivno nastupa sa serijom H67 i P67 modela, među kojima je ploča koju u ovoj rundi testova obradili. Radi se trenutno naj modelu iz Gigabyte radionice koji je namenjen za Sandy Bridge procesore – P67A-UD7. Po samom broju koji se nalazi iza „UD“ oznake jasno zaključiti da je u pitanju model koji ne samo da je sada vrg LGA1155 ponude, nego će to verovatno biti na duže staze, bar dok se ne pojavi neka eventualna nove revizija ili još bogatije opremljeni UD9. No, kada se pogleda šta se sve nalazi na PCB-u P67A-UD7 ploče, nije baš lako zamisliti šta bi se tu još moglo „nabudžiti“.
Odmah nakon rasklapanja dopadljive amabalaže, jasno je da se proizvođač žarko potrudio da na kutiji iskaže sve opcije i mogućnosti koje P67A-UD7 poseduje. Međutim, iako amablaža izgleda veliko i atraktivno, unutra sem ploče se ne može pronaći ništa specijalno od „dodatne opreme“. Tako i u ovom paketu, pored klasičnih stavki koje više i ne pominjemo, je prisutan samo jedan dodatni bracket i to sa dva eSATA porta zajedno sa dodatnim naponskim konektorom. Na prvi pogled ovo deluje kao nedostatak, jer P67A-UD7 izuzetno skupa ploča, pa je logično očekivati i da paket bude bogat. Međutim, sve ono što čini P67A-UD7 ekskluzivnim i skupim modelom se i nalazi direktno na PCB-u. Prvi pogled na P67A-UD7 veoma jasno ostavlja utisak veoma ozbiljnog modela koji je namenjen isključivo najzahtevnijim korisnicima, a da bi se sve komponente smestile PCB je napravljen u osam slojeva, sa dva posebna bakarna sloja u kojima je duplirana količna bakara (naponski i masa slojevi) gde dolazi i do najvećeg zagrevanja.
Sam PCB je mat crne boje, dok su svi detalji na ploči ili crni ili u kombinaciji sivo-zlazno, čime se definitivno dobija veoma lep vizuelni utisak. Veliki heatpipe sistem dominiran na ploči, a on se prostire preko naponske jedinice, preko dodatnog nVidia NF200 čipa pa sve do P67 čipseta. Dakle, čim smo pomenuli upotrebu NF200, automatski je jasno zbog čega P67A-UD7 poseduje ukupno četiri grafička PCI Express slota. Zahvaljujući NF200 čipu (koji uzima postojećih 8 PCI Express 5 GT/s linija i duplira im propusnu moć, čime se dobijaju 32 PCI Express linije sa brzinom od 2.5 GT/s po liniji) omogućen je 2×16 SLI i Crossfire multi GP rad. Može se koristiti i treći slot za TripleSLI i CrossfireX u mod x16x8x8, dok upotreba četvrtog slota nije podržana za multi GP funkcije, jer bi se došlo do problema sa propusnom moći.
Na P67A-UD7 sve PCI Express linje od procesora idu direktno u NF200 čip, što nije bio slučaj sa nekim ranijim pločama koje smo testirali, a koje su posedovale NF200. Tada je problem bio u odvajanju linija potrebnih za SerialATA i USB 3.0, ali takvih problema na P67A-UD7 nema. Na ovoj ploči takvih problema nema, jer sam P67 čipset omogućava povezivanje SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0 kontrolera preko posebnog sekundarne PCI Express magistrale, koja još ima i svoj klok generator, tako da su ovi definitivno rešeni problemi koje smo imali sa prvim varijantama implementacije SerialATA 6 Gb/s i USB 3.0 standarda. Kao i ostale tri ploče na testu, P67A-UD7 poseduje dodatni Marvell kontroler koji obezbeđuje dodatna dva SerialATA 6 Gb/s porta, a pored toga tu si u dva eSATA porta koji se nalaze na I/O panelu. Jedan od detalja koji izdvaja P67A-UD7 je posedovanje ukupno čak šest USB 3.0 portova. Dakle, to znači da na ploči imamo dva NEC D720200 USB 3.0 kontrolera, koji su opet povezani svaki na svoj HUB posebno. VIA VLI VL810 čip predstavlja jedan od dva USB 3.0 HUB-a koji su opet direktno povezani na PCH. Ako ovde još dodamo činjenicu da svaki NEC D720200 čip ima svoj BIOS, i VIA VLI VL810 ima svoj, to nas dovodi na total od četiri BIOS-a samo za rad USB 3.0 i omogućavanje da ploča poseduje šest USB 3.0 portova, sa opcijom proširenja na čak deset.
Ako u ovaj komplikovan dizajn dodamo i USB 3.0 Turbo mogućnost, postaje sasvim jasno zbog čega je P67A-UD7 tako kompleksna matična ploča. Dakle, Turbo opcija za USB 3.0 omogućava još dodatno povećanje transfera za oko destak procenata, sa tim da se za ovo koriste grafičke PCI Express linije koje idu direktno na procesor. Naravno, ovim se dobija ubrzanje, naročito kada je aktivno više USB 3.0 portova, ali je se gubi na drugoj strani, jer da bi ova mogućnosti mogla da se aktivira mora se koristiti samo jedna grafička karta i to da se ista prebaci u x8 mod. U principu, kada kopirate dosta stvari sa različitih USB 3.0 portova na više mesta itd, to se obično radi sa desktopa, pa tada nije problem ako se grafička karta prebaci u x8 režim radi bržeg USB transfera. Ukoliko se ovo kopiranje radi, dok se na primer igrate, onda upotreba USB 3.0 Turbo opcije nije tako poželjna. No, bez obzira na ovu manu i činjenicu da će malo, čak i onih okorelih korisnika, koristiti ovu opciju, lepo je videti da se proizvođač trudi da od jedne tehnologije pruži još više performansi. Pored toga, ovde se još jednom vidi da maksimalna USB 3.0 brzina nikako nije mala, i da još uvek ni sam čipset ni platforma nije u stanju da lako podrži više od četiri USB 3.0 porta, već se za sve preko toga mora praviti komplikovan dizajn kakav je to upravio uradio Gigabyte sa P67A-UD7 pločom.
Kada ostavimo USB 3.0 priču iza sebe, možemo pomenuti da P67A-UD7 poseduje ALC889 audio čip, Texas Instruments TSB43AB23 firewire čip, a tu su i dva Realtek RTL8111E čipa koji pružaju gigabitnu LAN podršku. Naravno, ovo su već odavno standardne stvari, pa nema zanimljivih komplikacija kao što ima oko USB 3.0 implementacije. Od ostalih zanimljivih detalja, P67A-UD7 poseduje „Power“ i „Reset“ tastere odmah pored memorijskih slotova, a tu se nalazi i „CLEAR CMOS“ taster za resetovanje BIOS-a. Stvarno je malo čudno što ovakva ploča nema ovaj taster izdvojen na I/O panelu, pa je ovo ujedno i jedan od retkih mana koje možemo pripisati na konto P67A-UD7 ploče.
Takođe, ovde možemo dodati činjenicu da P67A-UD7 ne poseduje „auto overklok“ tastere, što se donekle može opravdati činjenicom da je u pitanju ploča namenjena entuzijastima, pa njima tako nešto i nije potrebno. Ono što je definitivno potrebno je moćna naponska jedinica koja je može da izađe na kraj sa svim zahtevima po pitanju overklokinga. Ispod već pomenutog heatpip-a se nalazi, sada već tradicionalna Gigabyte 24-phase naponska jedinice, ali koja je u slučaju P67A-UD7 pretrpela određene korekcije kako bi se ispunila Intel-ova VRD12 specifikacija. Jedan od noviteta koji donosi VRD12 je SVID (serijska indetifikacija napona), dok je u prethodnom standardnu bila aktuelna dinamička indetifikacija napona. SVID u stvari služi da se PWM procesora direktno poveže sa naponskim regulatorom na ploči, čime se omogućava optimizacija rada i potrošnje energije.
SVID funkcija omogućava da PWM čip, u ovom slučaju ISL6366, direktno u komunikaciji sa procesorom menja i prilagođava radni napon u zavisnosti od frekvencije. Klasični dinamički VID je prosto omogućavao promenu radnog napona koji je već zadat, što bi u prevodu bilo podešavana VID-a kroz BIOS kako bi se na kraju povećaju napon procesora (Vcore) pod maksimalnim opterećenjem. Sam SVID princip je u stvari neophodan kod Sandy Bridge procesora zbog Turbo funkcije i svih mogućih varijacija koje sada podržavaju ovi procesori. Interstil ISL 6366 phase kontroler omogućava rad na šest kanala, što u slučaju P67A-UD7 znači – šest kanala puta četiri kompleta MOSFET-a (Vishay Siliconix SiC769CD koji u stvari predstavlja „driver MOSFET“, dakle slično rešenje kao što koristi MSI), prigušnica i kondenzatora, a na ovom nivou se mogu radi optimizacije potrošnje energije isključivati određeni delovi naponske jedinice.
Gigabyte je ostao veran analognom PWM rešenju, iako konkurencija već postavlja trend na digitalna PWM rešenja i eventualne varijacije, jer očigledno ima puno poverenje u ovu, već tradicionalnu 24-phase jedinicu. Naravno, prednosti digitalnog i analognog PWM-a postoje, pa ih možemo ukratko pomenuti. Dakle, osnovne prednosti analognog PWM-a je veća „switching“ frekvencija (što je bitno za overkloking), brža reakcije na promene napona, teoretski maksimalno veći nivo snage uz opciju da se lakše naponska jedinica lako može nadograditi i proširiti. Kod digitalnog PWM-a najveća prednost je niža radna temepratura i mnogo veća preciznost pri korekcijama napona, a sve uz mogućnost direktnog kontrolisanja „switch“ frekvencije preko odgovarajućeg procesora. Naravno, na kraju sve zavisi od kvaliteta implementacije, pa možemo reći da su oba rešenja dobra ukoliko su izvedena na adekvatan način.
U praksi
Kao i kod gotovo svakog Gigabyte modela, i P67A-UD7 poseduje „dual BIOS“ funkciju, što osigurava integritet ploče ukoliko nešto pođe naopako prilikom procedure stavljanja nove verzije BIOS-a, ili se nešto čudno dogodi tokom neke ozbiljne overkloking sesije. Logično, za overkloking akcije se mora ući u BIOS, gde će nas, pomalo iznenađujuće dočekati stari „plavi“ Gigabyte BIOS. Dakle, na P67A-UD7 nema GUI rešenja za BIOS, već se koristi dobro, staro i provereno rešenje. Ovaj potez opet možemo povezati sa ciljnom grupom kupaca P67A-UD7 modela, kojima po definiciji i dalj više odgovara stari metod detaljnog podešavanja sistema.
Shodno tome, raspored gotovo svih opcija je isti kao jačim Gigabyte P55 i X58 modelima, uz par noviteta koji su vezani za Sandy Bridge specifičnosti. Tako se sada može ograničiti potrošnja energije u vatima prilikom upotrebe Turbo moda procesora, a i može se i limitirati jačina struje (amperaža), isto pri upotrebi Turbo moda. Ostatak je manje više standardan, tako da se veoma lako može povući paralela sa onim što nude BIOS-a na prethodnim Gigabyte high-end modelima.
Kada pominjemo podešavanja sistema, Gigabyte standardno isporučuje svoj Smart6 paket softvera za overkloking kroz operativni sistem, ali se za sada i dalje koristi generalno već stare verzije softvera koji po mogućnostima nisu baš ekvivalentne onim što se nudi iz drugih tabora. Naravno, opet se može reći da potencijalnim korisnicima P67A-UD7 tako nešto i nije neophodno, ali je ipak takav softver može biti koristan u nekim situacijama, pa nije zgoreg imati na raspolaganju tako nešto.
Pošto „auto overkloking“ testera nema na P67A-UD7, odmah smo krenuli u ručno podešavanje i veoma brzo stigli do granice od 4.5 GHz, koju smo dostigli i sa ostalim testiranim modelima. Ovim se još jednom potvrđuje da je na LGA1155 platformi sam procesor i njegovo hlađenje ubedljivo najbitnija stvar, dok su mogućnosti same ploče da izvuče maksimum mnogo teže primetni. Istina, sa nivom temperature u malo razumnijim okvirima na P67A-UD7 smo ostvarili nešto veći radni takt, ali i to opet ne menja utisak da je sav potencijal P67A-UD7 kada je u pitanju overkloking teško iskoristiti u normalnim overkloking uslovima.
Na priloženim slikama možete da steknete osećaj kako izgleda rad iz EasyTune aplikacije, koju Gigabyte isporučuje uz svoje matične ploče. Alatka pruža osnovne informacije o sistemu, mogućnosti monitoringa, kao i overklokinga, što je mnogima svakako najinteresantnija opcija Gigabyte softvera.
Rezultati
Direktno smo sučelili “prvi ešalon” matičnih ploča koje smo za potrebe testa dobili od lokalnih distributera, te ovom prilikom možete videti kako se u praksi pokazuju iste u testovima. Idemo redom, kroz dobro poznatu gamu test programa…
Zaključak
Nakon završenog perioda testiranja P67A-UD7 modela, ostao je veoma snažan utisak iza ove ploče. Očigledno je i laicima da se radi o veoma ozbiljnoj matičnoj ploči koja je po svim svojim karakteristikama namenjena isključivo najzahtevnijim korisnicima koji tačno znaju šta žele i imaju mogućnost da iskoriste sve ono što nudi P67A-UD7. Ovde se podrazumeva upotreba bar dve grafičke karte u SLI ili Crossfire modu kako bi se NF200 čip na ploči potpuno upotrebio. Samo sa svim ovim uslovima ima smisla razmišljati o investiciji u P67A-UD7, jer se već radi o cifri koja bez problema stiže do 250 evra. Pored svih mogućnosti koje nudi, potencijalni kupci će najviše ceniti „old school“ osećaj koji P67A-UD7 pruža pri podešavanju sistema, dakle bez ikakvih dodatnih interferencija nekog automatizovanog sistema.
Naravno, nikako ne treba zaboraviti veliku USB 3.0 podršku, oko koje je potrošeno dosta truda. Možda upravo zbog velike komplikovanosti P67A-UD7, ova ploča u performansama u proseku malkice zaostaje u poređenju sa druga dva testirana modela. Ipak, ta razlika je totalno zanemarljiva, ali je tu da jasno posvedoči o veoma komplikovanom dizajnu kako bi se korisnicu pružile sve navedene funkcije. Svi oni koji drže do performansi svog računara (ali i izgleda same unutrašnjosti kućišta) treba da na spisku imaju P67A-UD7, jer se trenutno radi o jednom od najjačih modela namenjenih za Sandy Bridge procesore. Istina je da je ova ploča poprilično skupa, pa će samo mali broj imućnih zaljubljenika u računare moći stvarno i da razmišljaju u kupovini P67A-UD7. Ipak, svojim naprednim dizajnerskim rešenjem, ona itekako zaslužuje Advanced Design priznanje. Nema sumnje da je P67A-UD7 korak u pravom smeru za Gigabyte.
Matičnu ploču na test ustupio Gigabyte.
