Benchmark Redakcija
Filip Majkić
Intel Robson PCIe x1 kartica
Proizvođači definitivno uspevaju da pronalaze nove mogućnosti korišćenja najraznovrsnijih naprava i tehnologija koje se gotovo svakodnevno pojavljuju. Intel je ne tako davno zajedno sa kompanijom Micron ušao na tržište flash memorija. Osećajući da je trenutak da se ponude određena rešenja u ovom tržišnom segmentu, IT gigant je pokrenuo proizvodnju NAND flash memorijskih modula u svojim postrojenjima. Izbacivanje Windows Vista operativnog sistema je pružilo priliku proizvođačima NAND flash memorija za dodatnu zaradu zahvaljujući novitetima koji su se oslanjali na flash memoriju, sada već veoma rasprostranjenu na tržištu. Na spisku noviteta i mogućnosti koje je donosio Windows Vista operativni sistem kompanije Microsoft nalazile su se i tehnologije koje su trebale da olakšaju određene aspekte korišćenja i povećaju nivo komfora u radu, a bile su bazirane upravo na korišćenju flash memorija. Radi se o Windows Vista ReadyBoost i ReadyDrive tehnologijama. Ove tehnologije su po prvi put predstavljene na Intel Developer Forum (IDF) manifestaciji na Tajvanu, tokom jeseni 2005. godine.
Windows ReadyBoost – pomoću ove tehnologije se dobija ubrzanje rada aplikacija unutar Vista operativnog sistema. To se postiže tako što se na računar priključi flash memorija u vidu USB 2.0 drajva, SD kartice, CompactFlash kartice ili bilo kog drugog uređaja koji se bazira na flash memoriji. Priključeni fleš disk postaje mesto za privremeno skladištenje memorijskih podataka. Ovakav metod bi trebao da ubrzava i olakšava rad sistema, smanjivanjem potrebe za upisivanjem podataka na hard disk. Pri svemu tome, keširanim fajlovima se pristupa još brže, pošto flash uređaji po pravilu imaju daleko manje vreme pristupa podacima od klasičnih hard diskova. Iz sigurnosnih razloga, svi podaci upisani na fleš disk će biti automatski enkriptovani, tako da će biti potpuno zaštićeni od neovlašćenih izmena. Moguće je priključiti od 256 MB do 4 GB flash memorije u ove svrhe.
Windows ReadyDrive – on predstavlja tehnologiju koju koristi Windows Vista operativni sistem, koja omogućava računarima sa Vista operativnim sistemom da, korišćenjem flash memorije za keširanje (slično kao sa ReadyBoost mehanizmom, ali sa kojim ga ne treba mešati) ubrza startovanje operativnog sistema, skraćuje vreme povratka operativnog sistema iz stanja hibernacije, te da, između ostalog, na taj način doprinese i uštedi baterija kod notebook računara (pri čemu to ovde nije od interesa, imajući u vidu da je proizvod koji je tema ovog prikaza namenjen isključivo desktop računarima).
Međutim, ove tehnologije su izazvale veliki broj kontroverzi i oprečnih mišljenja. Pored toga što su u određenoj meri zavisile od odgovarajućih drajvera i sistemskih konfiguracija, pokazalo se da u pojedinim slučajevima jednostavno – nemaju efekta. To nije sprečilo Intel da pokrene široku inicijativu usmerenu, pre svih, prema OEM proizvođačima i sistem integratorima i ponudi veliki broj odgovarajućih rešenja pod Intel Turbo Memory (brend pod kojim se izbacuju svi uređaji, naprave i tehnologije koje se oslanjaju na korišćenje flash memorije radi keširanja) brendom. Intel je, zahvaljujući svojim fabrikama i proizvodima, postao u stanju da ponudi različita rešenja u svrhe korišćenja gore pomenutih tehnologija. Navedimo da je najočigledniji sistem korišćenja pomenutih tehnologija priključivanje USB flash drajva preko nekog USB 2.0 porta, nakon čega se odabere opcija za korišćenje odgovarajućih tehnologija. Ipak, došlo se na jednostavnu ideju korišćenja drugačijih metoda u ove svrhe. Jedan od metoda, kada se radi o desktop računarima, jeste kreiranje kartice sa flash memorijskim čipovima i sa drugačijim interfejsima, koji bi omogućili interno priključivanje ovakvih memorija.
Upravo je takav uređaj isproban sa naše strane. Ovakvi proizvodi su zamišljeni za drastično redukovanje latencije mehaničkih hard diskova i “olakšavanje rada” računara u intenzivnim i zahtevnim aplikacijama, kao i u uslovima “bahatog” multitaskinga. U teoriji, priključivanje ovakve memorije preko PCI, PCI-Express ili nekog sličnog interfejsa omogućava još bolje performanse, pošto bi komunikacija – na primer, za naš uređaj koji se priključuje na PCIe x1 interfejs, išla preko PCI Express staze – bila brža i omogućilo bi se maksimalno iskorišćenje brzine transfera memorijskih čipova. Takođe, eliminisali bi se potencijalni problemi sa transferom u slučaju povezivanja više USB uređaja ili prisustva nekog USB kontrolera lošije izrade.
Sada ide ono najkontraverznije – šta ovo sve i koliko znači u praksi. Testiranja ovakvih naprava su se pokazala nemogućim u eksplicitnom smislu, pošto sintetičke aplikacije ne registruju neku preteranu korist od njihovog korišćenja. Jedino na šta vam ostaje da se oslonite jeste naša reč, odnosno utisci o radu. Odmah da kažemo da smo apsolutno svesni da ove tehnologije nekima (verovatno i većini) ne znače apsolutno ništa. Određene razlike i finese postoje, pa ako spadate u korisnike kojima takve razlike znače, ili ukoliko spadate u one koji cene te finese, moći ćete da zaključite u kakvim situacijama bi vam ovakvi uređaji pomogli, a mi ćemo se potruditi da vam dočaramo takve situacije. Za početak, navedimo dve konfiguracije koje smo koristili za poređenje. Poučeni primerima sa interneta i sa nekom predstavom o svrsishodnosti tehnologija, smatrali smo da će sledeće dve konfiguracije biti dovoljno reprezentativne da na njima isprobamo kartice koje smo dobili ljubaznošću lokalnog predstavništva kompanije Intel. Prva konfiguracija (u daljem tekstu ćemo o njoj govoriti kao o konfiguraciji “A”) – AMD Sempron 3100+ na 1.8 GHz, ASUS K8N4-E matična ploča, 1 GB DDR1 memorije (radi poređenja smo probali i sa 512 MB), Maxtor DiamondMax 250 GB hard disk – druge komponente u suštini nisu od interesa. Tu je i konfiguracija B, koju su činili Intel Core 2 Quad Q6600 na 2.4 GHz, ASUS P5K matična ploča, 2 GB DDR2 “pamćenja”, te Samsung SpinPoint T 500 GB “čvrsnik”. Nakon ubacivanja kartice u odgovarajući PCIe x1 slot i butovanja Windows Vista operativnog sistema, potrebno je potvrditi prisustvo novog hardvera i odobriti njegovu upotrebu. Nakon par klikova, mehanizam već počinje da funkcioniše. Kartica poseduje 1 GB flash memorije, koja se u odnosu 50/50 koristi za ReadyBoost, odnosno ReadyDrive.
Što se tiče ReadyDrive dela, naši utisci se ne razlikuju puno u zavisnosti od konfiguracije i efekat je u suštini identičan. Niti je tačno da se ubrzanje startovanja i buđenja operativnog sistema ne može izmeriti, niti je tačno da se radi o nekim ekstremnim vrednostima. U oba slučaja smo detektovali par sekundi ubrzanja kada se radi o butovanju operativnih sistema. Ipak, ne radi se o ko zna kolikoj razlici, a tih par sekundi, koje iskreno rečeno ne predstavljaju ko zna koliki kvalitet da bi ova kategorija zasluživala neke pohvale. Taj dobitak pre treba tretirati kao nuspojavu, koja nije za odbaciti. Ono gde vidimo korisnost ovog proizvoda jeste ReadyBoost.
ReadyBoost ima dvojaki efekat. Jedan od njih jeste (ne)ubrzavanje rada zahvaljujući keširanju aplikacija, što se najbolje može videti u uslovima intenzivnijeg multitaskinga – ali opet, ne previše intenzivnog. Razlog je veoma prost – ako se pretera sa intenzitetom rada i brojnošću aplikacija, što je naročito izraženo na konfiguraciji A zbog njenih slabijih performansi, nikakva flash memorija ne može pomoći takvoj mašini da “poleti”. Opet, ako se mašina ne optereti, neće biti nikakvog efekta. Ono što smatramo da je fakat jeste za nijansu udobniji rad prilikom više pokrenutih aplikacija, od kojih većina, ako ne i sve, nisu “ubice” performansi. Ovo se, naravno, odnosi na konfiguraciju A. Za konfiguraciju B to ne možemo reći – kod nje se efekat opterećenja ne oseća toliko, odnosno ona se može zagušiti samo klasičnim “ubicama” performansi, kada stepen zagušenja obesmisli svaku korist od korišćenja flash memorije za keširanje fajlova. Sa druge strane, kada se optereti velikim brojem manje intenzivnih aplikacija, sama mašina sa hardverom poslednje generacije radi odlično i nema toga sa čime ne može da izađe na kraj.
Ipak, vidimo korist od ove tehnologije na drugom nivou – kada se radi o rasterećivanju hard diskova. Istina, ovo gotovo da predstavlja pretpostavku i prilično je dalekomenta tvrdnja, ali zašto opterećivati hard disk, terajući iglu da se pomera svaki čas? Naravno, ovo se odnosi samo i isključivo ukoliko mašina pokreće neke aplikacije koje se oslanjaju na keširanje i deljenje fajlova – premda, vi slobodno razmislite koliko vas u ovom trenutku pušta u pozadini neki download, pa zaključite sami koliko bi korisnika moglo da oseti korist. Sa jedne strane, hard diskovi su izuzetno jeftini, ali sa druge strane, kvar hard diska ume poprilično da zaboli zbog potencijalnog gubljenja podataka. Problem je što takva korist nije jasno vidljiva i ne ogleda se toliko u smislu performansi. Rasterećivanje diska od permanentnog rada bi, pored teoretskog produženja trajanja njegovog radnog veka, eventualno moglo da doprinese utišavanju diska, odnosno “kulturnijem” radu u situacijama kada po nekoliko aplikacija zahteva pristup, nakon čega dolazi do zagušenja uz intenzivno “drljanje” hard diska. Opet, ne mora da znači da vam je to potrebno ili da će se stalno manifestovati.
Mi smo pokušali da vam sugerišemo gde vidimo korist od ove tehnologije i potencijal za njenu primenu u aktuelnom stadijumu razvitka. Jedno je sasvim sigurno – ako želite da koristite flash memoriju kao zamenu za sistemsku memoriju, što je korisnicima često (po našem mišljenju, prilično pogrešno) sugerisano – odustanite od toga. Sa aktuelnim cenama memorije je neuporedivo lakše i efikasnije dokupiti još neki modul. Osim ako ne koristite DDR3 memoriju, ali opet, sumnjamo da ćete onda imati izuzetno malu količinu memorije, za koju prisustvo ovakve kartice ima smisla. No, nije baš tačno da je tehnologija sasvim beskorisna, kako to provejava kroz testove onih koji sve gledaju kroz broj poena u ovom ili onom sintetičkom programu. Takođe, potpuno smo svesni da su koristi ne toliko opipljive, često i čisto teorijske, te da apsolutno niko ne garantuje da će, na primer, vaš hard disk, iako rasterećen, potrajati dugo. Na vama je da prelomite, a naše utiske imate u gornjem tekstu. Naravno, ovaj prikaz vam može služiti kao vodilja ne samo kada je o internim karticama reč, već i kada se radi o najlakšem načinu korišćenja tehnologije – prostom zabadanju drajva u USB 2.0 slot.
Prednosti tehnologije:
– Nešto brže butovanje operativnog sistema
– Blago rasterećivanje hard diska
– Mogućnost “kulturnijeg” rada
– Lako korišćenje
– Mogućnost upošljavanja starijih drajvova sada već malih kapaciteta koji beskorisno leže u fiokama
Slabije strane tehnologije :
– Dobici nisu opipljivi i momentalno očigledni, i zavise od konfiguracije
– Na snažnijim mašinama, direktni dobici su zanemarljivi
Uređaj za prikaz ustupio Desk.
