Benchmark Redakcija
Miloš Stamenković LGA1366 i Bloomfield, odnosno Gulftown su veoma dugo ostali na snazi kao nominalno najjača platforma, dok je Sandy Bridge trebao da bude unapređenje za LGA1156 i procesore bazirane na Lynnfield jezgru. Međutim, performanse i overkloking mogućnosti (kod otključanih K procesora) koje je doneo Sandy Bridge su bili su toliko veliki, da je LGA1366 platforma postala ugrožena od navodnog mid-range procesora. Tako je Sandy Bridge pravio nezgodnu konkurenciju gotovo svim LGA1366 procesorima, a jedino je varijanta sa šest jezgara uspevala nekako da se nosi sa novom generacijom procesora.
Tako je X58 kao čipset ostao bukvalno jedina mala prednost za LGA1366 platformu, omogućavajući nešto veću fleksibilnost kada su pitanju multi-GPU konfiguracije. U ovakvoj situaciji, logično je da je high-end segmentu bilo neophodno osveženje bazirano na Sandy Bridge arhitekturi, a dotično rešenje stiže tek sada u vidu Sandy Bridge E procesora i X79 čipseta. Očigledno se Intelu nije mnogo žurilo, jer je sve ovo – nagađamo – bilo spremno i ranije, da ne kažemo odavno. Tako se može reći da je Sandy Bridge E ostavljen za ovaj momenat, za svaki slučaj ako AMD sa Bulldozer-om izvuče nekog zeca iz šešira. Od toga nije bilo ništa, mada su u Intel-u već ranije sigurno imali informaciju da AMD nema ništa što je blizu konkurentnog procesora kada su u pitanju performanse u višoj klasi. Sada Intel sa LGA2011 platformom dodatno podiže lestvicu performansi, nudeći svim zahtevnim korisnicima ubedljivo najbrže desktop rešenje.
Sandy Bridge E modifikacije Ukoliko pogledamo mapu jezgra Sandy Bridge E procesora, možemo videti da se radi o generalno ne previše komplikovanom rešenju u poređenju sa Sandy Bridge jezgrom, i izvesti preliminarni zaključak. Intel sastavio dva quad-core Sandy Bridge jezgra i to bi bilo to. Ovo se može videti i po masivnosti samog procesora, 20,8 x 20,9 mm (435 kvadratnih milimetara) su dimenzije koje na desktopu odavno nisu viđene, pa Sandy Bridge E definitvno predstavlja ogroman CPU. Sa ovim dimenzijama ide i suludo veliki broj tranzistora od čak 2,27 milijardi, što je gotovo duplo više u odnosu na Gulftown i tri puta više od Nehalem-a. Ubedljivo najveći deo ovoga odlazi na L3 keš, jer je i sam kapacitet L3 keša po jezgru povećan za četvrtinu. Tako Sandy Bridge E ima 2,5 MB L3 keša po jezgru, što daje ukupno skoro neverovatnih 20 MB!
Ukoliko vam se računica oko broja jezgara i L3 keš memorije ne poklapa, postoji dobar razlog za to. Dakle, kada samo rekli da je Intel kod novog procesora sastavio dva Sandy Bridge jezgra, to u osnovi i jeste tačno. Sandy Bridge E tako poseduje ukupno osam jezgara, što sa po 2,5 MB L3 keša daje ukupno 20 MB. Međutim, ova varijanta Sandy Bridge E procesora namenjena je serverskom tržištu, pa će samo nova generacija Xeon procesora imati „kompletno“ Sandy Bridge E jezgro. Za desktop primene, Intel je prosto isključio dva jezgra, čime se dobija Core i7 39XX generacija procesora. Model koji smo imali na testu, Core i7 3930K, poseduje aktivnih šest jezgara (12 kroz HyperThreading) i ukupnu količinu L3 keš memorije od 12 MB. Intel je samo kod udarnog Sandy Bridge E modela (Core i7 3960X) ostavio uključeni kompletan L3 keš, naravno minus onog dela koji pripada dva jezgra koji su isključeni. Kod ostalih Sandy Bridge E modela sa šest jezgra, za sada je to samo Core i7 3930K, L3 proširenje je isključeno, pa tako ovi procesori imaju standardnu količinu L3 keša po jezgru kao i Sandy Bridge. Ostatak priče, bar kada je u pitanju sama srž jezgra, ostaje isti kao i kod originalnog Sandy Bridge jezgra.
Gulftown
Sandy Bridge
Sandy Bridge E
proizvodni proces
32 nm
32 nm
32 nm
broj tranzistora
1,17 milijardi
995 miliona
2.27 milijardi
površina jezgra
240
216
435
jezgra
6
4
6
soket
LGA1366
LGA1156
LGA2011
HyperThreading
da
da
da
L3 keš
12 MB
8 MB
15 MB / 12 MB
Intel HD grafika
ne
da
ne
memorijski kontroler
Triple channel
Dual channel
Quad Channel
PCI Express kontroler
ne
2,0
3,0
PCI Express linija
ne
16
40
AVX podrška
ne
da
da
Dakle, po pitanju osnovne arhitekture Sandy Bridge E ne donosi ništa specijalno više u odnosu na Sandy Bridge. Čak i je povećane L3 keš memorije ograničeno samo na Xtreme Edition verziju procesora. Međutim, postoji i nešto što novom procesoru nedostaje u odnosu na originalni Sandy Bridge E. Pošto je kompletno jezgro već ogromnih dimenzija, Intel se odlučio da izbaci integrisani grafičko jezgro iz Sandy Bridge E procesora. Ovo deluje kao sasvim logičan potez, jer kome je još potreba integrisana grafika na vrhunskoj high-end platformi. Međutim, nedostatak grafičkog jezgra podrazumeva i nedostatak QuickSync-a, a ovo znači manje performanse kada je video enkoding u pitanju. Tako se dolazi malo čudnu situaciju da će staro Sandy Bridge jezgro biti brže u video kompresiji kada je podržan QuickSync od novih Sandy Bridge E procesora.
Intel kaže da Sandy Bridge E ima dva jezgra više na raspolaganju i da razlika neće biti velika, što donekle jeste tačno, ali će opet procesor sa QuickSync-om biti brži u ovoj primeni. Pored toga, QuickSync oslobađa CPU jezgra za druge aktivnosti, dok će kod Sandy Bridge E procesora morati da rade sva raspoloživa jezgra. Mesto u procesoru koje je napravljeno uklanjanjem grafičkog dela, iskorišćeno je za implementaciju novog „quad channel“ memorijskog kontrolera. Pri maksimalno zvaničnoj podržanoj brzini DDR3 memorije od 1600 MHz, maksimalna teorijska propusna moć je 51,2 GB/s. Ovo čak prevazilazi brzinu L3 keša, što bi u teoriji trebalo da omoguće dramatično bolje performanse. Svaku novu generaciju Intel procesora prati i novi čipset, što opet sa sobom povlači i novu seriju matičnih ploča. Ni ovoga puta situacija nije drugačija, što znači da Sandy Bridge E procesori koriste novi LGA2011 soket zajedno sa X79 čipsetom. Novi soket izgleda dosta drugačije u odnosu na prethodne, pa pored osetno većih dimenzija, poseduje i mehanizam sa duplim polugama za fiksiranje procesora. Jednostavno, radi se o masivnom jezgru pa je očigledno bilo potrebno primeniti ovaj sistem kako bi procesor sigurno ležao na svom mestu. Što se tiče kulera, upotreba starih modela uglavnom neće biti moguća, pa će kupci novog sistema morati da potraže i novi kuler. Kažemo uglavnom, jer su određeni proizvođači matičnih ploča na nekim modelima primenili korigovani sistem koji omogućava upotrebu LGA1366 kompatibilnih kulera.
Pored drugačijeg soketa, ubedljivo najveća razlika koju donosi LGA2011 je u “quad channel” memorijskom kontroleru. Tako se na novim matičnim pločama nalazi minimum četiri memorijska slota, dok jači modeli poseduju osam slotova. Pored memorijskog kontrolera, novi procesor poseduje i veoma moćan PCI Express kontroler. Sada je na raspolaganju ukupno 40 PCI Express linija, što je mnogo više u odnosu na LGA1155 platformu. Ovaj broj PCI Express linija omogućava da X79 ploče rade u većem rasponu multi GPU konfiguracija, i to u modovima 2×16 & 1×8, 1×16 & 3×8 i 1×16 & 2×8 & 2×4. Tako će sada korisnicima na raspolaganju biti mnogo više opcija kada su u pitanju multi GPU konfiguracije, a sa druge strane, proizvođači matičnih ploča neće biti prinuđeni da koriste dodatne PLX čipove kako bi povećali broj PCI Express linija. Iako Intel zvanično ne navodi PCI Express 3.0 podršku, Sandy Bridge E ipak podržava novu generaciju ovog standarda, što će moći da se isproba u praksi kada se pojave prve PCI Express 3.0 grafičke karte.
Što se tiče ostalih detalja vezanih za X79 čipset, po dijagramu možemo videti da u realnosti ovaj čipset ne donosi nikakav specijalni novitet. Sve pomenute stvari su direktno vezane za karakteristike procesora, dok sam čip(set) ne nudi neke nove mogućnosti. USB 3.0 podrške je i dalje na istom nivou kao i kod prethodnih verzija čipseta, broj SeriaATA 6 Gb/s portova je ostao isti, kao i gotovo sve ostale karakteristike. Zbog toga se može reći da X79 predstavlja potpuno isto rešenje koje smo videli na LGA1155 platformi, sa tek neophodnim modifikacijama za rad sa Sandy Bridge E procesorima.
Tokom godine u raznim najavama za X79, mogli smo videti da je ovaj čipset trebao da ponudi ipak nešto više, ali se očigledno od toga odustalo. Verovatno Intel nije hteo tokom ove godine da komplikuje stvari, pa se odlučio za sigurnu i proverenu varijantu. Iskustvo početkom godine sa greškom na SerialATA III kontroleru je i dalje u sećanju, pa je ovo sigurno jedan od razloga zbog kojeg X79 ne nudi ništa naročito novo. Shodno tome, veoma je moguće da će se u sledećem kvartalu opet pojaviti novi čipset, koji će eventualno imati i neke značajnije novitete. Sada, X79 čak ima i jednu funkciju manje u odnosu na LGA1155 rešenja. Radi se o Intel RST sistemu, o kojem smo već pisali, i koji omogućava da se manji SSD disk koristi kao jedna vrsta keš memorije za hard disk većeg kapaciteta. Ova tehnologija definitivno funkcioniše, pa je zbog toga iznenađenje zašto je nema i na X79 čipsetu. Kako bi otklonili ovaj nedostatak, neki proizvođači ploča su odlučili da ponude svoju varijantu ove tehnologije. S obzirom o kojoj kategoriji procesora se radi, nije teško pretpostaviti da se radi o trenutno najbržim desktop procesorima. Model koji smo imali na testu, Core i7 3930K, je dobar pokazatelj performansi koji ostvaruje Sandy Bridge E. Iako ovaj model ima standardnu količinu L3 keš memorije, samo ultra skupi Core i7 9360X će imati 15 MB L3 keša, a sama cena će ovaj procesor držati van domašaja većine budućih korisnika LGA2011 platforme. Međutim, ono što je interesantno kada je u pitanju L3 keš su njegove performanse u odnosu na Sandy Bridge procesore. Tako Core i7 3930K u odnosu na Core i7 2500K, ostvaruje manju brzinu transfera na istom radnom taktu uz nešto veći “latency”. Modifikacije koje su učinjene na Sandy Bridge E jezgru kada je u pitanju L3 keš i memorijski kontroler, očigledno imaju i neke mane kada su u pitanju čiste performanse. Ipak, veća količina L3 keša bi u praksi trebala da minimizuje ovu razliku u odnosu na originalni Sandy Bridge.
Pored pitanja L3 keša, glavni novitet Sandy Bridge E procesora je i “quad channel” memorijski kontroler. Propusna moć od 51,2 GB/s bi trebala da omogući odlične performanse, jer je teorijska brzina čak veća od one koju nudi L3 keš. Međutim, kada se ovo proveri u praksi, možemo videti da su razlike u performansama između memorije koja radi sa četiri, tri i dva kanala veoma slične. U par čistih memorijskih testova, vidi se veća propusna moć, ali u ostalim testovima razlika je minimalna. Dotična razlika je čak toliko mala, da bi smo mogli zanemariti upotrebu četiri memorijska kanala ukoliko nekom nije neophodna čista veća količina memorije. Tako je u stvari primarna stvar kod “quad channel” memorije mogućnost upotrebe više modula, čime se dobija i veća količina memorije bez potrebe da se smanjuje brzina ako se koriste samo prvi slotovi svakog kanala.
Ono što je takođe interesantno je da originalni Sandy Bridge sa svojim “dual channel” memorijskim kontrolerom ostvaruje bolje performanse od Sandy Bridge E u radu sa dva memorijska kanala. To je takođe malo neočekivano, ali se opet može reći da modifikacije memorijskog kontrolera kod Sandy Bridge E jezgra imaju za posledicu manje performanse. Upotreba “quad channel” kontrolera u praksi donosi minimalno veće performanse, pa se tako može reći da procesor nije u stanju da iskoristi svu propusnu moć koja je na raspolaganju.
U varijanti Sandy Bridge E kada je aktivno svih osam jezgara, moguće da postoje veće razlike, jer dva jezgra više povećavaju zahteve kada je u pitanju pristup memoriji. Ipak, kako je ovo ograničeno samo za serverske procesore, niko od desktop korisnika neće imati priliku da ovo isproba u praksi.
Većina će svakako isprobati overkloking mogućnosti. Sa obzirom da je Sandy Bridge E proizveden istim tehnološkim i proizvodnim procesom kao i Sandy Bridge, jasno je šta se može očekivati od novog procesora. Naravno, treba imati u vidu mnogo veći broj tranzistora koji generišu veću količinu toplote i zahtevaju više struje, što uvek negativno utiče na overkloking domete. Sa test Core i7 3930K procesorom, uspeli smo da ostvarimo stabilan rad na 4,6 GHz pri radnom naponu od 1,4 V. Istina, procesor se budio na većim radnim taktovima, na primer, na 4.8 GHz je prolazilo par testova, ali je ova brzina zahtevala dosta više napona i na kraju opet sistem nije bio potpuno stabilan. Tako možemo reći da su overkloking dometi definitivno manji od Sandy Bridge jezgra, ali to je bilo i očekivano sa obzirom da je Sandy Bridge E ogroman i kompleksan procesor. Zato je 4,6 GHz sasvim zadovoljavajući rezultat, a performanse na ovom taktu izgledaju kao da nisu sa ovoga sveta. Pogledajte samo rezultate u tabelama i sve je jasno. Radi preglednosti i jasnoće, na ovoj stranici vam dajemo rezultate koje ostvaruje novi Sandy Bridge E, kao i direktno poređenje sa “običnim” Sandy Bridge procesorom.
Na ovoj stranici možete videti “bogatije” poređenje u značajno većem broju situacija. Rezultate sa prethodne strane je procesor ostvario u Quad Channel modu na podrazumevanim vrednostima, a ovde smo ispitali kako se ponaša u ostalim režimima rada, što po pitanju memorijskog kontrolera, što radnog takta, i to uporedili sa prethodnikom i rivalom.
Nastavak testova, po istom konceptu sa prethodne stranice…
Intel je sa Sandy Bridge E jezgrom i LGA2011 platformom napravio neophodan “update” za LGA1366, postavljajući nove standarde performansi u high-end segmentu. Međutim, najveći deo tih performansi dolazi zbog upotrebe Sandy Bridge arhitekture i činjenice da su sada na raspolaganju dva jezgra više. Sam “quad channel” memorijski kontroler za performanse ne znači toliko mnogo, pa je tu više radi mogućnosti upotrebe veće količine memorije, što je za buduće korisnike LGA2011 platforme veoma bitno. Ono što je za korisnike takođe veoma bitno je cena, a ona, u skladu sa očekivanjima, nije mala. Tako bi Core i7 3930K trebao da košta nešto više od 400 evra, što sa cenom ploče od bar 200 evra daje veoma visok zbir.
Ipak, kako je u pitanju trenutno ultimativna high-end platforma (koja realno mnogo podseća na serversku platformu), jasno je da ona mora imati i adekvatnu cenu, pa svi oni koji su zainteresovani za maksimalne perfromanse to moraju biti spremni i da plate. Ukoliko ipak naginjete ka grupi korisnika koja voli malo da kalkuliše (u ovom slučaju – da iole kalkukiše), originalni Sandy Bridge i dalje deluje kao najoptimalnije rešenje za ogromnu većinu zahtevnih korisnika, a kamoli nezahtevnih. Samo onaj mali broj čiji život direktno zavisi od brzine 3D renderinga može imati isplativu investiciju u LGA2011 sistem.
Kada se budu pojavile PCI Express 3.0 grafičke karte, videćemo da li će “igrači” imati korist od LGA2011 sistema, ali do tada opet originalni Sandy Bridge predstavlja optimalno rešenje. Videćemo da li će Intel predstaviti novu verziju LGA2011 čipseta, koji bi mogao dodatno da podigne nivo ove platforme, ali bez obzira na sve, procenjujemo da će Core i7 3930K predstavljati samo predmet želje svih računarskih entuzijasta.
