Benchmark Redakcija
Dušan Kovačević
Pre dve godine predstavljena arhitektura razvijena pod kodnim imenom Nehalem, i procesori pod kodnim imenom Core i7 po mnogo čemu su bili značajan kamen temeljac kada je kompanija Intel u pitanju, ali se jedna stvar ipak mora izdvojiti na posebno mesto. Naime, po ugledu na ono što je konkurencija uradila mnogo ranije, i Intel je konačno odlučio da u svoje centralne procesore integriše neku od veoma važnih sistemskih komponenti, i otpočeo sa memorijskim kontrolerom. Trokanalno rešenje implementirano u ovu prvu generaciju procesora predstavljalo je u tom trenutku, a i danas, više od dve godine kasnije, najbolje rešenje ovog tipa dostupno krajnjim korisnicima.
Naravno, kao što smo i očekivali, tu nije bio kraj, i već prvi derivat je doneo novi nivo integracije – procesori pod kodnim imenom Lynnfield posedovali su integrisan i PCIe kontroler, konačno eliminišući potrebu za dva sistemska čipa – NorthBridge je otišao u prošlost, a predstavljeno rešenje P55, PCH ili Platform Controler Hub sastojalo se samo od CPU-a i SouthBridge-a, koji je imao zadatak da komunicira sa periferijskim uređajima. Već sledeći derivat je otišao još jedan korak dalje… ovaj „Tick“ je, sem uvođenja 32 nm proizvodnog procesa, po prvi put na desktop procesoru više klase objedinio i CPU i GPU, doduše na nešto nekonvencionalan način. Naime, sem CPU dela kodnog imena Westmere, na pločicu je bilo smešteno i GPU jezgro Intel GMA HD (Graphics Media Accelerator), preko čijeg memorijskog kontrolera je i sam CPU komunicirao sa memorijskim podsistemom računara.
Naravno, ovakvo rešenje je bilo donekle iznuđeno u tom trenutku, budući da je proces integracije prilično komplikovan. Naime, ova dva nezavisna čipa su čak bila i pravljena u različitim proizvodnim procesima – Westmere u 32 nm, a Intel GMA HD u 45 nm, i potom, u samom procesu sklapanja, smeštani na istu pločicu. Na ovaj način i cena proizvodnje je viša, a i performanse su lošije, iako je to najčešće realno bilo vidljivo samo u sintetičkim testovima koji specijalno ciljaju RAM memoriju, budući da je latencija kojom joj CPU deo pristupa, zbog međukoraka sa grafičkim jezgrom, bila veća.
O konceptu sjedinjenja dva veoma važna dela računara kao što su CPU i GPU u jedan čip najviše priča konkurencija – još od akvizicije kompanije ATI, u AMD-u se radi i na razvoju novih platformi pod kodnim imenom Fusion. Kako stoje stvari, Intel će ih zvanično preteći u ovoj nameri, makar i samo za jedan dan, budući da će prva generacija Fusiona, iako namenjena potpuno drugom tržišnom segmentu, biti predstavljena tokom sutrašnjeg dana, odnosno 4. januara 2011 godine.
Promene trendova uslovljavaju izmene u arhitekturi
Kako su praktično sve velike kompanije koje posluju u IT industriji shvatile u poslednjih nekoliko godina, sirove performanse postaju sve manje važne za krajnjeg korisnika. Jednostavno, moderni procesori su ionako postali sasvim dovoljno snažni za svakodnevne poslove, i ono što korisnici zahtevaju je energetska efikasnost i dodatne mogućnosti, kao i znatno poboljšanje audio-vizuelnih utisaka. Upravo su to polja na koja su se inženjeri koji su u kompaniji Intel radili na razvoju Sandy Bridge arhitekture i posebno koncentrisali, pa Sandy Bridge donosi novi nivo integracije i unapređenja na praktično svim poljima u odnosu na prethodnu generaciju procesora. Naravno, jedno od najzanimljivijih pitanja je kako su to uspeli da urade.
Prve izmene u odnosu na prethodnu generaciju prisutne su već na samom početku pajplajna, u delu za dekodiranje instrukcija u mikrooperacije. Naime, iako izgleda gotovo identično po strukturi rešenju primenjenom u prethodnoj generaciji, veoma važan dodatak je uključivanje L0 keš memorije, u koju Sandy Bridge procesor može smestiti do 1500 dekodiranih operacija. Iako je ova operacija generalno veoma brza, ovakvo rešenje umnogome doprinosi energetskoj efikasnosti, jer ukoliko dekoder već u L0 keš memoriji poseduje već odranije obrađenu operaciju, neće je ponovo dekodirati, već će je jednostavno ponovo povuži iz keš memorije i ponovo izvršiti. Prema projekcijama kompanije Intel, kada je većina aplikacija koje su u svakodnevnoj upotrebi u pitanju, uspešnost pronalaženja već dekorirane instrukcije će iznositi oko 80%, što naravno pozitivno utiče na potrošnju.
Još jedan deo procesora na kome su urađene fine modifikacije je jedinica za predviđanje grananja (Branch Prediction Unit). Na već postojećim generacijama procesora ovaj deo je ionako bio veoma efikasan, ali je, u svetlu zahtevanih optimizacija, i ovde bilo neophodno uraditi određene ispravke. Način da se to uradi bilo je povećanje gustine zapisa podataka u bafere u kojima se smeštaju adrese i istoriju grananja, kako bi se na ovaj način dodatno povećala efektivnost i smanjila potrošnja, bez upotrebe dodatnog prostora, što bi bio najjednostavniji način da se ovaj cilj i postigne. Prema podacima koje je objavila kompanija Intel, nova jedinica je efikasnija od one u prethodnim generacijama procesora za više od 5%, ali ovo poboljšanje takođe primarno treba posmatrati kroz prizmu veće efikasnosti i dodatne uštede energije.
Veoma važna izmena arhitekture na bazičnom nivou je primena PRF (Physical Register File) organizacije OoO (Out-of-Order) klastera, koji i čini najvažniji deo svakog modernog procesora visokih performansi. Naime, za razliku od rešenja koje je bilo primenjeno u Core i Nehalem mikroarhitekturi, i koje je podrazumevalo premeštanje celokupnog sadržaja registara kada se za time ukaže potreba, Sandy Bridge arhitektura podrazumeva da se sadržaj registara ne kopira, već procesor interno manipuliše samo vezama ka pojedinim registrima.Na ovaj način se smanjuje potrošnja energije, budući da se ne obavlja neprestano premeštanje, ali i oslobađa dodatni prostor u registrima procesora.Zbog primene ovakvog rešenja svaki procesor zasnovan na Sandy Bridge arhitekturi može interno smestiti u pajplajn za izvršenje ukupno 168 mikrooperacija, u odnosu na 128 na Nehalem arhitekturi. Ovakvo rešenje veoma liči na ono koje su koristili P4 procesori zasnovani na NetBurst arhitketuri, pa je ovo druga interesantna mogućnost koju moderni procesori kompanije Intel „nasleđuju“ iz jedne prilično neuspešne generacije, nakon HyperThreading-a.
Implementacijom ovakvog rešenja inženjeri su obezbedili da se interni prozor za protok podataka poveća za trećinu, ali i, što je mnogo važnije, omogući implementacija novih instrukcija nazvanih AVX (Advanced Vector Extensions). Nove instrukcije, koje treba posmatrati kao nadogradnju SSE, sem poboljšanja performansi, imaju i poseban značaj u smislu dodatne optimizacije i uštede energije. Način da se to postigne je „non-destructive execution“, koje omogućava da se instrukcije izvrše, a podaci u registrima sačuvaju, kako bi se eventualno mogli ponovo upotrebiti. Imajući u vidu i da su nove instrukcije 256-bitne, i da i samo prebacivanje tolike količine podataka kroz pajplajn procesora može predstavljati veliki problem, posebno sa stanovišta energetske efikasnosti, Sandy Bridge omogućava uparivanje dve 128-bitne izvršne jedinice, kako bi se omogućilo izvršavanje ovih instrukcija. Naravno, samo postojanje novih instrukcija i ne znači da će automatski i biti korišćene, ali se očekuje da će dobici u performansama i efikasnosti, pre svega u multimedijalnim operacijama i drugim primenama u kojima se obavlja mnogo operacija sa pokretnim zarezom, obezbediti da softverska podrška ne izostane.
Još jedno mesto na kome Sandy Bridge predstavlja značajan iskorak u odnosu na prethodne generacije procesora je interna organizacija L3 keš memorije. Naime, u odnosu na Nehalem, Sandy Bridge je mnogo heterogeniji iznutra, imajući u vidu činjenicu koju smo već pomenuli – Sandy Bridge, za razliku od Nehalema, u sebi poseduje ne samo memorijski kontroler, već i PCI Express kontroler, ali i grafičko jezgro. Interna komunikacija svih ovih (različitih) delova predstavlja svojevrstan tehnološki problem, koji su inženjeri koji su radili na razvoju ove arhitekture rešili implemetacijom rešenja koje je nazvano Ring Based Interconnect. Na ovaj način su svi odvojeni delovi Sandy Bridge čipa direktno povezani sa ovom keš memorijom, obezbeđujući protok od 96 GB/s po svakoj konekciji, odnosno više od 430 GB na nivou procesora. Dodatni benefit ovakvog rešenja je niža latencija, koja je spuštena na 26-31 ciklus, u odnosu na 35-40 ciklusa kod Nehalema. L3 keš je dodatno podeljen na segmente od po 2 MB svaki, pa je maksimum koji će ovi procesori imati ukupno 8 MB, iako količina nije striktno vezana za broj aktivnih jezgara u procesoru.
Ovakav način interne organizacije omogućava i veliku skalabilnost, i isključivanje pojedinih funkcionalnih delova Sandy Bridge procesora bez kompromitovanja funkcionalnosti celine. Za razliku od Clarkdale procesora, kod kojih su procesorska jezgra komunicirala sa memorijom kroz memorijski kontroler grafičkog čipa, GPU Sandy Bridge procesora je povezan na sistem ravnopravno sa ostalim delovima, čime je uklonjeno jedno od najvećih uskih grla prethodnog dizajna, pa će latencija memorijskog podsistema biti na nivou Lynnfield čipova, odnosno daleko manja nego u slučaju Clarkdale-a. Naravno, podrška za daleko veće memorijske množioce doneće Sandy Bridge procesorima i mogućnost korišćenja daleko bržih memorijskih modula – iako je podrška „zvanično“ ograničena na najviše DDR3 1333, problema neće biti ni sa daleko bržim modulima. Naravno, sem niže latencije u odnosu na Clarkdale i slične u odnosu na Lynnfield, Sandy Bridge procesore će krasiti daleko veća memorijska propusnost u odnosu na prethodnike… Nehalem/Bloomfield/Westmere će i dalje ostati nedostižni na ovom polju, budući da poseduju trokanalni memorijski kontroler, budući da Sandy Bridge „nasleđuje“ samo onaj dvokanalni.
Jedno od mesta na kojima Intel tradicionalno zaostaje za konkurencijom su grafičke performanse. Ipak, stvari se po tom pitanju popravljaju znatnom brzinom, i Sandy Bridge predstavlja unapređenje u dizajnu grafičkog čipa na mnogo načina. Pre svega, deo napretka u performansama biće postignut „na silu“, promenom proizvodnog procesa – prelazak sa 45 nm, u koliko se proizvodio grafički čip Intel GMA HD u prethodnoj generaciji, na 32 nm u koliko se proizvodi Sandy Bridge, omogućiće postizanje daleko većih frekvencija uz identičnu potrošnju. Tako je najbrži GPU prethodne generacije radio na 900 MHz, a neke verzije nove će raditi čak na 1.3 GHz, pa i više. Ipak, i pored činjenice da je zadržan isti broj izvršnih jedinica (Execution Units, EU), odnosno Shadera, i oni su značajno izmenjeni. Kada su standardi u pitanju, implementirana je podrška za DirectX 10.1 API i Shader Model 4.1. Prema projekcijama, optimizacije, viši radni takt i ove dodatne mogućnosti mogle bi da naprave od procesora zasnovanih na Sandy Bridge arhitekturi veoma ozbiljnim takmičarima kada su performanse integrisanih grafičkih čipova u pitanju, iako je sasvim sigurno da će performanse u igrama umnogome zavisiti i od tempa razvoja drajvera, što je nešto u čemu Intel do sada nije briljirao. Ipak, kompanija sada po prvi put ima iole kompetitivno rešenje u nižim klasama, i iako nema sumnje da će AMD posebno naglašavati nedostatak podrške za DirectX 11, druga generacija Intel GMA HD po prvi put može ponuditi solidne performanse u igrama, veoma blizu, ili čak na nivou, grafičkih čipova najniže klase prethodne generacije kompanija AMD i NVIDIA, pa je vrlo moguće da će daleko više pažnje biti posvećeno i razvoju drajvera.
Ako se imaju u vidu činjenice o kojima smo govorili na samom početku teksta, a to je pre svega sadašnji trendovi i izmena scenarija za korišćenje računara u narednim godinama, uopšte ne treba da čudi činjenica da su Intelovi inženjeri odlučili da implementiraju i dodatne mogućnosti vezane za GPU deo Sandy Bridge procesora, pre svega hardversku podršku za dekodiranje, ali i enkodiranje popularnih video formata kao što su MPEG2, AVC i VC1. Iako je još Clarkdale jezgro posedovalo podršku za hardversko dekodiranje video sadržaja, ova funkcionalnost je sada prebačena sa shadera (odnosno izvršnih jedinica) na poseban hardverski deo, čime se rasterećuje GPU i ostvaruju uštede u potrošnji. Naravno, mnogo je značajnija implementacija hardverskog enkodera, koji će kompresiju video sadržaja u pojedinim situacijama ubrzati za nekoliko puta, i to bez ikakve potrebe za korišćenjem tradicionalnih CPU/GPU resursa… još jednom dovodeći do ušteda u potrošnji. Kako je sav posao dekodiranja i kodiranja prebačen na poseban hardver, standardni shader procesori ostaju slobodni za sve eventualne naknadne operacije nad slikom, poput specijalnih efekata, filtera i sličnih tehnika kojima se poboljšava kvalitet slike. Naravno, upotrebna vrednost ovakvog hardvera umnogome zavisi od softverske podrške, ali Intel ne bi bio to što jeste da je nije unapred obezbedio – ove mogućnosti Sandy Bridge procesora će odmah biti podržane u softverskim paketima Corel DVD Factory, CyberLink MediaEspresso, Movavi Video Converter, ArcSoft MediaConverter i Roxio Creator, a ne sumjamo da će se lista dodatno produžavati u narednim mesecima.
Kada je snaga integrisanog GPU-a u pitanju, Intel namerava da tržištu ponudi dve osnovne verzije, koje će se međusobno razlikovati po broju aktivnih izvršnih jedinica – Intel HD Graphics 2000 će posedovati 6, a Intel HD Graphics 3000 ukupno 12 EU, uz napomenu da će u obe verzije hardversko dekodiranje i enkodiranje biti identično. Jača verzija će pored toga imati i višu radnu frekvenciju, a koristiće je mobilni procesori, kao i najjači modeli namenjeni desktop tržištu. Iako se ova podela nekome može učiniti čudnom, u stvari je sasvim logična – većina kupaca procesora srednje klase ionako nabavlja i dodatnu grafičku kartu daleko boljih 3D performansi, i oni ionako neće koristiti integrisani GPU, za razliku od tržišta prenosivih računara, na kome je Intel ionako dominantan, a pojavom Sandy Bridge-a će dodatno učvrstiti svoje pozicije. Kao i Lynnfield, i u Sandy Bridge je integrisan PCI Express kontroler sa 16 PCIe 2.0 linija, što znači da eksterni grafički podsistem koji se koristi uz ovaj procesor može raditi u PCIe x16, ili u 2 PCIe x8 režimima rada, čime je još jednom obezbeđena podrška za CrossFire i SLI.
Turbo režim rada, po prvi put prikazan uz Nehalem arhitekturu, u međuvremenu je veoma evoluirao, a sa Sandy Bridge procesorima dolazi do nivoa na kome ga Intel naziva Turbo Boost 2.0. Već smo pomenuli da je Sandy Bridge čip sam po sebi prilično heterogen – CPU jezgra i L3 keš memorija rade na jednom naponu i frekvenciji, GPU na drugom, a sam System Agent, koji sadrži sve funkcije nekadašnjeg NorthBridge čipa (memorijski kontroler, PCIe kontroler i i slične strukture), kao i Power Control Unit (PCU) koji interno kontroliše frekvencije i potršnju, na trećem. Novi nivo integracije donosi i novi nivo funkcionalnosti – u Sandy Bridge procesorima postoji hardverska kontrola koja omogućava simultano izvršavanje Enhanced Intel SpeedStep i Turbo Boost tehnologija, kako na procesorskim jezgrima, tako i na integrisanom grafičkom čipu. U praksi, u situacijama kada je grafičko jezgro malo opterećeno, procesorska će automatski biti overklokovana na višu frekvenciju, ali i obrnuto – ukoliko je grafičko jezgro opterećeno, a procesorska ne, frekvencija GPU-a će rasti na uštrb kloka procesora. Sem praćenja potrošnje struje koju vuku određeni delovi čipa, nova PCU u Sandy Bridge procesorima poseduje i mogućnost praćenja temperature, pa će u zavisnosti od nje, pojedini procesori biti u stanju da probiju sopstveni TDP radi postizanja što boljih performansi. Naravno, ukoliko temperatura u bilo kom trenutku dostigne unapred definisane kritične vrednosti, Power Control Unit će automatki oboriti frekvenciju procesora kako bi se sprečilo fizičko oštećenje.
Još jedan integralni deo Sandy Bridge procesora će biti i interni generator kloka, a što je još interesantnije, to će ujedno biti i jedini generator kloka u celom sistemu, koji će kontrolisati i frekvencije na kojima radi recimo PCIe magistrala, ili SATA i USB kontroleri. Imajući to u vidu, jasno je da Intel ima nameru da na ovaj način ograniči overklok mogućnosti standardnih verzija procesora, budući da će svako veće pomeranje osnovne frekvencije predefinisanih 100 MHz svakako rezultovati nestabilnošću sistema. Ukoliko ste pomislili da je ovo kraj overkloka na Intel platformi, naravno niste u pravu – u ponudi će se naći i procesori sa otključanim množiocem, koji će u imenu imati i sufiks „K“, što znači da će overklok biti moguć njegovom promenom naviše. Kako se procesori izrađuju u 32 nm procesu, margina za overklok bi svakako trebalo da bude prilično velika, i u svakom slučaju daleko iznad 4 GHz. Maksimalni implementirani množilac je 57, pa bi pojedini procesori u teoriji mogli da maksimalno dostignu frekvenciju od 5.7 GHz, odnosno gotovo šest, ukoliko se za nekoliko megaherca podigne i vrednost magistrale.
Nova generacija procesora – nova platforma
U narednim mesecima kompanija Intel će na tržištu, gotovo ravnopravno, nuditi čak četiri različite platforme. Sada već veoma staro podnožje LGA 775 se polako povlači iz upotrebe, ali i danas predstavlja znatan deo ponude ove kompanije. Paralelno sa njime, na tržištu se nalaze i LGA 1366 i LGA 1156, odnosno Nehalem i njegovi derivati, a sada im se priključuje i Sandy Bridge, koji će koristiti podnožje LGA 1155. Ponekad nam se čini da Intel uz svaki procesor isporučuje i novu platformu, ali izmene arhitekture to ponekad jednostavno zahtevaju… ovo je jedna od takvih situacija. Srećom, ovom prilikom, i pored toga što je promenjeno procesorsko podnožje, nije menjan razmak među rupama kojima se pričvršćuje kuler, pa će sve modeli koji „pašu“ na LGA 1156 biti moguće monitirati na nove matične ploče.
Uz Sandy Bridge, Intel očekivano predstavlja i potpuno novu platformu, koju će činiti dva „čipseta“ – Intel P67 i Intel H67. Razliku među njima je, korisnicima upućenim u hardver, najlakše objasniti kao one između dve platforme prethodne generacije, P55 i H55 – ovaj drugi ima podršku za integrisani grafički čip, odnosno računari koji poseduju ploču zasnovanu na njemu mogu funkcionisati i bez dodatne grafičke karte. I u P67/H67 generaciji situacija je identična, odnosno oba nativno podržavaju po 2 SATA 6.0 i četiri SATA 3.0 konektora, ukupno 14 USB 2.0 portova, kao i osam PCIe 2.0 linija za komunikaciju sa periferijskim uređajima. Naravno, mnogi proizvođači ploča se neće zadržati na ovim osnovnim funkcionalnostima, i ponudiće modele kojima će zahvaljujući dodatnim čipovima mogućnosti biti znatno proširene.
Uz Sandy Bridge procesor, domaća kancelarija kompanije Intel nam je ustupila i dve matične ploče koje podržavaju ovu platformu – Intel Desktop Board DH67BL, kodnog imena Bearup Lake, MicroATX ploča iz Media Series proizvoda, kao i Intel Desktop Board DP67BG, odnosno Burrage, ploča u Full ATX formatu.
Kako ove ploče u našoj zemlji svakako neće biti previše popularne, nećemo se previše ni zadržavati na njima, ali ćemo ipak navesti jednu interesantnu činjenicu – iako su se u kompaniji Intel odlučili da ova platforma ne dobije nativnu podršku za USB 3.0, ploče poseduju ove priključke, realizovane preko dodatnog kontrolera.
Sandy Bridge u praksi
Naravno, ovakav tekst ne bi bio potpun bez rezultata koje nova arhitektura postiže u praksi. Tako smo uporedili nekoliko procesora koji su nam bili dostupni u ovom trenutku, uključujući Intel Core i5-2500K, Intel Core i5 2300 i Intel Core i5-750, zasnovan na Lynnfield jezgru (sada već) prethodne generacije. Ostatak sistema činili su 4 GB radne memorije brzine 1333 MHz, AMD Radeon HD5850 grafička karta, kao i hard disk kompanije Seagate kapaciteta 500 GB.
Dostupni modeli, cene, tržišno pozicioniranje
Čini nam se kao nikada do sada, kompanija Intel ima veoma ambiciozne planove kada je nova mikroarhitektura u pitanju. Naime, prema najavama, očekuje se da novi procesori predstavljaju 20% od ukupno isporučenog broja već u prvom kvartalu 2011. godine, a taj procenat će samo dalje rasti u narednim mesecima. Poređenja radi, LGA 1366 platforma ni u jednom trenutku, pre svega zbog znatno više cene, nikada nije preskočila više od par procenata tržišnog udela, a trenutno se kreće negde oko 1%. Ovo definitivno znači da će LGA 775 praktično biti „penzionisan“, i da se Intel ovim potpuno okreće budućnosti.
Kako bi ispunili ove ambiciozne planove, u Intelu su najavili da će u narednih nekoliko dana predstaviti ukupno 29 novih procesora i 10 novih čipsetova (iako su svi oni podvrste već pomenutih P67 i H67). Kao što se i očekivalo, procesori će koristiti imena već postojećih familija – Core i3, Core i5 i Core i7. Veoma je interesantna činjenica da je većina Core i7 modela namenjena tržištu prenosivih računara, uključujući i jedan Extreme Edition model, Core i7-2920XM. Ipak, verujemo da je većini najinteresantnija ponuda za desktop računare, pa ćemo se na njoj i malo detaljnije zadržati. Kao što smo već rekli, na samom vrhu smešten je jedan Core i7 model, oznake 2600, koji će se prodavati u ukupno tri verzije – standardna, „K“ sa otključanim množiocem i „S“ sa nižom potrošnjom. Ovo je ujedno i jedini desktop procesor više klase koji će posedovati HyperThreading mogućnost, odnosno uz četiri fizička, posedovaće i četiri „virtuelna“ procesorska jezgra, Intel HD Graphics 3000 verziju integrisanog grafičkog čipa, sa aktivnih 12 izvršnih jedinica, kao i ukupno 8 MB L3 keš memorije.
Veliki broj modela pripadaće Core i5 familiji, i posedovaće četiri CPU jezgra, ali bez HyperThreadinga – ukupno sedam. Najjači od njih biće upravo model koji smo danas testirali, Core i5-2500K, sa otključanim množiocem i jačom verzijom grafičkog čipa, kao i 6 MB keš memorije trećeg stepena. Naravno, i u ovom slučaju biće predstavljeno nekoliko verzija niže potrošnje.
Na kraju, ukupno četiri procesora pripadaće Core i3 seriji, posedovaće dva jezgra, HyperThreading mogućnosti i 3 MB L3 keš memorije. Dva modela biće deklarisana na potrošnju od 35 W, i predstavljaće desktop Sandy Bridge-a sa najmanjom potrošnjom.Kada smo već kod potrošnje u pitanju, većina desktop modela deklarisana je na 95 W – ozuzetak su naravno Core i3, koji će tokom rada potrošiti najviše 65. Štedljive verzije jačih modela će trošiti upravo toliko, ali i raditi na nešto nižim frekvencijama, dok će jedan model, Core i5-2500T trošiti samo 45 W, ali uz radnu frekvenciju od samo 2.3 GHz. Ipak, baš za ovaj procesor je vezana i jedna veoma interesantna činjenica, budući da on poseduje svakako najagresivniji Turbo režim rada od svih desktop modela – prilikom ovog automatskog overkloka, radna frekvencija može dostići čak 3.3 GHz, odnosno 1000 MHz više, što ga čini apsolutnim šampionom u ovoj kategoriji. Jači modeli mobilnih verzija će se u nekim situacijama, kada je opterećeno samo jedno jezgro, overklokovati i još više, sa 2.3 na 3.4 GHz.Naravno, Intel ne zaboravlja ni ULV modele, pa su čak tri Sandy Bridge procesora deklarisana na samo 17 W, uključujući i jaču verziju integrisanog grafičkog čipa.
Kada se cene u pitanju, posebno na desktop tržištu, lako se da zaključiti da će Sandy Bridge procesori jednostavno istisnuti dosadašnje Clarkdale/Lynnfield modele… jedan od danas testiranih procesora, Core i5-2300, dolazi sa preporučenom cenom od 177 dolara u količini od 1000 komada, što znači da će maloprodajna cena u domaćim prodavnicama svakako biti ispod 200 evra. Jednostavno, očigledno je da je Intel odlučio da bude veoma agresivan, i zameni postojeću ponudu potpuno novom, bržom, ali i jeftinijom za proizvodnju. Naime, dosadašnji Lynnfield modeli proizvode se u 45 nm tehnološkom procesu, i samim tim po površini ne mogu da pariraju proizvodnom cenom Sandy Bridge-u koji koristi 32 nm. Sa druge strane, aktuelni Clarkdale/Arrandale i drugi modeli, koji poseduju i integrisani grafički čip, imaju drugi problem – grafičko jezgro, Intel GMA HD, i dalje se proizvodi u 45 nm, i po površini je veće od CPU dela, a i sklapanje tog procesora košta više… jednostavno, Sandy Bridge predstavlja win-win situaciju kada je kompanija Intel u pitanju, i stoga uopšte ne treba da čudi činjenica da će biti ovoliko agresivni u tržišnom nastupu.
Naravno, „najviša“ klasa i dalje ostaje LGA 1366 platforma, posebno šestojezgarni Gulftown, ali je to tržišna niša u kojoj Intel ionako nema konkurenciju, i koja se prodaje veoma malo. Naravno, skuplje verzije četvorojezgarnih Core i7 procesora, onih iz 900 serije, biće i te kako ugrožene pojavom Sandy Bridge-a, ali ni to nije činjenica zbog koje će se u Intelu previše uzbuđivati – na njima je zarada ionako manja, prodaja je malog obima, a ti modeli će ionako ostati rezervisani samo za onu usku grupu koja ima potrebu za ogromnim količinama radne memorije i velikom propusnošću.
Sandy Bridge – napredak na (skoro) svakom polju
Kada se sve ima u vidu – napredak u performansama, niža potrošnja, implementacija novih instrukcija i mogućnosti, ali i značajan iskorak na polju grafičkih mogućnosti, jasno je zašto u kompaniji Intel Sandy Bridge mikroarhitekturu smatraju jednom od svojih najvažnijih koraka u poslednjih nekoliko godina.Iako očigledno vuče korake iz Nehalema, predstavljenog pre više od dve godine, nove mogućnosti, neke „reciklirane“ ideje i odlična implementacija čine Sandy Bridge više nego dostojnim naslednikom… i procesorom kojim Intel zakoračuje u budućnost. Neke implementirane mogućnosti, pre svega hardver posvećen kodiranju i dekodiranju video sadržaja, posebno je važan, budući da prati projekcije trendova u narednih nekoliko godina, u kojima se očekuje da će video saobraćaj koji kreiraju sami korisnici činiti oko 90% celokupnog internet saobraćaja… imati procesor koji kompresiju može da obavlja praktično „u letu“ predstavljaće nesumnjivu prednost.
Možda će se nekome učiniti da napredak na polju sirovih CPU performansi nije dovoljno veliki, ali se sa time ipak ne slažemo – performanse i prethodne generacije su ionako već više nego dovoljne za veliku većinu korisnika, a Sandy Bridge još malo podiže lestvicu. U pojedinim situacijama napredak u istoj cenovnoj kategoriji je gotovo neverovatan – Core i5-2300 je u svim situacijama znatno brži u odnosu na Core i5-750. Kada su pre nekoliko meseci procureli prvi rezultati u igrama, moramo reći da smo bili skeptični… ovo testiranje nas je u potpunosti razuverilo, i Sandy Bridge mikroarhitektura mnogo doprinosi udobnijem igranju. Čak i u slučaju klasične GPU-bound igre kao što je Crysis Warhead, samo promena procesora i ploče obezbedila je par frejmova više, dok je u igrama koje zahtevaju daleko više procesorske snage, kao što je testirani Dawn of War II (a kažu i veoma popularni Starcraft II) napredak daleko značajniji – mi smo izmerili 25%, što je više nego sjajno, i to u HD Ready rezoluciji, u kojoj već i grafička karta igra određenu ulogu, koliko god jaka bila.
Naravno, ostaje jedan „problem“ koji će (moguće) imati i dalekosežne posledice po ovu granu industrije, posebno dekstop računare visokih performansi – overklok. Naime, iako sami procesori poseduju izuzetan overklok potencijal, što dokazuje i veoma agresivan Turbo režim rada nekih od njih, takve stvari će biti dostupne samo onima koji su spremni da izdvoje nešto više novca za modele koji u omenu poseduju sufuks K, odnosno dolaze sa otključanim množiocem. Na sreću, razlika u preporučenim cenama ovih modela je daleko manja nego u prethodnoj generaciji, u kojoj su oni bili svojevrstan probni balon – Core i5-2500K će od običnog 2500 biti skuplji za 11 dolara na količini od 1000 komada, a razlika će u slučaju Core i7-2600K modela biti nešto veća – 23 dolara, ali ni tada previše značajna.
Kada je sama margina za overklok u pitanju, ne treba previše brinuti – sa iole boljim kulerom K modeli će dostizati 4.5 GHz, ali kako stoje stvari, ni gornja granica neće biti mnogo dalje… početna iskustva govore da je maksimum koji se može očekivati tu već oko 5 GHz, ukoliko nove verzije BIOS-a za matrične ploče ne poprave situaciju. Naravno, ovo su sjajni rezultati, budući da je sama arhitektura veoma efikasna, i na tim frekvencijama će praktično svaki posao biti jednostavan zadatak. Kod modela sa zaključanim množiocem situacija je mnogo lošija, i Intel je konačno uspeo u onome što je odavno hteo da uradi… da ograniči overklok jeftinijih modela kako ne bi ugrožavali prodaju skupljih – uvećanje kloka magistrale i za 5 MHz u mnogim slučajevima će biti nemoguć zadatak. Na žalost, čini nam se da je ovo samo početak, i da bi ovakav način pristupa tržištu u narednim generacijama procesora mogao biti još izraženiji… i agresivniji.
Jedina stvar koja bi ovo možda mogla da promeni je konkurencija, koju će kompanija AMD predstaviti u narednim mesecima u vidu potpuno nove Bulldozer arhitekture. Iako se za sada o performansama ne zna mnogo, najave koje dolaze iz ove kompanije su veoma optimistične, iako to naravno ništa ne mora da znači… kao što nije značilo ni u prethodnoj generaciji, u kojoj je Intel bio više nego dominantan. Naravno, sa stanovišta kupaca, svakako ne bi bilo loše da se AMD ozbiljnije uključi u trku, i da uspeju da se približe po performansama, a ne pariraju samo povoljnom cenom.Naravno, ne treba zaboraviti ni ostatak ponude ove kompanije – desktop Fusion čip kodnog imena Llano, najavljen za sredinu, i Zacate/Ontario koji će biti predstavljen sutra. Ipak, za defintivan sud o svemu ovome moraćemo da sačekamo još nekoliko meseci, kada se situacija na tržištu dodatno iskristališe.
Kada je sam Intel u pitanju, Sandy Bridge u strategiji ove kompanije predstavlja „Tock“ korak, odnosno uvođenje nove procesorske mikroarhitekture. Već sada je poznato da će njegov naslednik biti predstavljen početkom naredne godine, možda još jednom tokom manifestacije CES 2012. Ova generacija procesora predstavljaće „Tick“, nosiće ime Ivy Bridge, i predstavljaće trenutak uvođenja potpuno novog proizvodnog procesa – proizvodnja u tehnologiji 22 nm otpočeće već u drugoj polovini ove godine. Nova generacija procesora kompanije Intel je samo novi korak na putu koji će verovatno završiti SoC (System-on-Chip) rešenjima visokih performansi, kod kojih će i poslove koje danas obavlja PCH/SouthBridge preuzeti na sebe centralni procesor, i integracija klok generatora u sam CPU je svakako još jedan putokaz u u tom smislu. Da li će procesori biti popularni? Nemamo ni najmanju dilemu – ukoliko Bulldozer podbaci, Intel će, zahvaljujući Sandy Bridge arhitekturi, inovacijama i predviđanjima trendova, biti jači nego ikada.
