Sapphire Radeon R9 290X Tri-X 4 GB

Nebojša Todorović
Test: Sapphire Radeon R9 290X 4 GB (Cena: oko 64.000 RSD)
Kako smo do sada iimali prilike da samo jednom pričamo o Radeonu R9 290X i Hawaii grafičkom procesoru, ponovićemo još jednom priču o tehnologiji koja se krije iza najsnažnijeg Radeona u ponudi. Ukoliko ste čitali prikaz od ranije, slobodno krenite od naredne strane.

Hawaii GPU je od sada najsnažniji čip koji je AMD do sada napravio. Proizvođač je zadržao isti proizvodni proces od 28nm, a kao i svi ostali Hawaii se porizvodi u pogonima TSMC-a. Nepromenjena litografija znači da je AMD imao dva načina da postigne bolje performanse. Povećanje samog čipa i reorganizacija postojeće arhitekture čime bi se povećala efikasnost. To se i dogodilo, tako da je pred nama masivan čip koji ima površinu od 438 mm2. U odnosu na Tahiti koji ima površinu od 365 mm2, Hawaii je povećan za tačno 20%. Ipak, to je i dalje znatno manje od GK110 koji zauzima čitavih 561 mm2. Ipak, impresivna je činjenica da je skok u broju tranzistora ogroman i to sa 4.3 na 6.2 milijarde. Hawaii se zasniva na GCN arhitekturi koja je blago izmenjena kako bi čip imao još bolje rezultate u igrama. Konkretno, napravljen je sličan potez koji je Nvidia učinila prelaskom sa Fermija na Kepler. Redukovane su Double Precision mogućnosti koje su bitne za GPGPU namenu, ali u igrama nisu bitna stavka. Dakle, računajte na to da je HD 7990 i dalje kralj mogućnosti u BitCoin “rudarenju”. Sa druge strane, Radeon R9 290X je novi heroj gejmera.  
 
U suštini, sama GCN arhitektura koja čini temelj Hawaii čipa nije preterano izmenjena. Organizacija je gotovo ista, a ugrubo, čip se sastoji od ulazne jedinice, Shader Engine-a, L2 keša i memorijskih kontrolera. Tu su i Multimedijalni akceleratori koji predstavljaju VCE i UVD engine, TrueAudio DSP koji je smešten u sam GPU, CrossFire, Eyefinity kontrolere i sl. Na samom početku tu je čak osam ACE (Asynchronus Computing Engine) jedinica, kojih je kod Tahitija bilo samo dve. Nadalje glavni deo predstavljaju četiri Shader Engine-a. Svaki od njih predstavlja zasebnu celinu koja se sastoji od geometrijskog procesora, rasterizera, 4 Render Back-end jedinice i ukupno 11 Compute Unita. Između ova četiri Shader Engine-a se deli L2 keš memorija i dostupna je svakom od njih. Hawaii čip poseduje ukupno 1 MB keša, što je 30% više od onoga što je Tahiti imao na raspolaganju. Tu je i 704 KB prvostepenog keša.  
 
Iako je hijerarhija prilično slična onom što smo videli kod Tahitija, sada je podela na Shader Engine donela blagu reorganizaciju. Render Back-End jedinice se nalaze u okviru Shader Engine-a zbog čega ROP jedinice nisu više vezane za memorijski kontroler. Sa druge strane, kada AMD za slabiji model bude “gasio” jedan SE (naša pretpostavka), broj ROP-ova će se smanjiti za 16 ROP jedinica čak i ukoliko memorijska magistrala bude ostala ista. Što se tiče Compute Unita, on je najjsitniji blok koji poseduje Shadere, lokalni keš od 64 KB po svakom, L1 keš od 16 KB, kao i skalarne i vektorske registre. Naravno, tu je i 64 vektroske jedinice koje ujedno AMD vodi kao Stream procesore odnosno šejdere. Dakle, svaki od 44 CU-a poseduje 64 Stream procesora što ukupnu cifru dovodi do impresivnih 2816. Podsetimo se, Radeon HD 7970 i R9 280X koji se baziraju na Tahiti čipu imaju 2048 SP-a.  

 
Vratimo se na jedinice za procesiranje geometrije. One su jako bitne, jer da je samo uvećao broj Stream procesora, ROP i teksturnih jedinica, čip ne bi bio toliko brži. AMD je to znao, pa su GP-i drastično robusniji. Po jedan se nalazi u svakom Shader Enigne-u, što je ukupno četiri. U odnosu na Tahiti, njihov broj je udvostručen i pritom poseduje po jedan Geometry i Vertex asembler uz po jedan teselator. To znači da je tu i dvostruko veći broj teselacionih jedinica, a ova tehnika se sve više koristi u igrama tako da će i u budućnosti značiti. Kada pogledamo malo unazad, u ovom domenu je napravljen ogroman napredak. Pre samo četiri godine, Geomery Engine uopšte nije postojao. Cypress je imao samo po jedan Geometry i Vertex asembler i isto toliko teselacionih jedinica, ali se nisu nalazili odvojeni u hijerarhijskom smislu. Godinu dana kasnije, Cayman je uveo Graphics Engine duplirajući broj sve tri jedinice, a čak je i Tahiti istu nasledio od Caymana. Tek sada, dobijamo pravi napredak, nakon četiri godine.  
 
Sa ukupno 16 Render Back End jedinca od kojih je svaka u stanju da obradi četiri piksela po kloku, praktično dobijamo efektivnih 64 ROP-a. Na ovaj način, AMD je omogućio da Hawaii na istom taktu ostvari dvostruko veći piksel fillrate, što je istinski impresivno. Ovo je izuzetno bitno zbog činjenice da ćemo u budućnosti viđati sve više monitora sa rezolucijama većim od 1080p. Uostalom, oni koji budu kupovali Radeon R9 290X i generalno bilo koji high-end model u principu trebaju da imaju barem 1440p ili jendostavno dva ili tri monitora. U suprotnom, pun potencijal celog gornjeg doma (R9 290X, GTX 780, GTX Titan i sl.) ostaje neiskorišćen. AMD optimistično vidi prednost ogromnog piksel fillrate-a u uzlaznom trendu koji imaju 4K monitori. Mi verujemo da za domaće tržište tek treba da vidimo uzlet 1440 i 1600p monitora, dok ćemo na 4K sačekati još koju godinu.  
 
Tek sada se vidi koliko je Radeon HD 2900 XT promašio momenat kada se pojavio sa svojom širokim memorijskim interfejsom. Tek sada, po prvi put nakon osam godina AMD polako počinje ponovo sa povećanjem memorijske magistrale. Jednostavno, velike rezolucije i sve kompleksnije igre će možda tek sada početi da imaju benefit. Sa druge strane, štampana ploča sa gustim memorijskim interfejsom povećava troškove proizvodnje, doduše ne onako kako je to bilo pre osam godina. Takođe, to zahteva udvostručen broj kontrolera u samom čipu, što uzima primetan deo od broja raspoloživih tranzistora. Kako bi se barem cena kompenzovala, AMD se odlučio na sporije GDDR5 čipove. Dakle, iako je memorijska magistrala šira za 30%, efektivan protok je niži i iznosi dvadeset procenata.  

Dakle, sumirano na jednom mestu, na tabeli ispod možemo videti neke opšte razlike između Radeona HD 7970 i R9 290X. Kao što možete videti najveća unapređenja se mogu videti na polju procesiranja geometrije, kao i na udvostručenom piksel fillrate-u. Hvale je vredan i povećan teksture fillrate, koji je povećan za jednu trećinu, za šta je odgovorno čak 176 teksturnih jedinica u Hawaii čipu.   
 
Sve je to lepo i krasno, ali šta se dešava sa potrošnjom? Dvadeset procenata veća površina sigurno ima veći TDP od onog koji karakteriše Tahiti, zar ne? Zapravo, tipična potrošnja pod opterećenjem je deklarisana na, verovali ili ne, 250 W! Naravno, kao i u slučaju Radeona HD 7970, verujemo da je moguće izmeriti znatno veće vrednosti i da to nije baš najrealniji prikaz potrošnje ovih modela. AMD je morao da se potrudi da dodatno optimizuje Power Tune, kako zbog velike zahtevnosti Hawaii GPU-a, tako i zbog činjenice da Nvidia ima veoma efikasan i složen Boost sistem.  Zbog toga je implementiran IR 3567 kontroler koji ima mogućnost promene napona u jako malom intervalu i to u koracima od 6.2 mV.   

 
Raspon koji ima na raspolaganju je od 0 do 1.55 V, a njegova funkcija je jako bitna u kompletnom Power Tune mehanizmu. PowerTune sada prati temperature, zadate napone, potrošnju i na osnovu ovih podataka podešava brzinu ventilatora, radne frekvencije i napone. Na ovaj način se konstantno pravi balans između potrošnje, performansi i temperatura. Dodatno, kako bi se prelaz u promeni brzine ventilatora učinio što diskretnijim, skokovi su minimalni, a broj koraka povećan. Na ovaj način nema naglih promena, što je izuzetno bitno, jer naše uho registruje nagle promene daleko negativnije od suptilnih.  

 
  
Kao što možete videti, svi novi modeli koji stižu iz Sapphire-ove kuhinje su dobili novo pakovanje, koje deluje malo atraktivnije u odnosu na dosadašnji dizajn. Kutija za Toxic model je čak dobila i refleksivni premaz, tako da je bila poprilično nezgodna za fotografisanje zbog velike količine odsjaja. Istovremeno, kutija je velika i prilično teška.

 
U pogledu informativnosti, Sapphire je pokrio većinu podataka vezanu za implementirane tehnologije, kuler poseduje Tri-X oznaku što implicira oslanjanje na tri ventilatora, očekivano fabrički je overklokovana, tu je UEFI podrška i najzad specifične “Toxc tehnologije”. Pod tim “toksičnim tehnologijama” proizvođač podrazumeva specijalne zavojnice, osmofaznu naponsku jedinicu i još par dodatnih mogućnosti.

Iako je sadržajniji od većine drugih proizvođača, spisak propratne opreme se smanjio u odnosu na neke druge modele iz iste kuće. To je pomalo čudno imajući u vidu da se radi o proizvodu iz najvišeg cenovnog ranga. Ipak, gotovo svi neophodni dodaci su tu. Smatramo da je samo jedan “DVI to HDMI” konvertor izostao kako bi osnovne potrebe korisnika bile potpuno zadovoljene. Ukoliko ste primetili da fali i CrossFireX mostić, imajte u vidu da za R9 290X i R9 290 modele on nije potreban da bi CrossFireX sistem funkcionisao.  
 
Kompletan spisak opreme je sledeći:
– Disk sa drajverima – 2 x 4pin to 6pin molex adapter – Uputstvo – HDMI kabl dužine 1.8 metara – Kod za članstvo u “Sapphire Select” klubu
Sapphire je osvežio dizajn svojih kulera i moramo priznati da je eksperiment u potpunosti uspeo, kako u vizuelnom, tako i u funkcinonalnom smislu. Nakon što nas je Radeon R9 270X Toxic oduševio, red je da isto to pokuša i model koji nam je trenutno na testu. Iako je o samom dizajnu teško govoriti, jer su ukusi različiti moramo da naznačimo da nam se dopada uniformnost i kolorna šema koja je sada univerzalna za sve modele.
 
Sama karta je izuzetno masivna i izuzetno dugačka. Razlog za to je Tri-X kuler koji je veći od same štampane ploče za koju je pričvršćen. Oklop je izrađen od gumirane plastike u kombinaciji sa žutim okvirom oko ventilatora. Ova kombinacija boja je interesantna, posebno iz razloga što žuti detalji vuku ka narandžastoj nijansi. Tri-X kuler je dobio ime zbog upotrebe tri ventilatora, što je sasvim logično. Ideja je da Dual-X i Tri-X modeli budu jednostavniji od Vapor-X verzija zbog izostanka “vapor chambera”.  

  Ispod oklopa se krije veliki rashladni profil izveden iz dve celine koje su međusobno spojene heatpipe-ovima. Prisutan je veliki broj rebara koji su veoma gusto rasoređeni i čine najveći deo ukupne težine grafičke karte. Ispod toga se krije metalni okvir koji prekriva elemente naponske jedinice i memorijske čipove. Osim što osigurava neophodnu čvrstinu grafičke karte, ovaj okvir je tu i da posluži kao pasivni hladnjak za pomenute komponente.  


Kroz rashladni profil prolazi ukupno pet heatpipe-ova. Tri kroz jedan i dva kroz drugi deo rashladnog tela i tu su da bi preneli toplotu od izvora ravnomerno na ostatak površine kulera, odakle posao preuzimaju ventilatori. Heatpipe-ovi su deblji od standardnih i izrađeni su od bakra. Nažalost nisu presvučeni niklom što bi unapredilo estetski aspekt, jer bakar oksidira i tamni vremenom.

 
Zadnja stranica karte ne krije neke posebno zanimljive detalje, jer su memorijski čipovi nalemljeni jednostrano, a nema ni backplate-a koji je praktično zamenjen metalnim okvirom montiranim sa prednje strane.  

 
  
Duž gornje ivice štampane ploče je lociran mikroprekidač za selektovanje BIOS-a. Dok je kod AMD-a inicijalna ideja da dva biosa imaju različite profile za automatsku regulaciju ventilatora od kojih je jedan manje, a drugi više agresivan, Sapphire je doneo drugačiju odluku. Jedan od biosa koristi “secure boot” radi veće zaštite tokom pokretanja sistema, drugi bios omogućava brži podizanje sistema.  
 
Za napajanje karte potrebna su dva molex konektora, od kojih je jedan 6pin, a drugi 8pin što govori o tome da Radeon R9 290X može od napajanja da dobije maksimalno oko 300 W.

U domenu video izlaza ništa se nije menjalo. Popularna konfiguracija koja podrazumeva DisplayPort, HDMI i dva DVI-a je tu i manje više, svaki korisnik će biti zadovoljan izborom koji mu je stavljen na raspolaganje.

 
Oba biosa koja su ugrađena u kartu imaju iste zadate frekvencije. Za GPU ona iznosi 1040 MHz, što je 40 MHz više od vrednosti koju propisuje AMD. Memorija je, kao što smo već pominjali, sporija, kako bi se napravile uštede u proizvodnji. Zbog široke magistrale od 512 bita, čak i pri nižim taktovima 4 GB GDDR5 memorije ostvaruje protok veoma veliki “bandwidith”. Sapphire je ipak ubrzao memoriju na efektivnih 5.2 GHz čime je ostvaren protok podaka od čitavih 333 GB/s. Takođe, zanimiljivo je videti sjajni pixel fillrate od 64 GB/s, ali i teksturni koji iznosi 176 GTexel/s.
[modul]specifikacija=4750[/modul] 
 
 
  
Test konfiguracija:
CPU: Intel Core i5 2500K @ 4500 MHz, Matična ploča: ASUS P8Z77-V (Intel PZ77), RAM: 2x4GB AMD Memory Entertainment Edition 1600MHz DDR3 HDD: Seagate Barracuda 7200.12 1TB Napajanje: PC Power & Cooling Silencer Mk III 750 W
 

 
[modul]test=108[/modul] 
  
 

 
 [modul]test=109[/modul] 
 [modul]test=110[/modul] 
 [modul]test=111[/modul] 
 
 [modul]test=112[/modul] 
 
 Sjajni rezultati koje Radeon R9 290X poseduje su nam već poznati odranije, tako da na ovom polju nemamo mnogo toga novog da kažemo. Situacija se ipak promenila donekle, jer je u međuvremenu Nvidia izbacila na tržište GeForce GTX 780 Ti koji je znatno popravio situaciju iako je AMD i dalje lider na polju cene, uz relativno slične performanse. Iako se AMD pozicionirao prema performansama između GTX 780 Ti i običnog, non-Ti, modela, problem referentne verzije je bilo hlađenje. Sapphire se najviše pozabavio ovim problemom, pa stoga pogledajmo kakvi su rezultati na tom polju.  

Situacija je drastično bolja, a čak i to je previše blaga reč. Pre svega, maksimalna temperatura je pala sa 95 na 71 stepen Celzijusove skale. To implicira razliku od čak 24 stepena što je ogromna razlika. Najbolja vest od svega je da i pored nižih temperatura i većih taktova, brzina ventilatora nikada nije prešla preko 38% od maksimalne vrednosti. U prevodu, reč je o 1900 obrtaja u minuti što uz veliki prečnik i klasičan dizajn daje gotovo nečujan rad u praksi. Pritom, taktovi daleko ređe padaju kao rezultat dostizanja maksimalne temperature i TDP-a. Od ovog simptoma je referentni dizajn patio bez obzira da li se karta nalazila na otvorenom ili u kućištu. Sada su svi ovi nedostaci rešeni kvalitetnim Tri-X kulerom za šta moramo pohvaliti Sapphire.  
 
Kako smo dobili odličan model dostizanje visokih 1130 MHz za GPU pri čemu smo i dalje ostali na automatskom profilu za regulisanje brzine ventilatora. Smatramo da je ovo sjajna vrednost, jer kuler nije bio ništa bučniji niti smo imali potrebe da sami povećavamo brzinu kulera. Sa druge strane, imamo utisak da je memorija malo podbacila, s obzirom na činjenicu da je pokazala manje raspoloženje za OC od referentnog modela. Razume se, overklok potencijal varira od primerka do primerka, pa su sve šanse da bismo sa drugim primerkom imali više sreće. Ni 377 GB/s nije za bacanje, a ni sa dodatnim taktom memorije u konvecionalnim uslovima ionako ne bismo videli velike razlike u praksi.
 

Sa ovim podešavanjima skok u performansama je diskutabilan. Prosto, 1080p rezolucija ne vidi aspolutno nikakav benefit, pa nam se desilo da dobijemo esencijalno isti rezultat na oba takta. Sa druge strane, Crysis je nagradio povećani protok u 1440p skokom sa 55 na 63 frejma u sekundi. Složićete se, ovo ubrzanje je svakako primetno, jer iznosi gotovo 20%. U prevodu, od overkloka možete videti benefite tek pri igranju na više monitora ili sa monitorom koji ima rezoluciju od 2560×1440 ili veću.  
 
Na kraju, moramo da kažemo da je Sapphire odradio fantastičan posao i da je napravio izmene i nadogradnju Radeona R9 290X na najbolji mogući način. Sve zamerke koje su važile za referentni model se sa ovom kartom brišu, čineći je besprekornom. Naravno, cena će biti viša, ali zaista bismo uvek odvojili dodatni novac kako bismo dobili grafičku kartu koja apsolutno sve radi odlično. Nažalost, dostupnost predstavlja potencijalni problem zbog BitCoin pomame, ali to je već neka druga tema.  

 
Prednosti:
– Cena – Performanse – TrueAudio i Mantle podrška – 512 bit memorijska magistrala – OC potencijal – Tri-X kuler  
Nedostaci:
– Cena (uslovno) – Dostupnost Grafičku kartu na test ustupio AMD.