Uporedni test DDR2 memorija Q4, 2005

Uroš Radulović Uporedni test DDR2 memorija Q4, 2005 Kada je juna prošle godine, Intel promovisao svoje i915 i 925X čipsetove, velika prašina se podigla oko nove Intelove kontrolerske logike, koja je pored novog PCIex interfejsa donela i podršku za DDR-II standard. Mnogi su tada, uključujući i autora ovog teksta, pomalo skeptično gledali na sve te tehnološke inovacije, koje su, u datom trenutku, od korisnika zahtevala ogromna finansijska ulaganja. Pored tada praktično nedostupnih PCI Express grafičkih adaptera, prelazak na i915/925X platformu je od korisnika zahtevao promenu procesora, ali i sistemske memorije, koja je tada bila veoma skupa. Da stvar bude gora, prvi testovi performansi PCI Express grafičkih kartica i DDR-II modula nisu ubedili korisnike, pa se nametnulo pitanje da li njihova promocija bila prevremena. To je kod korisnika stvorilo još veću averziju ka platformama ovakvog tipa, iako je svima bilo jasno da će ih proizvođači, pre ili kasnije, „progurati“ na tržištu. Pošto su iza njih stajali giganti poput Intel-a i Samsung-a, bilo je samo pitanje vremena.

Kao što obično i biva na IT tržištu, vremenom se situacija normalizovala: i ATI i nVidia su promovisali svoju najnoviju generaciju GPU-ova, koji koriste PCIex kao svoje prirodno okruženje. Sa druge strane, proizvođači memorijskih modula i čipova su sve svoje snage koncentrisali na DDR-II module i čipove, čija je cena padala iz dana u dan, što je bilo i za očekivati, pošto se za proizvodnju DDR-II čipova koristi praktično isti (pa i napredniji i jeftiniji) proces proizvodnje kao i za DDR-I čipove. U celoj ovoj priči su najgore prošli korisnici koji su igrali na prvu loptu i koji su prošle godine odvojili ogromne sume novca za upgrade . Nerealno visoka cena DDR-II modula je ubrzo pala na uobičajeni nivo, da bi danas bila praktično izjednačena sa cenom običnih DDR-I memorija. I pored velikog pada cene, prodaja i potražnja DDR-II modula na svetskom tržištu je niža od očekivane, a o našem tržištu da i ne govorimo. Nedavna najava AMD-a da se za narednu godinu planira promocija A64 procesora koji će podržavati DDR-II standard će možda predstavljati upravo onaj stimulans, kakvom se proizvođači čipova i modula nadaju. Do tada, prodaja i sudbina DDR-II modula će biti usko povezana sa sudbinom Intelove platforme.
Iako u našoj zemlji, procentualno gledano, AMD suvereno drži većinski deo kolača, izbor DDR-II modula je zaista veliki. Pošto je prošlo praktično godinu dana od promocije prvih 915/925X čipsetova, bilo je pravo vreme za jedan uporedni test DDR-II modula.

Šta je DDR-II?
Pošto smo u nedavnom velikom uporednom testu DDR-I modula detaljno objasnili principe funkcionisanja DRAM čipova, sada ćemo pokušati da se koncentrišemo na DDR (I i II) protokole. Razlika između SDR (Single Data) i DDR (I i II) čipova su zaista male, ali to ne znači da su zanemarljive, jer su, barem na papiru, DDR-II čipovi mnogo manji potrošači i ono što je najvažnije, imaju mnogo veću propusnu moć od DDR-I ili Single Data SDRAM čipova, što je samo po sebi dovoljan razlog da ovaj standard okarakterišemo kao naprednijim u ovom trenutku. Neko se sigurno setio i XDR, GDDR3 i RDRAM čipova, koji su verovatno još napredniji, ali koji sa sobom povlače i znatno višu cenu, što ih automatski disfalifikuje kao rešenja za „masovnu upotrebu“.
Ako kojim slučajem niste pročitali uporedni test DDR-I memorija, u kraćim crtama ćemo ponoviti od kojih se funkcionalnih jedinica svaki DRAM (bilo asinhroni ili sinhroni) čip sastoji. Dakle, imamo matricu memorijskih ćelija, koja čini samo jezgro svakog čipa, imamo dekodere reda i kolone i imamo bafere adrese i ulazno-izlazne bafere, koji su nama u ovom slučaju posebno bitni. Naime, kod tzv. Single Data SRAM čipova, samo jezgro i U/I jedinica rade na identičnim frekvencijama, a svaki bafer je u stanju da «isporuči» samo jedan bit podataka u jednom ciklusu i to uzlaznom ivicom takta. U slučaju DDR čipova, svaki U/I bafer je u stanju da na magistralu podataka isporuči dva bita podataka. Naravno, ceo ovaj proces počinje mnogo ranije, tačnije u pojačivačima signala, koji se, da vas podsetimo nalaze na krajevima bitnih linija. Kada pojačivači signala «pročitaju» vrednosti bitnih linija, oni prosleđuju taj podatak do izlaznih bafera, međutim, za razliku od Single Data SDRAM-a, pojačivači signala u DDR čipovima mogu da obezbede dva bita (ili stanja) izlaznim baferima u jednom ciklusu. Naravno, to sa sobom povlači i nešto širu internu magistralu između pojačivača i izlaznih kapije, koja je u ovom konkretnom slučaju dva puta šira. Pošto u svakom DRAM čipu, na svake dve bitne linije dolazi po jedan pojačivač, jasno je da su dotični u stanju da baferima obezbede veliku količinu podataka u svakom ciklusu. Baferi te iste podatke moraju da postave na magistralu podataka i to uz pomoć jedne te iste output linije. Na svu sreću, to i nije toliki problem, pošto U/I kapija praktično predstavlja jednu liniju protočne obrade. Dakle, u prvoj fazi obrade pojačivači signala prosleđuju podatke do U/I kapije, koja ih zatim (držeći se redosleda po kojem su pristizali) «pumpa» na magistralu. Konačno dolazimo do suštine problema, odnosno pitanja kako baferi postavljaju dva bita podataka na memorijsku magistralu u jednom ciklusu, služeći se pri tom samo jednom output linijom. Veoma lako, zahvaljujući multipleksiranju: u prvom trenutku se na magistralu postavlja prvi bit (uzlaznom ivicom takta), dok se u drugom postavlja drugi bit (silazna ivica takta). Zbog činjenice da se na magistralu postavljaju dva bita u jednom ciklusu, ovaj protokol je i nazvan DDR iliti double data rate .
DDR-II protokol je po mnogo čemu sličan DDR-I, a razlika između DDR-I i DDR-II čipova faktički i da nema. Ipak, kada pogledate specifikaciju nekog DDR-II modula, sigurno će vam zapasti u oči činjenica da dotični radi na mnogo višim frekvencijama. Ipak, tu frekvenciju treba uzeti sa određenom dozom rezerve, pošto DDR-II čipovi zapravo ne rade na tim frekvencijama, već su u stanju da u svakom ciklusu obezbede četiri puta više podataka od standardnog SDR-a. U suštini dakle SDR, DDR i DDR-II čipovi rade na praktično istim frekvencijama. Kada ovo kažemo odnosimo se na frekvenciju jezgra, odnosno matricu memorijskih ćelija, koja inače, zauzima preko 90% celog čipa.
DDR-II protokol je nastao kao realna potreba proizvođača čipova da posle DDR-a, naprave novi protokol, koji će u određenoj meri povećati performanse SDRAM čipova, ali koji neće previše uticati na cenu proizvodnje. Pošto smo u nekoliko navrata napominjali da se jezgro svakog čipa sastoji od preko miliardu tranzistora i kondenzatora, jasno je zašto dotični (još uvek) rade na ovako malim frekvencijama. Nema sumnje da proizvođači na ovaj ili onaj način mogu da povećaju njihovu frekvenciju, ali se tu postavlja pitanje ekonomske isplativosti. DDR-II protokol je bio logičan korak napred, u svakom pogledu.

Sećate se kada smo u uvodnom delu ovog poglavlja govorili o zahvatanju podataka U/I kapije? Onda ste verovatno primetili da dotična jedinica, u svakom ciklusu zahvata po dva bita. Šta bi se desilo kada bi se u registre izlaznih bafera smeštalo po četiri (umesto dva) bita po ciklusu? Povećala bi se ukupna propusna moć, naravno. Upravo ovom rešenju su proizvođači memorijskih čipova i pribegli. Ovakvo rešenje je veoma jednostavno i svodi se na povećanje frekvencije izlaznih bafera, što se pokazalo kao mnogo srećniji izbor, barem u domenu ekonomske isplativosti. Dakle, kod modula deklarisanih za brzine od 533 Mhz, jezgro radi i dalje na 133 MHz, ali U/I baferi rade na duplo većoj frekvenciji od 266 MHz, što bi trebalo da obezbedi četiri puta veći protok podataka u odnosu na «obične» 133 MHz SDR čipove. Kada su proizvođači čipova u pitanju, čipovi deklarisani kao DDR-II 533 MHz zahtevaju ista jezgra kao i DDR PC2100 čipovi, dok se za proizvodnju DDR PC3200 čipova koriste jezgra koja su gotovo duplo brža. Računica je veoma jasna i zbog toga ne treba da vas iznenadi trenutna cena DDR-II modula, koja je nešto niža od cene običnih DDR400 modula.
Nažalost, ovakav pristup ima i svoje negativne strane, a u slučaju DDR-II čipova, ceh su platile latencije, koje su, u odnosu na DDR-I čipove izuzetno visoke. Nemojmo zaboraviti da ukupnu propusnu moć ne čini samo bandwith , već i latencije. Neke aplikacije veoma dobro znaju da iskoriste veliki bandwith, dok će aplikacije sa više random pristupa profitirati od nižih latencija (neko je spomenuo igre?).
Pored više frekvencije U/I bafera i upotrebe višeg koeficijenta multipleksiranja, DDR-II je doneo još neka zanimljiva tehnološka rešenja. Pogledajmo na trenutak tabelu u prilogu.

DDR SDRAM

DDR2 SDRAM

Frekvencija

do 400 MHz

533, 667 MHz

Pakovanje

TSOP i FBGA

FBGA

Voltaža

2,5V

1,8V

Kapacitet

64Mb – 1Gb

256Mb – 4 Gb

Internih banaka

4

4 i 8

Zahvat

2

4

CAS latencija

2, 2.5, 3

3, 4, 5

Additive latencija

Ne podržava

0, 1, 2, 3, 4

Kalibracija

Ne podržava

OCD

ODT

Ne podržava

Implementirana

Specifikacija DDR-II čipova je jasna – za njihovu proizvodnju se sada isključivo koristi FBGA pakovanje, koje bi trenalo da poveća integritet signala i omogući Off-Chip Driver (OCD) kalibraciju. Pored drugačijeg pakovanja, DDR-II čipovi su sada opremljeni sa tzv. terminatorima signala, odnosno otpornicima, koji bi trebalo da spreče refleksiju signala na memorijskoj magistrali; On-Die Termination bi trebalo da snizi cenu proizvodnje matičnih ploča i umanji mogućnost pojave refleksije ili eha signala na memorijskoj magistrali. Naime, do skora je bila uobičajena praksa da se otpornici smeštaju na matičnu ploču, i to obično iza poslednjeg DIMM slota. U slučaju DDR-II čipova, oni se sada nalaze u samom čipu.
Ukoliko niste upoznati sa ovim fenomenom, vredi napomenuti da se prilikom propagacije svakog impulsa ili signala na magistrali, javljaju njegove refleksije. U zavisnosti od jačine signala i njegove refleksije, reflektovani signal može u najboljem slučaju da izazove interferencije, a u najgorem da «preklopi» izvorni signal. Dakle, refleksije se moraju svesti na neki minimalan i razuman nivo. Otpornici odlično završavaju posao, međutim, uvek postoji opasnost da zbog njihove male otpornosti i sam signal bude «apsorbovan». Zbog toga je njihova kalibracija od velikog značaja za ceo proces, a to iziskuje i vreme i resurse. Sa ODT-om, proizvođači ploča imaju jednu brigu manje.

Još jednu zanimljivost predstavlja izuzetno mali radni napon DDR-II čipova. U tabeli ste sigurno primetili da DDR-II čipovi rade na naponu od samo 1.8V, što predstavlja prvu opipljivu prednost u odnosu na DDR čipove. Kako bi vam što bolje ilustrovali problem potrošnje DDR čipova, reći ćemo samo da svaka read komanda, u sistemima opremljenim sa 2 i više GB memorije, sa sobom povlači i potrošnju od oko 28~35W. Prostom računicom dolazimo do zaključka da će napon od 1.8V smanjiti potrošnju za približno 30%, što je odlična vest, pogotovo za korisnike prenosnih uređaja. Ako je neko nekada dovodio u pitanje novu Intelovu Sonoma platformu za notebook računare, neka razmisli još jednom. Kada su desktop računari u pitanju manja potrošnja na kraju krajeva znači i manje toplote, a veću OC marginu da ne spominjemo.
Na kraju, u tabeli ste sigurno primetili i tzv. Additive latenciju, koja predstavlja još jednu novinu u odnosu na standardni DDR-I. Radi se o zasebnom mehanizmu, koji bi trebalo da dodatno poveća efikasnost memorije, pošto sprečava koliziju i preklapanje nekih komandnih signala, što može da dovede do prekida stream -a podataka. Zahvaljujući Additive latenciji, bafer komandnih signala će problematične signale pomeriti i reorganizovati, kako bi se ovakve situacije izbegle. To sve zaista lepo zvuči na papiru, ali u praksi Additive latencija ne utiče na performanse.

Corsair

Iako u svojoj ponudi ima pregršt modula deklarisanih i za frekvencije preko 667 MHz i 5400UL module deklarisane za izuzetno niske latencije, za ovu priliku je u našu redakciju stigao samo jedan komplet Corsair modula, deklarisanih za brzinu od 533 MHz i latencije 4-4-4-12. Radi se o jednoj od prvih Corsair-ovih DDR-II modela, koji su svojevremeno koštali preko 200 evra. Naravno, njihova cena je sada i više nego prihvatljiva (ali i dalje nešto viša u odnosu na konkurenciju), ali je kvalitet ostao na vrhunskom nivou. Dotični su stigli u plastičnoj ambalaži, u kojem su se našla dva uparena modula, ukupnog kapaciteta od 1 GB. Iako se radi o predstavnicima Value Select serije, od ovih modula smo imali velika očekivanja, pogotovo zbog Micron-ovih DDR2 čipova, sa kojima smo ranije već imali pozitivna iskustva. Na kraju krajeva, upravo se najnoviji Micron-ovi čipovi koriste za izradu 5400UL modula, koji rade sa 3-3-2-12 setovanjima i to pri brzini od 667 MHz. Memorija nije opremljena sa pasivnim hladnjacima, što i nije toliki problem, pošto se čipovi, tokom testiranja, nisu preterano zagrevali. Najviše nas je obradovao kvalitet PCB, koji je ubedljivo najkvalitetniji na testu.

Geil Od zvaničnog zastupnika kompanije Geil-a za SCG, firme CT, takođe smo dobili module iz Value serije. Moduli su po JEDEC-ovoj nomenklaturi deklarisani kao PC4300, tj. predviđeni su za rad na frekvencijama od 533 MHz. U našu redakciju su stigli dva kita različitog kapaciteta: 1 GB (64Mbx8) i 512 MB (64Mbx4). Svi moduli su deklarisani za latencije od 4-4-4-12 i opremljeni su sa FGBA čipovima. Sasvim očekivano su moduli od po 256 MB bili jednostrani.

Proizvođač je želeo da posebno naglasi kvalitet PCB-a, koji je izrađen u 6 slojeva, što bi trebalo da obezbedi povoljan odnos signala i šuma. Moduli su opremljeni sa aluminijumskim heat-spreaderima, iako se tokom testiranja nije pokazala preterana potreba za njima.

Kingmax Kingmax je jedan od proizvođača koji je zbog izuzetno povoljnih cena svojih proizvoda stekao, za veoma kratko vreme, veliku popularnost na našem tržištu. Zbog toga smo od Kingmax-ovih DDR-II modula možda i najviše očekivali.

Cela Kingmax-ova paleta DDR-II modula pripada tzv. Mars seriji, a u ponudi se mogu pronaći moduli kapaciteta od 256 i 512 MB. Nama su za test, od MBSoft-a, stigli moduli dekralisani kao PC4300 i PC5400 (667 MHz). Zanimljivo je da je Kingmax možda jedini proizvođač koji svoje DDR-II module prodaje zasebno. Ipak, čak iako kupite dva modula odvojeno, velika je verovatnoća da ćete dobiti dva identična modula. Svi moduli su bili kapaciteta od po 512 MB (64Mbx8) i svi su bili jednostrani. Iako su oba modula na čipovima imale Kingmax natpis, imamo razloga da verujemo da se radi o Elpida čipovima. Naravno, hladnjaci su i u ovom slučaju odsutni.

Sporiji, 533 MHz, modli su predviđeni da rade sa 4-4-4-12 latencijama, dok su oni brži (i skuplji) nešto «labavije» setovani – 5-5-5-15. Na slikama ste sigurno primetili i ljubičasti Kingmax ASIC dekoder, koji bi trebalo da spreči bilo kakve zloupotrebe, odnosno pojavu Kingmax-ovih kopija.

Kingston Kingston je u poslednje vreme sve svoje resurse i snage preusmerio na ponudu DDR-II modula. Odavno nismo imali prilike da vidimo nove DDR-I module iz Kingston-ove kuhinje (videli smo samo nove revizije starih modela), ali kada su u pitanju DDR-II proizvodi, ovaj proizvođač ne gubi vreme i korak sa konkurencijom.

Novi HyperX moduli koji su stigli na test su na sebi imali Evaluation nalepnicu, što će reći da se radi o uzorcima, koji se za sada ne mogu pronaći u prodaji. Ova memorija se inače, od drugih testiranih modula po mnogim kriterijumima izdvaja; pomenućemo samo frekvenciju na kojoj je predviđena da radi – čak 900 MHz! Da stvar bude lepša, na toj frekvenciji su ovi moduli predviđeni da rade na 5-5-5-15 tajminzima. Ništa nije prepušteno slučaju, pa je zbog toga i radni napon povišen na 2V. Ako kojim slučajem nemate ploču koja ne podržava velike memorijske delioce, ne očajavajte, pošto su ovi moduli na frekvenciji od 667 MHz u stanju da rade sa još «zategnutijim» latencijama, i znatno manjoj voltaži od 1.8V. Memorije su jednostrane (64Mbx8) i ukupnog su kapaciteta od 1 GB.
Kao i svi ostali predstavnici Kingston-ove HyperX serije, moduli su opremljeni sa karakterističnim aluminijumskim hladnjakom plave boje, koji dobro dođu, pošto se pokazalo da čipovi (nismo uspeli da utvrdimo njihovo poreklo) znaju da se prilično zagreju u radu.

PQI
PQI se na ovim prostorima proslavio zbog svojih value modela, koji nude sasvim pristojne performanse, po izuzetno povoljnim cenama. Ipak, treba imati u vidu da se PQI ponuda ne zasniva samo na value modelima, pošto se u ponudi mogu pronaći i Turbo modeli na 900 MHz, koji su namenjeni zahtevnijim korisnicima. Nama su na test, nažalost, stigli samo moduli iz donjeg dela PQI ponude.

Ipak, prijatno smo se iznenadili kada smo saznali da su dva (od četiri) modula koja su stigla u redakciju bila kapaciteta od po 1 GB. Preostala dva modula su bila kapaciteta od po 512 MB. Svi moduli su bili predviđeni za frekvencije od 533 MHz i 4-4-4-12 latencija, što je za današnje uslove i prilike standard.

Sasvim očekivano, moduli nisu opremljeni sa pasivnim hladnjacima i predviđeni su za voltaže od 1.8V.

TwinMos

TwinMos je bio prvi tajvanski «marker čipova», koji je od strane Intela dobio sertifikat za svoje DDR-II module prošle godine. Naravno, TwinMos se nije tu zaustavio, pošto je na ovogodišnjem CeBIT-u sve iznenadio svojim DDR-II modulima predviđenim za frekvencije od 800 MHz. Zbog toga smo željno očekivali da vidimo TwinMos DDR-II memorije i u našoj redakciji. Taj trenutak smo konačno i dočekali.

U našoj laboratoriji su se tako našli TwinMos-ovi moduli deklarisani za frekvencije od 667 MHz. Modili su bili jednostrani (64Mbx8) i ukupnog kapaciteta od 1 GB. Kao i većina ostalih testiranih modula, ni TwinMos nije stigao sa hladnjacima, a moduli su, očekivano, bili deklarisani za 5-5-5-15 latencije i radni napon od 1.8V.

Test konfiguracija Asus P5N32-SLI nForce4 IE SLI Intel P4 3.4 GHz Prescott Intel BOX kuler WD SATA 80GB 8 MB cache MSI nVidia GF6600LE Hiper Type-R 480W Microsoft WindowsXP Professional sp2 Intel INF update 7 Koliko je testiranje memorijskih modula zahtevan posao na AMD platformi, toliko je ono pojednostavljeno na Intelovoj. Naime, pored mogućnosti da sinhrono podižemo frekvenciju memorije sa FSB-om, postoji mogućnost i asinhrnog OC, uz pomoć kojeg smo uspeli da izvučemo i poslednji MHz iz testiranih modula. U slučaju asinhronog OC, na frekvenciju memorije teško da mogu da utiču drugi faktori, poput CPU ili čipseta, tako da smo veoma lako dobili realnu sliku o OC mogućnostima svih testiranih modula. Kao što možete da vidite iz tabele u prilogu, kao test platformu smo koristili tek predstavljenu Asusovu P5N32-SLI ploču, koja inače podržava nestandardne memorijske delioce i frekvenciju memorije do 1200 MHz. Na raspolaganju su nam stajale i opcije za fino podešavanje memorijskih tajminga (pa čak i Command Rate-a), odnosno za podizanje radnog napona memorije (do 2.4V) i čipseta. Svi preduslovi su bili ispunjeni, pa je testiranje moglo da počne.

Rezultati testova

Asinhroni overclock

Max. frekvenca

Latencija

Command Rate

Corsair VS 533 MHz

696 MHz

5-6-5-15-21

1T

Geil 533 MHz

667 MHz

5-6-5-17-23

1T

Kingmax MARS 533 MHz

667 MHz

5-6-6-15-21

1T

Kingmax MARS 667 Mhz

720 MHz

5-5-5-15-23

2T

Kingston HyperX 900 MHz

800 MHz

5-5-5-15-21

2T

PQI 533 MHz

648 MHz

5-6-5-15-21

1T

TwinMos 667 MHz

728 MHz

5-5-5-17-23

2T

Ubedljivo najbolji rezultat su postigli Kingston-ovi HyperX moduli, što je bilo i očekivano: 800 MHz svakako deluju impresivno, ali je to i dalje daleko ispod deklarisanih 900 MHz. Nažalost, test konfiguracija nam nije dozvolila da ove module isprobamo i na 900 MHz, a treba napomenuti da smo postigli savršenu stabilnost tek sa promenom Command Rate-a na 2T, što će reći da bi krivca možda trebalo potražiti i u ovom konkretnom primerku ploče. Od ostalih modula, izdvojili bi Corsair-ove Value Select, koji su zaista postigli fantastične rezultate, čak i na default vrednostima, pre svega zahvaljujući činjenici da su dotični moduli dvostrani (poznato je još iz vremena i865/875 čipsetova, da dvostrani moduli imaju brzinsku prednost nad jednostranim). Kingmax moduli su takođe zabeležili solidne OC rezultate, međutim, dotični su imali dosta slabije skorove od konkurencije, pre svega zbog činjenice da su jednostrani. Ostali moduli su imali prosečne rezultate, pogotovo Geil i PQI, sa napomenom da su se moduli od po 1 GB izuzetno slabo klokovali. TwinMos je postigao drugi po redu rezultat, ali zahvaljujući CPC tajmingu od 2T, što se jasno odrazilo i na rezultate.

Corsair

Geil

Kingmax 667

Kingmax 533

Kingston

PQI

TwinMOS

Maksimalni overclock

U poglavlju «asinhroni overclock» ste imali prilike da vidite makimalne frekvencije koji su testirani moduli ostvarili. Naravno, potrudili smo se da iz modula na tim klokovima izvučemo i što niže latencije. Međutim, koliko god se trudili, ubrzanje koje su benchmark programi detektovali je bilo minimalno, jer P4 procesori jednostavno ne mogu da efektno iskoriste veliki bandwith DDR-II memorije. Pored toga, viši klok sa sobom povlači i više latencije za memoriju, što može da donese više štete, nego koristi, što su određeni testovi i potvrdili. Da se priča ne bi završila na tome, pokušali smo da ubrzamo i naš procesor i tek tada su neke stvari došle na svoje mesto. Pogledajmo rezultate nekih benchmark programa, sa našim test proceorom klokovanim na frekvenciji od 3.95 GHz.
U ovom slučaju je dobitak i više nego očigledan, u gotovo svim testovima, što samo potvrđuje tezu da P4 ne može na adekvatan način da iskoristi veliku propusnu moć DDR-II memorije. Naravno, pesma bi bila drugačija da smo module testirali sa DC procesorom ili procesorima koji koriste 1066 MHz QPB magistralu.

Komentar za kraj Par dana provedenih u našoj test laboratoriji je bilo i više nego dovoljno da steknemo kristalno jasnu sliku o svim testiranim modulima. Čitaocima treba skrenuti pažnju da većina modula pripada donjem delu ponude, te da od testiranih modela nismo očekivali čuda. Jedino smo od Kingston-ovih HyperX modela očekivali puno, a hladan tuš koji je usledio nakon testa može biti interpretiran na nekoliko načina – na kraju je ipak preovladalo mišljenje da je problem do ploče, a kao za inat, u vreme pisanja ovog testa, na Asusovom sajtu novog BIOS-a nije bilo. Ovakav rasplet je ove module (pomalo neopravdano) diskvalifikovao za našu Editor ‘s Choice. Istini za volju, HyperX moduli predstavljaju i jedine ozbiljne konkurente za ovu nagradu, tako da je ovoga puta nećemo ni dodeljivati. To ne znači da ostali moduli ne zaslužuju neku od naših nagrada. Izdvojićemo Corsair-ove modele, koji su pokazali zavidne rezultate u našim testovima, ali i više nego solidnu OC marginu, zahvaljujući Micron-ovim čipovima. Zbog pristupačne cene, kvalitetnog PCB-a i pokazanih rezultata, Corsair Value Select 533 Mhz dobija našu Higly Recommended Nagradu.
Za kraj, ostavili smo i našu Best buy nagradu. Dodeliti ovu nagradu je bio ubedljivo najteži zadatak, pošto pretendenata ima puno: TwinMos, Geil, PQI i na kraju Kingmax. Svi proizvođači sa ovim modulima „pucaju“ na manje zahtevne korisnike, tako da je i logično da je izbor toliko težak. Odmah želimo da naglasimo da će svaki od ovih modula pronaći put do kupca: PQI i Geil izuzetno povoljnom cenom, solidnim performansama i velikim kapacitetom, TwinMos i Kingmax solidnom OC marginom. Nažalost, Kingmax i TwinMos moduli su jednostrani, tako da na default vrednostima kaskaju za konkurencijom. Na svu sreću, ta razlika u benchmark programima ne prelazi 5%, tako da gubitak i nije preveliki – u svakodnevnom radu zanemarljiv. Sa druge strane, oba Kingmax-a su pokazala zavidne OC rezultate, a isto se može potvrditi i za TwinMos. Nažalost, i Kingmax-ov i TwinMos 667 MHz su uporno odbijale da sarađuju sa nVidia kontrolerom pri CPC=1T, što nam je pomoglo da izbor suzimo na Kingmax-ove 553 MHz module. Imajući u vidu da dotični, na default vrednostima nude gotovo identične performanse kao i 667 MHz moduli i da su postigli solidne OC rezultate, izbor je pao na upravo taj model. Dakle, Best buy nagradu dobijaju Kingmax-ovi MARS 533 MHz moduli.

Corsair Value Select DDR2-533 – Benchmark Highly Recommended

KingMax MARS DDR2-533 – Benchmark Best Buy

PQI memorijske module na test ustupio Pakom. Geil memorijske module dobili smo na test ljubaznošću kompanije CT Computers. Kingston memorijske module na test ustupio Kingston. TwinMOS memorijske module dobili smo na zahvaljujući TwinMOS-u. Distributer Kingmax memorijskih modula za područje SCG je MB Soft. Benchmark Web Sajt se posebno zahvaljuje kompaniji ASUS na ustupljenoj P5ND32-SLi matičnoj ploči za potrebe reazlizacije ovog testa.