Canon EOS 5D Mark II

Test: Canon EOS 5D Mark II

Prošlo je već godinu dana od zvaničnog predstavljanja dugo očekivanog naslednika, po mnogima jednog od najuspešnijih DSLR-ova više klase – EOS-a 5D, naširoko popularne Canonove „petice”. Vanserijsku popularnost stara petica je, od predstavljanja sada već (u tehnološkom smislu) davne 2005. godine, stekla kvalitetom izlaza koji se i danas bez većih problema drži na zavidnom nivou i odoleva naletu aktuelnih aparata. To duguje vrlo kvalitetnom FF (full-frame) senzoru, prvom takve vrste dostupnom prosečnom fotografu (bilo profesionalcu ili amateru) a van high-end klase digitalnih aparata. Renome koji je stara petica obezbedila Canonu, učinila je da poznati proizvođač posebnu pažnju posveti nasledniku, koji mora biti uspešan barem u meri u kojoj je to stara petica svojevremeno bila i time opravdati zvanje naslednika jednog od najuspešnijih DSLR aparata.
 

Pripremiljeni test kasni punih godinu dana u odnosu na većinu ostalih. Razlog je distanciranje od neviđene euforije koja je počela par meseci pre zvanične promocije, a nije se završila ni 3-4 meseca od pristizanja prvih kontigenata na tržište. Dosta je razloga zbog kojih je od nove petice očekivano mnogo: u nezvaničnim najavama je bilo mnogo nagađanja i kontradiktornosti, propraćenih ogromnom dozom skepse, najviše zbog specifikacija koje su pominjale senzor od 21 MP, do tada rezervisan samo za jedan DSLR iz Canon game (dugo i jedini uopšte u toj kategoriji) – EOS 1Ds-Mark III. Premda je mnogima nejasno zbog čega je Canon, implementirajući senzor serije 1 u znatno jeftinije telo, žrtvovao prodaju uzdanice koja košta koliko i solidan polovan automobil, oni koji malo revnosnije prate scenu foto opreme znaju da je petica uvek bila negde između – za (vrlo) napredne amatere ili manje zahtevne profesionalce… pravi „vuk u jagnjećoj koži”.

Otuda i veoma ozbiljna očekivanja, koja su Canon stavila u nezavidnu poziciju, koja mora da garantuje uspeh novog pulena – uspeh koji ne sme biti manji nego kod prethodnika, a u trenutku u kom su se prilike na tržištu bitno izmenile od vremena kada je Canon bio neprikosnoveni №1. Da li su u tome uspeli lako je reći sa ove vremenske distance, no rekao bih da je vlastiti sud uvek merodavniji od poverenja koje možete gajiti ka subjektivnoj reči. Zato Vam u narednom testu predstavljam aparat iz perspektive najbliže ličnom iskustvu.

Pakovanje

Canon EOS 5D Mark II se može kupiti u dve varijante: samo telo ili kit komplet koji obuhvata i odlični zum L klase, od ranije poznat i kao prateći objektiv uz staru peticu – Canon EF 24-105mm f/4L IS USM. Osim razlike u samom objektivu i veličini kutije, standardna (body only) verzija paketa sadrži poklopac bajoneta, gumenu oblogu tražila, priručni poklopac tražila, LP-E6 Li-Ion bateriju sa zaštitnim poklopcem, LC-E6 punjač za bateriju (prilagodljivog radnog napona), široki kaiš, USB kabl za povezivanje sa računarom, stereo A/V kabl, dva diska sa softverom i uputstvom (EOS Digital Solution Disk i Software instruction manual), kratko uputstvo kao i opširno korisničko uputstvo. Tu je, naravno, i garantni list.
 

Kao i svaka Li-Ion baterija, ni ovu nije potrebno formirati. Može se koristiti odmah, s tim što dolazi inicijalno napunjena sa oko 30% ukupnog kapaciteta, pa je treba dopuniti, što traje do 2 i po časa.
 

Šta je unutra…

Gde se 5D Mark II nalazi u odnosu na stari 5D i seriju 1 u pogledu samog rada i rezultata, ostaje da vidimo u praktičnom poređenju. Kada je reč o razlikama na papiru, naredna tabela ih predstavlja vrlo precizno:
 

Promenjeno je mnogo toga. Nešto je očekivano, ponešto i nije, ali nepobitna je činjenica da je jedan (rekao bih veći) deo potencijalnih kupaca zadovoljan viđenim. Treba reći i da je jedan deo publike ostao razočaran, verovatno očekujući Canonovu verziju Nikona D700. Istinu govoreći, 5D nikada nije bio aparat okrenut akcionoj fotografiji, pa se može reći da 5D Mark II predstavlja manje/više ono što se od njega očekivalo i pre zvanične najave, uz neočekivano visoku rezoluciju, koja (obzirom na kvalitet implementacije) donosi samo korist, pogotovo onima koji tradicionalno obožavaju peticu – stock fotografima (znate onu staru: „vreme rezolucija je novac”).
 

Bez ikakve dileme, najviše divljenja izazvao je „novi-stari” senzor, poznat iz EOS-a 1Ds Mark III, evidentno unapređen po pitanju ponude najviših ISO vrednosti, ali i IQ-a u nekoj meri. Da li je prednost po pitanju IQ-a postignuta unapređenjem senzora ili filtera ispred istog, pitanje je na koje ne postoji precizan odgovor, budući da ni proizvođač nije bio sasvim jasan po ovom pitanju. Ako gledamo samo teoretski, senzor nije pretrpeo neki poseban face-lift: i dalje je rezolucija identična kao i kod 1Ds Mark III, veličina piksela na senzoru je ostala 6.4 μm, što je oko 28% manje od 8.2 µm koliki je bio kod stare petice. ISO vrednosti su porasle, pa sada imamo osnovni raspon osetljivosti koji se kreće od 100 do čak 6400, što je krupan korak u odnosu na vremešnu peticu, koja je dobacivala tek do ISO 1600. I dalje je tu prošireni L mod (ISO 50), kao i dva nova H moda – ISO 12800 i ISO 25600. Osim po pitanju senzora, postoji još jedna stvar koja čini EOS 5D Mark II u nekoj meri jedinstvenim – vrlo ozbiljna implementacija video zapisa, koja je, uprkos mišljenju fotografskih čistunaca, napravila pravi dar-mar na tržištu, na način koji verovatno ni sam Canon nije očekivao.

Iako je 5D Mark II slovio samo kao prvi korak Canona u priči koja će na mala vrata uvesti DSLR u snimanje amaterskih zapisa, ispalo je da dotični pruža mnogo više nego neka konvencionalna rešenja (ne samo amaterima) zahvaljujući pre svega kvalitetu izlaza, ali i DOF-u koji je plići od onoga koji pružaju standardne profesionalne i prosumer kamere. Štaviše, DOF je, zbog veličine FF senzora, plići i od onoga koji pruža filmska kamera (čiji je senzor u rangu APS-C formata)! Dodatno, zapis je omogućen u punoj HD rezoluciji 1920×1080 (1080p), što, barem po rečima upućenijih, pruža neslućene mogućnosti uz veoma niske troškove, pre svega onima kojima skupa oprema iz video branše nije dostupna. Porođajne muke bile su velike: Canon je mesecima lutao i balansirao između poluupotrebljivog i upotrebljivog video snimanja, jer je (marketinški razlozi) nastojao da ne pruži baš sve „out of the box”. Tako su neke opcije, bitne za snimanje video zapisa, bile implementirane tek nakon nekoliko unapređenja firmware-a, na mišiće iskamčenih od Canona. Trud kupaca se isplatio – online insistiranje na poboljšanju rada sa videom je obezbeđeno i sada se slobodno može reći da 5D Mark II raspolaže vrlo fleksibilnim video mogućnostima, koje od profesionalne upotrebe dele samo specijalizovani objektivi i oprema za „vožnju” kamere.

Vremešni Digic II, poznat iz stare petice, u međuvremenu je doživeo još dve novije inkarnacije, pa novu peticu krasi Digic IV (predstavljen prvi put u sklopu EOS-a 50D), koji garantuje bitno širi propusni opseg (bandwidth), potreban da bi se količina materijala koju servira senzor visoke rezolucije mogla obraditi odgovarajućom brzinom. Preciznije, Digic IV omogućava da se bez zadrške sa senzora do CF kartice isporuči pozamašnih 82 MP u sekundi, uz frame-rate od 3.9 fps. Nije baš impresivno u poređenju sa nekim drugim telima na tržištu, ali je unapređenje u odnosu na staru peticu evidentno. Pošteno je reći i da 5D Mark II nije prevashodno namenjen akcionoj fotografiji, pa i to treba imati u vidu pre iznošenja zamerki na račun slabijeg rafala u odnosu na ostale DSLR-ove. U svakom slučaju, 3.9 fps vas neće sprečiti da ispratite i vrlo zahtevne scene, uz izvesna ograničenja. Inače, rad je u celini brži nego sa starom peticom, tako da zadrški nema ni u jednom segmentu.

5D Mark II je konačno izlečen i od najveće pretnje po svoj senzor – prašine. Sada je u aparatu prisutan „EOS integrated cleaning system”, sistem za vibracionu redukciju prašine, poznat iz poslednjih generacija Canon aparata. O ovom sistemu kruže oprečni stavovi. Neki ga kude, neki hvale, ali je u svakom slučaju sigurno da će to barem u nekoj meri ublažiti staru boljku – muke s prašinom koje ogromno ogledalo razbacuje unutar komore i čini život fotografa vrlo nesretnim.

Autofokusni sistem na staroj petici je bio i ostao predmet žestokih kritika. Prema mišljenju jednog dela fotografske javnosti oduvek je važio za „degradirajući faktor”, dok sami vlasnici nikad nisu imali preteranih zamerki na isti. Umeo je AF tu i tamo da prošeta napred-nazad kada se fokusira nekom od bočnih tačaka na svetlosno jačim objektivima, ali osnovna karakteristika je da fokus jako retko maši. Iako je bilo dosta nagađanja pre premijere o novom AF-u dizajniranom specijalno za 5D Mark II, krajnji rezultat svega je manje-više isti AF, verovatno unapređen samo onoliko koliko je bilo neophodno da bi se zadovoljile potrebe za preciznošću, zbog novog senzora, čija rezolucija zahteva dosta precizniji AF. Sistem autofokusa je ujedno i glavni razlog razočaranja pojedinaca, koji su očekivali da nova petica osvane sa bar 19, ako ne i svih 45 AF tačaka, poznatih iz serije 1. Očekivanja su očigledno bila nerealna, u sklopu želje da i Canon udari na tržište koje cilja konkurentski D700.
 

Tražilo je redizajnirano. I dalje je u pitanju pentaprizma, pokrivenost je sada 98%, što znači da san o 100% tražilu nije ispunjen, ali poboljšanje ipak postoji. Faktor uvećanja sada je 0.76x, što je zanemarljivo više u odnosu na staru verziju petice. Optički sklop tražila je neutralnije boje, pa se ne stiče utisak toplijih boja, koji je bio karakterističan za prethodni 5D. Takav prikaz utiče i na utisak osvetljenosti, pa sada tražilo izgleda svetlije nego ranije, što je plus.

Zadržana je i filozofija namenskih fokusnih stakala, koja nisu kompatibilna sa onima namenjenim staroj petici. Uz telo stiže Eg-A, standardno staklo dobre osvetljenosti, koje će zadovoljiti najveći deo korisnika. Prikazuje 9 AF tačaka i centralnu zonu merenja. Na žalost, i dalje ne sadrži nikakve horizontalne ili vertikalne vodilje, koje bi učinile poravnanje lakšim. Po uzoru na stariju verziju, za ovakvo pomagalo je neophodno dokupiti Eg-D fokusno staklo. Tu je i treće, Eg-S mat staklo, koje tražilo čini primetno tamnijim ukoliko se koriste svetlosno slabija stakla, a prilagođeno je manuelnom fokusiranju. Ovaj način prilagođavanja tražila predstavlja jednu od ozbiljnijih zamerki upućenih ka 5D Mark II. U svetlu konkurentskih proizvoda koji odavno nude znatno širi set pomagala unutar optičkog tražila, zvuči krajnje nerazumno očekivati od kupaca da dokupljuju fokusna stakla, koja umnogome komplikuju rad. Ova primedba se Canonu po prvi put ne može uputiti načelno tek sa skoro predstavljenim 7D. Kako ih vremenski deli oko godinu dana, nejasno je zbog čega se Canon ranije nije potrudio da ponudi ovakvo rešenje.
 

… a šta spolja?

Magnezijumsko telo krasi u nekoj meri unapređen dizajn, sada prilagođen novim potrebama. Tekstura je hrapava i bolje deluje na dodir. I gumirani deo rukohvata je bolje „obučen”, što doprinosi boljem osećaju ergonomije i udobnosti pri dužem radu. Telo u rukama deluje čvršće, a Canon napominje i da je poboljšana otpornost na atmosferske uslove. Ovo je vrlo relativna stvar, imajući u vidu da je stara petica bila opremljena krajnje rudimentarnim nivoom zaptivenosti. Vratanca iza kojih se krije memorijska kartica su čvršća nego ranije, ali otkrivaju da zaptivenost ipak nije potpuna. Isto važi i za odeljak baterije, u koju se smešta nova LP-E6 Li-Ion smart baterija kapaciteta 1800mAh, koja predviđa u proseku 850 snimaka sa jednim punjenjem i poboljšanu izdržljivost u težim vremenskim uslovima – prema CIPA standardu testiranja, deklarisana autonomija na 0°C iznosi 750 snimaka što je svega stotinak manje nego u uslovima sobne temperature od 20°C.
 

Spisak konektora je proširen za HDMI izlaz i ulaz za eksterni mikrofon (u sklopu podrške za video snimanja), a tu su i od ranije poznati konektori za spoljnu rasvetu, USB i N3 daljinsku kontrolu. Kompozitni video izlaz je sada postao audio/video, prateći potrebe za zvukom koje nalaže video opcija. Od skrivenih stvari, napred je implementiran interni mikrofon za (pogađate) video snimanje, kao i IC senzor za daljinsko okidanje pomoću namenskih okidača RC1 ili RC5. Na donjem delu (kraj odeljka za bateriju) i dalje figurira konektor za komunikaciju sa posebnim gripom sa mrežni transfer fotografija, koji je prekriven poklopcem.

Displej je u 3-inčnoj Clear View izvedbi, za koji Canon tvrdi da ima manje problema sa refleksijom. Mnogo bitnija stvar je da je displej sada sušta suprotnost onoga na staroj petici, čiji su displej mnogi prozvali „bolesnim” zbog „malo” deformisanih boja koje daje. Sada su boje bliske savršenima, kontrast je odličan, osvetljenje takođe, ugao vidljivosti je poboljšan, a rezolucija je (konačno) povećana na impresivnih 920.000 piksela. Ispod samog displeja je i senzor ambijentalnog svetla, koji (ukoliko je ova opcija aktivirana) meri ambijentalno svetlo i prema njemu prilagođava svoje parametre osvetljenosti, radi postizanja što bolje vidljivosti. Korisnost tog senzora je veoma diskutabilna, budući da često ume da prevari korisnika tamnijom slikom, pa ona deluje podeksponirana, iako u stvari to nije. Celokupan utisak koji novi displej ostavlja na bilo kog korisnika Canon aparata je odličan, utvrđivanje uspešnosti fokusa pri pregledu slika na njemu je daleko lakše, a rad prilično udobniji. Snimanje statičnih scena i filmova u režimu živog prikaza (Live View) je uz ovakav displej prava pesma i dovodi vlasnika do totalne nirvane.

Kontrole su doživele delimično pregrupisavanje, iako je osnovni layout vrlo sličan onome kod starog 5D. Točkić za izbor modova je proširen za još tri nova položaja. Po uzoru na neke serije niže klase Canon DSLR-ova dodat je Creative Auto mod, a Custom modovi su prošireni sa još dva položaja, tako da ih sada ima ukupno tri. Kao i kod stare petice, scenski modovi su izostali, a ostaje nejasno kome je namenjen Creative Auto na telu ove klase?

Statusni displej je minimalno promenjen. Sada pruža nešto više informacija, u skladu sa današnjim trendovima. Fizički je nešto veći i pregledniji, a obuhvata i pregled informacija koje nisu bile vidljive na staroj petici. Konačno je ispravljena kosmička nepravda koja je onemogućavala vlasnike stare petice da permanentno vide trenutnu postavku ISO vrednosti, što je često rezultiralo snimanjem sa neadekvatnim setovanjima, budući da je i unutar tražila, ali i na statusnom displeju ISO vrednost bila skrivena do aktiviranja opcije za njenu promenu. Taster za privremeno pozadinsko osvetljenje je izmešten skroz desno i nešto je manji od osnovnih kontrola, kako bi mogao biti napipan bez gledanja. Poređenje po pitanju informacija i veličine može se videti na sledećoj slici (levo je statusni displej stare, a desno nove petice):
 

Statusni displej stare (levo) i nove (desno) petice

Deljenje osnovnih komandi je i dalje na snazi, ali su komande sada logičnije raspoređene i više su nalik onima na xxD klasi. Za one koji ne poznaju način korišćenja Canon DSLR-ova, važno je napomenuti da svaka od tri osnovne komande smeštene kraj statusnog displeja imaju dvojaku funkciju od kojih se jedna setuje prednjim a druga zadnjim točkićem, s tim što nije neophodno držati funkcijski taster u toku okretanja točkića. Prvi s leva je taster za promenu merenja svetla i balansa bele. Za njim je izbor vrste AF-a i moda okidanja (brži i sporiji rafal, odloženo okidanje u trajanju od dve i deset sekundi), a desno je taster za izbor ISO vrednosti i kompenzacije snage blica.
 

Sa prednje strane je dobro poznati DOF preview taster za proveru polja dubinske oštrine, kao i neizbežni taster za otključavanje bajoneta radi izmene objektiva.

Zadnja strana je, očekivano, najživopisnija. Osnovni raspored komandi je i ovde praktično jednak onome sa stare petice. Da li zbog želje da se udovolji navikama vlasnika prethodne verzije ili zbog konstatacije da je tradicionalni raspored bolji, novi 5D je radije zadržao stari layout komandi, umesto preuzimanja onih poznatih sa EOS-a 40D i 50D. Doživljaj praktičnosti i lakoće upotrebe je ovde individualan, ali sam mišljenja da je ovakav raspored nešto logičniji od onoga primenjenog na 50D, pošto je većina tastera blizu prstiju, što baš i nije slučaj kada su tasteri poređani ispod displeja. S leve strane, odozgo na dole, nalazi se taster za ulazak u glavni meni, ispod kojeg su redom: Picture Styles, Info (sada proširen informacijama koje su duplikat onih sa statusnog displeja), taster za pregled, kao i taster za brisanje fotografija, čija je funkcija sada izmenjena tako da više nije moguće nehotično brisanje kompletnog sadržaja kartice (hvala Bogu!). Iznad displeja, levo od tražila je „čuveni” taster, od ranije poznat po „korisnosti” – Direct Print. Osim što već godinama uveseljava vlasnike Canon aparata, sada mu je, po uzoru na 50D, dodeljena i funkcija uključivanja Live View-a.
 

Desno od displeja su i dalje zadnji kontrolni točkić sa pridruženim SET tasterom, prekidač za uključivanje aparata sa (opet „čuvenim”) položajima Isključen, Uključen i „Uključeniji” (kako to neki vole da zovu) kao i niz od tri standardna tastera u gornjem desnom uglu, AF ON, AEL/FEL i taster za selekciju AF tačaka.

Najbitniji taster od svih – okidač, sada je preciznijeg hoda i na dodir vrlo sličan onome na Canon seriji 1. Predviđen vek zatvarača je 150.000 okidanja, čime je ionako robustna petica postala još izdržljivija (bar na papiru – za realne uslove diskutabilno).

Softver

Iako je i softverski deo stare petice važio za relativno jednostavan, (premda ne baš user friendly) po ovom pitanju se ne može govoriti o unapređenju, već o kompletnoj zameni istog. Meniji su podeljeni u grupe u skladu sa sadašnjom Canon praksom, započetom još sa 1D Mark II. Opcije su grupisane logično po stranicama, dodatno odvojene po vrsti (što pridružene ikonice naglašavaju), pristup je jednostavan, uz vrlo malo opcija čije značenje nije jasno već samo po sebi. Vizuelno, sistem menija je kopija onih predstavljenih sa EOS-om 50D:
 

Raspored opcija u menijima

Softverski deo sklopa dodaje još par „sitnica” na spisak poboljšanja, među kojima su i: automatska korekcija vinjetiranja za (internom bazom) podržane Canon objektive, Auto Lighting Optimizer (Canon izvedba Nikonovog Active-D Lighting algoritma za očuvanje detalja u jako kontrastnim scenama, raspoloživa u tri nivoa), mogućnost fine kalibracije AF-a za 20 objektiva pojedinačno (ili grupno, bez obzira na objektiv), praćenje životnog ciklusa smart baterije, što obuhvata precizne informacije o napunjenosti (u procentima) i broju snimaka koji je napravljen sa svakom pojedinačnom baterijom… Tu je i mogućnost nezavisnog definisanja izlaznog kvaliteta za RAW i JPEG pojedinačno. Zamerka ide na sistem podešavanja Live View-a, koji je prilično konfuzan i meša opcije koje se tiču samog LV-a sa onima orjentisanim na snimanje videa. Takođe, iako najveći procenat kupaca ovakvog tela preferira RAW ispred JPEG-a, moram priznati da mi i dalje nije jasna Canonova tvrdoglavost po pitanju izostanka bilo kakve korekcije hromatskih aberacija, što konkurencija nudi u poslednje vreme i to u svim klasama tela. Bracketing je sada moguće setovati u rasponu od čak ±4 blende, što uz kombinatoriku sa ekspozicijom ili kompenzacijom znatno olakšava rad na višestrukom eksponiranju. Takođe, softver sada neće prekinuti upisivanje snimaka na karticu, čak i ako vratanca budu otvorena u toku upisivanja, što je bila jedna od zamerki upućenih originalnoj petici.

Custom funkcije (C.Fn odeljak) su locirane u pretposlednjoj grupi podešavanja i već tradicionalno su podeljene u četiri grupe. I dalje su organizovane na isti način – delimično konfuzno i uz mogućnost da se iznova pogubite kad poželite neku postavku da izmenite. Sada je spisak podržanih zahvata dosta veći, pa je i period navikavanja na novine srazmeran tome. Osim gore pomenutih, tu su i od ranije poznate opcije za uklanjanje šuma na snimcima urađenim pri višim ISO vrednostima ili pri ekspozicijama dužim od jedne sekunde. Redukcija šuma je sada dosta fleksibilnija i, osim mogućnosti potpune isključenosti, nudi čak tri nivoa uklanjanja šuma, pri čemu ni najjače nije previše agresivno da u bitnijoj meri popegla detalje, obzirom na raspoloživu rezoluciju. Kako aktivacija Live View-a sada ima zaseban taster, SET može biti preusmeren na nešto korisnije. Ovde dolazi do izražaja još jedna zamerka – većina programabilnih tastera i dalje nije fleksibilna u meri da je moguće malo bliže prilagoditi kontrole na aparatu. Navika je čudo, pa će položaj svake opcije u kratkom vremenskom periodu sigurno biti upamćen, ali ostaje osećaj da je to moglo da bude prilagodljivije, bez žrtvovanja bilo čega.

Sve u svemu, u odnosu na vremešni 5D, nova petica ima ne za koplje, nego za tri koplja bolji i brži softver. Za svaku pohvalu!

Koliko je dobar?

Senzor visoke rezolucije, poput ovog koji je implementiran u 5D Mark II, prosto vapi da pokaže šta ume. Studijski rad, za koji je su i stara i nova petica kao stvorene, iziskuje potrebu za što čistijom fotografijom, punom detalja, dovoljne oštrine i dinamike. Otud i ideja da se kao prvi test postave studijski uslovi i scena koja omogućava detaljan uvid u mogućnosti senzora:
 

(kliknite za originalnu veličinu)

Canon EOS 5D

Canon EOS 5D Mark II

Canon EOS 1Ds Mark III

Rezultat je očekivan. Apsolutna oštrina koju ostvaruje 5D je ispred ostala dva aparata, što je i normalno obzirom na gustinu piksela. Mnogo je zanimljivije poređenje dugo nepobedivog EOS-a 1Ds Mark III, koji već ovde pokazuje da mu neće biti lako da se izbori sa mlađim bratom iz lakše kategorije. Ponovljeno testiranje u različitim uslovima, uključujući RAW i JPEG, pokazuje da je senzor novog aparata ipak doživeo neka poboljšanja. To rezultira boljom detaljnošću i oštrinom snimka, koja ne zavisi od stepena oštrenja, premda je prednost zaista minimalna. Poboljšana oštrina i razlučivost može biti rezultat boljeg AA filtera, ali je pohvalno da uprokos intezitetu filtriranja, ni moiré efekat nije pojačan u odnosu na 1Ds Mark III. Takođe, iako malo nezahvalna za analizu, zbog raznih uticaja koji senzor/procesor mogu prikazati nešto drukčijim nego što jesu (zbog premaza na staklima, samim staklima, svetlosnim uslovima…), reprodukcija boja koju sva tri aparata daju sa Gretag Macbeth-ovog Color Charta, kao i reprodukcija sive sa Kodakove skale, očekivano pokazuje da tu nema odstupanja od standarda.

ISO Test

Već godinama unazad, svako povećanje rezolucije se već u startu tumači kao atak na low-light performanse. Fizika tako i nalaže, jer povećana gustina ćelija na senzoru (u žargonu – piksela) stvara jači efekat interferencije među susednim elektro-vodovima, što rezultuje pojačanim šumom, srazmerno povećanju osetljivosti, odnosno ISO vrednosti. Iz istog razloga su DSLR aparati toliko superiorni u odnosu na kompakte, po pitanju kvaliteta na višim ISO vrednostima. Ipak, treba znati jedno – veličina svake pojedinačne ćelije na FF senzoru od 21MP ekvivalentna je veličini ćelije na APS-C senzoru rezolucije 8MP, što samo po sebi garantuje da šuma (gledano na 100%) na ovom senzoru sigurno ne može biti više nego na EOS-u 30D. Sasvim je drugo pitanje da li je ta količina šuma prihvatljiva za korisnike naviknute na standardno odličan odnos signal/šum na FF aparatima. U slici, to izgleda ovako…
 

Canon EOS 5D

Canon EOS 5D Mark II

Canon EOS 1DS Mark III

ISO 50

ISO 100

ISO 200

ISO 400

ISO 800

ISO 1600

ISO 3200

ISO 6400

ISO 12800

ISO 25600

… i, pokazuje da suvo teoretisanje često nema utemeljenje u realnosti. Uprkos visokoj rezoluciji šum je vrlo dobro kontrolisan i omogućava (uz određen resize na nižu rezoluciju) iskorišćenje čak i snimaka urađenih na softverski proširenoj ISO 12800 (H1) vrednosti, što je odličan rezultat. ISO 50 je najblaže rečeno – savršen. Uniformne površine ne pokazuju ni najmanju količinu šuma, što se posebno dopada stock inspektorima. Šum je praktično nepostojeć sve do ISO 400, a linearno raste do ISO 3200, koji je i dalje prilično čist i, iako to prkosi teoriji, jasno čistiji u odnosu na onaj sa stare petice, a skoro identičan onom sa 1Ds Mark III. Dalje povećavanje ISO vrednosti pojačava prisutnost vidljivog šuma, ali i dalje u meri nedovoljnoj da ozbiljnije ugroze izlaz na štampi, čak i većeg formata. ISO 6400 je poslednja vrednost čija se upotrebljivost postiže bez prejake redukcije šuma, a kako je unutrašnju JPEG redukciju moguće setovati u tri koraka, zaključak je da vlasnici nove petice neće imati preteranih problema da iz većine scena izvuku dovoljnu brzinu ekspozicije. Kako očigledne prednosti 5D Mark II nisu ograničene samo na JPEG, gde se može računati i na algoritam za redukciju šuma, ovo pokazuje da zahvati na senzoru nisu bili samo kozmetički, te da se ne svode samo na poboljšani AA filter i prosto pojačan ISO raspon.

Zaključak

I… da li je uspeo?

Aparat ili test?

Za test ne znam, to ćete odlučiti Vi, ali aparat sigurno jeste ono što se, bez ustezanja, može nazvati pravim naslednikom čuvenog EOS-a 5D. Vanserijski kvalitet izlaza, rezolucija koja nije marketinški trik, high-ISO performanse koje postavljaju standarde na senzorima visoke rezolucije i ispravljene manje-više sve zamerke koje su bile upućivane na račun stare petice, sa trunkom gorkog ukusa koji ostaje zbog pomalo neprikladnog AF sistema (mogao da evoluira makar do nekih 15 bolje raspoređenih tačaka) i izostanka wireless kontrole bliceva, po uzoru na Nikonove proizvode, na koji se Canon odlučio tek sa novim EOS-om 7D.

Ako očekujete aparat za snimanje akcije i sportskih događaja, sva je prilika da 5D Mark II nije za vas. Daleko od toga da njime nećete moći da ispratite neku akcionu scenu, već – prosto nije namenjen tome. Nasuprot tome, pejzaži, portreti, makro i studijska fotografija generalno jesu njegova kuća. Ako izuzmemo AF, u odnosu na 5D, ponuđeno je mnogo – senzor, novi i bolji procesor, kvalitetniji displej, Live View, bolja sotverska podrška, pa i snimanje videa koje pomera granice.

Pitanje s početka testa – „da li je 5D Mark II opravdao zvanje naslednika čuvene petice” ima svoj odgovor. U najkraćem, on glasi DA, uz posebnu draž jer je utemeljen i dat u bitno drukčijoj raspodeli snaga na tržištu i sa najmanje dva velika igrača sposobna za bitku u ovom segmentu. Na jednoj strani je dugogodišnji rival koji je sada bitno snažniji nego u doba pojavljivanja prve petice – Nikon, a na drugoj Sony, čiji je odgovor na pitanje stigao i pre promocije 5D Mark II, verovatno u želji da predupredi bum koji bi nastao da je kojim slučajem nova petica osvanula prva. Ove činjenice dodatno pojačavaju efekat uspeha koji je nova petica postigla. Staroj je zadatak bio znatno lakši, pa time uspeh nove samo dobija na težini.

Tu je i neizbežno poređenje… Po pitanju low-light performansi, iako to nije primerna namena ni jednog drugog aparata rezolucije 21 MP, može se reći da 5D Mark II nudi praktično isto što se moglo kupiti i ranije, pod nazivom EOS-1Ds Mark III. Ipak, iako su do ISO3200 u pitanju nijanse, jasno je da nova petica donosi dosta kada je upotrebna vrednost u pitanju, jer je sada ISO raspon znatno veći. Ipak, Ds i dalje ostaje u vrhu po pitanju očuvanja detalja u tamnim partijama. Ta prednost nije velika, ali postoji, a otprilike se u sličnoj meri reflektuje i na snimke na višim ISO vrednostima. Očigledno je da je pojačana osetljivost senzora imala manje implikacije na dinamički raspon, ali ne u meri koja bi mogla da pokvari zabavu. Na kraju ostaje samo konstatacija da smo dobili dostojnog naslednika čuvene petice, koji će biti isto ono što je bila i stara – primarna alatka za profesionalce koji nemaju potrebu za serijom 1 i benefitima koje ona donosi, kao i za amatere koji prosto rečeno – hoće više od proseka.

Izostaviću dodelu ocena koju neki praktikuju. Razloga je više, a kao najbitniji ću navesti subjektivni doživljaj koji se može, ali i ne mora, poklopiti sa utiskom većine, kao i problematiku komparacije sa telima starije i novije generacije. Umesto toga, klasičan spisak pohvala i zamerki će biti sasvim prikladan:

Dobro:

-Fantastičan nivo detalja, zahvaljujući odličnom senzoru visoke rezolucije
-Odlične performanse na višim ISO vrednostima, uprkos velikoj gustini piksela
-Novi Digic IV procesor
-U celini brži rad
-Kvalitetnija izrada, bolja tekstura i oblik zahvalniji za duži rad
-Širok ISO raspon, uz nešto bolju implementaciju Auto ISO opcije
-Veliko i svetlo tražilo sa konačno implementiranim permanentnim prikazom ISO vrednosti
-HD video u 1920×1080 @30 fps odličnog kvaliteta uz potpuno manuelne kontrole
-Ulaz za eksterni mikrofon namenjen video zapisima
-HDMI izlaz za priključivanje na HDTV
-MicroAF sistem za finu kalibraciju objektiva
-Automatska korekcija vinjetiranja za Canon objektive
-Novi, user friendly sistem menija
-Veliki displej visoke rezolucije i kvalitetne reprodukcije boja
-Poboljšan statusni displej sa permanentnim prikazom ISO vrednosti
-Live View sa mogućnošću ne baš brzog, ali tačnog kontrastnog fokusiranja
-Sistem za otresanje prašine sa senzora
-Vrlo korisni sRAW1 i sRAW2 formati smanjenih rezolucija
-Zadržan i unapređen dobar raspored kontrola, poznat sa stare petice
-Priložen RAW konverter (DPP) i paket korisničkih aplikacija, bez naknade

Ne baš dobro:

-Minimalno unapređeni AF sistem u odnosu na stari 5D
-Zadržan stari sistem sa izmenjivim AF staklima
-Skala svetlomera na statusnom displeju i dalje obuhvata svega ±2 EV
-JPEG iz aparata mekši na default setovanjima
-Integrisani mikrofon samo za prvu pomoć
-I dalje ne sasvim fleksibilni Auto ISO sistem
-Nema bežične kontrole bliceva
-AF assist samo uz eksterni blic
-Zaptivenost i dalje nije potpuna

Dragan Bešević

Galerija fotografija

Laboratorijski deo testa, zasnovan na jednom, referentnom staklu, ne otkriva uvek sve vrline i mane. Zato je naredni, finalni, deo testa u potpunosti posvećen fotografijama nastalim u šetnji i dugotrajnom druženju sa ovim aparatom. Fotografije su radjene razlicitim objektivima, zapisom u RAW formatu, i naknadno obrađene pomoću Digital Photo Professional softvera, bez agresivnih zahvata, koji bitno menjaju sadržaj i/ili kvalitet fotografije. Rezolucija je ostavljena na celih 21MP, pa budite strpljivi tokom učitavanja. Uživajte do nekog sledećeg testa!
 

Napomena:

Laboratorijski testovi nikad nisu slovili za posebno dobar način poređenja kvaliteta izlaza u fototehnici. Istinu govoreći, laboratorijski testovi često ne daju adekvatan odgovor ni u drugim domenima poređenja tehničkih proizvoda, ali mora se reći da oni nisu sasvim neupotrebljivi. Štaviše, oni u nekim slučajevima mogu istaći međusobne razlike na mnogo precizniji način, nego što se empirijski može utvrditi, čak i kada empirijski metod izvodi neko sa dovoljno iskustva. Jednostavno, laboratorijski test kao takav, predstavlja onaj poslednji korak do matematičkog zaključivanja, koje važi za egzaktno.

Kao tas na drugoj strani vage, pružam vam i galeriju klasičnih fotografija iz raznih oblasti, sa željom za razbijanjem suvoparnost klasičnog prikaza, ali i dodavanjem doze individualnog pristupa fotografiji samog potpisnika testa.

Uz sve već izrečeno, moram se delimično ograditi i u smislu zaključaka koji iz ovakvih testova proističu. Razloga je više, ali je dovoljan onaj koji kaže da se i pored enormnog napretka tehnologije i procesa proizvodnje i dalje mogu javiti varijacije, koje nit egzaktnog spuštaju na niži nivo. S tim u vezi – komparacija je svakako moguća, ali nije „sveto slovo”, što znači da je ponovnim testiranjem teoretski moguće doći do nešto drugačijih rezultata, ali IPAK ne u meri da to može bitno promeniti zaključke koji su ovde doneseni.