Benchmark Redakcija
Branko Mitić
1. KUPOVINA FOTOAPARATA
Osobine fotoaparata
Čak i da niste u fazi kupovine fotoaparata, nije loše biti upućen u njihove osnovne osobine. Ukoliko pripadate generaciji koja podržava tehnološke novotarije, poznavanje osnovnih osobina fotoaparata može se smatrati opštom kulturom – u slučaju ako vam iskrsne hitna kupovina nekog aparata ili čisto ako komšija kaže nešto pogrešno, pa da mu ne dozvolite da širi dezinformacije 🙂
Prva stvar koju će istaći proizvođači, prodavci i preprodavci fotoaparata jeste količina megapiksela. Naš savet jeste da tu informaciju ignorišete i da se posvetite nekim bitnijim stvarima. U principu, pre nekoliko godina kada su fotoaparati prešli 3 megapiksela, moglo se reći da smo “probleme” sa veličinom fotografija rešili. Treba znati da je ovakav tekst pre svega namenjen običnim korisnicima koji imaju normalne potrebe, ali ako ste već perfekcionista, treba znati da veličina senzora je mnogo bitnija od broja megapiksela. Primera radi, fotoaparat sa 1/1.8″ velikim senzorom i “samo” 6 megapiksela imaće bolji kvalitet fotografije i više detalja od onog sa 1/2.5″ velikim senzorom i 8 megapiksela, pod uslovom da su osobine objektiva kod oba aparata iste. Manji senzor sa (pre)velikom rezolucijom, ukoliko ne dođe do adekvatnog procesiranja unutar samog aparata, može da prouzrokuje anomalije na fotografijama, kao što su šum, prelamanje boja i slično.
Kada je o objektivu reč, potrebno obratiti pažnju na njegov raspon, svetlosnu moć i(li) ima li stabilizaciju. Raspon objektiva izražava se u milimetrima i kod digitalnih fotoaparata uvek je moguće naći dva raspona objektiva, realan i ekvivalentan 35-milimetarskom formatu. Realan raspon objektiva nije bitan podatak i zapravo je neupotrebljiv ukoliko se ne zna veličina senzora. Raspon objektiva ekvivalentan 35-milimetarskom formatu pružiće vam informacije za kakve je situacije pogodan taj objektiv. Primera radi, 35-105mm jeste standardna vrednost za jedan objektiv sa 3x optičkim zumom. Treba znati da priča o tome “koliki optički zum” ima neki fotoaparat spada u klasu laičkih priča, pa će vam poznavaoci materije zameriti na takvoj terminologiji. Ipak, mi shvatamo potrebu izražavanja na ovaj način, te smo optički zum spominjali u svakom našem tekstu o fotoaparatima, kako bi sama materija bila lakše shvatljiva. Količina optičkog zuma se dobija kada se krajnji ili tele položaj objektiva (105mm) podeli sa početnim ili wide položajem objektiva (35mm). Treba imati na umu da je svaki milimetar u rasponu objektiva vidljiv, tako da se objektiv koji počinje od 28mm već može nazvati širokougaonim, što znači da će takav objektiv sa istog položaja snimanja uhvatiti širi kadar nego neki običan objektiv. Kada objektiv ima puno optičkog zuma (8, 10, 12 ili više puta) onda takav objektiv popularno zovemo ultrazum.
Sledeća osobina objektiva jeste njegova svetlosna moć koja se, na primer, označava sa “f2.8”. Broj pored “f” označava koliko je puta manje blenda velika u odnosu na realnu žižnu daljinu, pa ako je realna žižna daljina 10 mm, blenda je otvorena 10 / 2.8 mm, ali su ovo podaci koje zaista nije potrebno znati da bi se bavili fotografijom, čak i onom profesionalnom. Što manji “f” broj, to je blenda otvorenija i objektiv ima veću svetlosnu moć. Svaki aparat ima nekoliko podešavanja blendi (što ručno, a češće automatski), kojim se “smanjuje” svetlosna moć objektiva, a razlog za to jeste mogućnost prisustva anomalija na fotografijama (aberacija, manja oštrina, manja dubinska oštrina) ukoliko je blenda širom otvorena. U principu, bolje je kada aparat/objektiv ima što veću svetlosnu moć (manji “f” broj), ali treba znati da su takvi aparati/objektivi obično skuplji ili gabaritniji, a obično i jedno i drugo.
Objektiv kao najbitniji deo aparata može imati još neke “dodatke” koje doprinose komotnijem fotografisanju i kvalitetnijim slikama. Mehanička stabilizacija objektiva jeste klasičan primer kako tehnološko rešenje doprinosi kvalitetu krajnjih fotografija i većem procentu uspešnih fotografija u teškim uslovima. Stabilizacija objektiva pomaže u dve situacije. Prva je korišćenje tele položaja kod ultrazum aparata (narodski rečeno, korišćenje velikih zumova), tada stabilizacija umiruje vibracije koje su usled “velikog zuma” multiplicirane i vidljive na fotografijama čak i pri kratkim ekspozicijama. Druga situacija u kojem je stabilizacija bitna, jesu dugačke ekspozicije slikane “iz ruke” – otprilike, svaka ekspozicija duža od 1/25s (25. dela sekunde) može da prouzrokuje mutne fotografije, ukoliko nemate mirnu ruku, a iako je u pitanju potpuno različita situacija od prve spomenute, stabilizacija objektiva radi istu smar (umanjuje vibracije) i povećava procenat uspešnih fotografija.
Još jedna bitna stvar kod digitalnih fotoaparata jesu visoke ISO osetljivosti i mogućnost njihovog ručnog odabira. Kada kažemo visoke, mislimo na preko ISO 400. ISO osetljivost predstavlja osetljivost senzora i veća osetljivost omogućava korišćenje kraćih ekspozicija i/ili manjih otvora blende. Zavisno od svetlosnih uslova veće ISO osetljivosti mogu da budu korisne kada je potrebno snimati izuzetno brze pokrete, kada u mračnim situacijama nije moguće koristiti blic i u svim ostalim situacijama kada potrebno smanjiti trajanje ekspozicije po svaku cenu. Kao i kod svetlosne moći objektiva, prisustvo visoke ISO osetljivosti je tek pola završenog posla, a drugu polovinu predstavlja mogućnost iskorišćavanja fotografija snimljenih na visokim ISO osetljivostima. Prostim jezikom rečeno, neće svaki aparat pružati iste rezultate na visokim osetljivostima, pošto povećanje ISO osetljivosti prouzrokuje osetno uvećanje šuma, treba se detaljno upoznati sa aparatom i uvideti da li su visoke osetljivosti senzora zaista upotrebljive (nemaju preveliku količinu šuma) ili su samo stavljene kao marketinški potez, a najbolji način za to jeste gledanje identičnih fotografija snimljenih u isto vreme, pod različitim ISO osetljivostima.
Ostale osobine aparata jesu nešto bez čega jedan fotoaparat ne funkcioniše, ali su one dosta standardizovane ili predstavljaju subjektivan odabir potencijalnog kupca tog aparata, ali generalno nisu bitne za sam pristup fotografisanju.
Odabir fotoaparata
Kod odabira aparata jako je bitan subjektivan pečat i zato je najbolje ako možete da naučite osnovnu materiju kako bi sami doneli odluku koji je aparat upravo za vas. Ne postoji jedan najbolji, idealan, aparat, u tom slučaju oni ostali ne bi postojali. Ovo nije fraza, ovo je činjenica koju mnogi zanemaruju, ne samo kada je o fotoaparatima reč.
Treba dobro uvideti svoje potrebe i na osnovu njih voditi se prilikom kupovine. Nekome je jednostavno potreban “porodični” aparat i ništa više od toga. U tom slučaju treba ići za jeftinom varijantom digitalca (ali ne i onom najjeftinijom), takvi aparati neće imati ni najbolje performanse, ni najlepše fotografije, ali će biti praktični i jednako dobri za beleženje uspomena kao 50x skuplji profesionalni aparati. Zapravo, ovi obični i dosta pristupačni aparati zadovoljiće potrebe za fotografisanjem za gotovo 90% ljudi.
Sledeća grupa aparata koja se izdvaja jesu mali, džepni, “fashion” aparati. Ako imate obične potrebe spomenute u prethodnom pasusu, a opet imate malo više novca na raspolaganju, naš topao savet je da razmislite o kupovini jednog ovakvog aparata. U odnosu na obične digitalce, mali džepni fotoaparati pružaju kvalitetniju i manju spoljašnost i bolje performanse, što možda ne deluje značajno na prvi pogled, ali vremenom se pokazalo da jeste. Mali gabariti ovakvih aparata mogu postati njihova najbitnija osobina, jer nikada neće predstavljati problem da se smeste u neki džep ili torbicu i uvek će moći da budu sa vama. Bolje performanse omogućavaju komotnije i uspešnije fotografisanje, pogotovo ako je potrebno snimiti malu decu ili kućne ljubimce, za šta je potreban brz aparat, a ovi “modni” aparati upravo to jesu.
Još jedna prilično popularna kategorija digitalnih fotoaparata jesu ultrazum aparati. Oni su san sa svakoga ko voli da u jednom uređaju ima više uređaja. Ultrazum aparati imaju veliki raspon objektiva što omogućava snimanje udaljenih objekata, poseduju veliki broj ručnih podešavanja, što pruža mogućnost za ispoljavanje kreativnosti, ali i učenje naprednih tehnika. Ultrazum aparati su po performansama u rangu običnih, ali iza “džepnih” aparata, dok su po ceni u rangu “džepnih” ili neretko skuplji. Po nama njihova jedina, ali i velika mana jesu dimenzije, ali ukoliko vam to nije problem, niste preterano ograničeni budžetom, a želite dobar aparat na svim poljima, eto rešenja :).
Još jedna klasa aparata prisutna je, ali njeni predstavnici nisu toliko česti. To su aparati koji se ističu, pre svega, kvalitetnim objektivima i senzorima, koji imaju veliki broj ručnih podešavanja i koji imaju mogućnost za priključenje dodatnih konvertera objektiva ili kvalitetnih spoljnih bliceva i ostalih pomagala. Primer za ovakve aparate jesu Canoni G klase. Po našem mišljenju, jako kvalitetne fotografije sa malo izobličenja koje nude ovi aparati nisu potrebne za “obične” ljude koji jednostavno žele da ovekoveče neki trenutak. Oduvek smo potencirali da su kupci ovakvih aparata oni kojima su fotografije potrebne za neku dalju upotrebu, obično u poslu, a pod uslovom da nisu u mogućnosti ili nemaju potrebu za imanjem profesionalne opreme (obično 10x skuplje). Kupce ovakvih fotoaparata vidimo u lekarima, istraživačima, kreatorima web sajtova, arhitektama i svima ostalima kojima je pored sadržaja fotografije bitan i njen što bolji kvalitet.
U principu na tržištu digitalaca ne deluje veliki “džumbus” kao što to nekome možda izgleda. Definišite vaše potrebe i budžet i ako ste pročitali dosadašnji tekst, nećete pogrešiti. Ne treba se preterano opterećivati koju marku aparata uzeti, ali najtopliji savet jeste da izbegavate imena koja vas ne asociraju na foto svet. Neretko se dešava da slabije poznate marke nude aparat iste klase po nižoj ceni, koji pri tom na papiru deluje bolje. Treba znati da takav aparat jednostavno nije bolji i da su u pitanju tipične marketinške malverzacije. Iz ličnog iskustva pričamo da je najbolje kupiti fotoaparat poznate kompanije ui foto radnji, nego kupovati po hipermarketima na akcijama nepoznate marke fotoaparata uz koje se dobijaju stvari koje vam ne trebaju, a koje ponudu čine primamljivom, ali ne i kvalitetnijom!
2. FOTOGRAFISANJE
Najlakši način za definisanje fotografisanja jeste upravo i prva definicija ove umetnosti – slikanje svetlom. Bilo da je u pitanju negativ, diapozitiv ili savremeni elektronski senzori, princip fotografisanja ostao je isti od prvih dana i svetlo igra galvnu ulogu. Da bi se naučile osnovne i napredne tehnike fotografisanja, potrebno je naučiti na koji način senzor fotoaparata prikuplja svetlo, odnosno količinu svetla. Nerazdvojivi trio u skupljanju svetla jeste brzina zatvarača, otvor blende i osetljivost senzora koji se označava kao ISO (kod filmova se osetljivost filmova označavala sa ASA).
Brzina zatvarača predstavlja vreme koliko će senzor biti izložen svetlu.
Blenda predstavlja kružni prolaz na putu svetla do senzora i može menjati svoj prečnik, odnosno svoju otvorenost (usled različitih fotografskih potreba).
Različita osetljivost senzora u teoriji predstavlja rad senzora pod različitim naponima, dok u praksi to znači da je za istu količinu vremena moguće “uhvatiti” različitu količinu svetla.
teorija
– veća brzina zatvarača zahteva veći otvor blende i / ili veću osetljivost senzora
– manja brzina zatvarača omogućava manji otvor blende i / ili manju osetljivost senzora
– veći otvor blende omogućava veću brzinu zatvarača i / ili manju osetljivost senzora
– manji otvor blende zahteva manju brzinu zatvarača i / ili veću osetljivost senzora
– manja osetljivost senzora zahteva manju brzinu zatvarača i / ili veći otvor blende
– veća osetljivost senzora omogućava veću brzinu zatvarača i / ili manji otvor blende.
upotreba
Veća brzina zatvarača potrebna je za snimanje objekata u pokretu, manja brzina zatvarača potrebna je kako bi se snimile scene sa malom količinom svetla, ali manje brzine zatvarača zahtevaju mirnu ruku i, češće, korišćenje stativa.
Veći otvor blende koristi se za postizanje manje dubinske oštrine (zamućenosti pozadine), ali pri većim otvorima blende više se iskazuje nesavršenost objektiva (aberacija, manja oštrina). Manjim otvorom blende postiže se veća dubinska oštrina i ako vam nije potrebna zamućenost pozadine, a količina svetla to dozvoljava, treba koristiti manje otvore blende, ali ne treba preterivati u zatvorenosti iste.
Osetljivost senzora nema direktnu upotrebu, već podizanje osetljivosti senzora predstavlja nužno zlo kada “ponestane” svetlosti, a osetljivost senzora treba držati što je niže moguće, jer sa većim osetljivostima senzora dolazi i više šuma.
Generalno gledano, ukoliko jednostavno želite da memoriše neke uspomene, možete podesiti aparata na “Auto” ili “P” mod i u većini situacija to će biti dovoljno. U manjini slučajeva, moguće je koristiti neke od predefinisanih scena koje današnji aparati imaju i one su urađene manje ili više dobro zavisno od aparata. Ipak, najbolji rezultati se dobiju ako se osoba koja fotografiše sve konce drži u svojim rukama, a treba znati da je za to potrebno da fotoaparat ima što više opcija koje je moguće ručno podesiti (i objektiv sa što većom realnom žižnom daljinom). Tokom fotografisanja naćićemo se u par najčešćih situacija i problema.
Situacije
Fotografisanje portreta. Najbitniji i najčešće korišćeni efekat prilikom snimanja portreta jeste zamućenje pozadine ili kako to kažu oni koji bolje barataju profi terminima “plitak DOF”. Loša vest za sve one sa amaterskim aparatima jeste da se plitak DOF prilično teško ili nemoguće postiže sa tim fotoaparatima. Ljudi će vas savetovati da je za zamućenu pozadinu potrebno otvoriti blendu što je više moguće, i to je tačno, ali osnova najbitnija stvar za postizanje ovog efekta jeste realna dužina objektiva, koja je kod SLR objektiva veća 5, 10 ili više puta nego kod amaterskih aparata. Ipak, to što amaterski digitalni fotoaparati nemaju predispozicije da prave odlične portrete, nije razlog da iz njih izvučemo najviše moguće. Kao što smo već rekli, objektiv treba da bude duži – u prevodu: potrebno je što više zumirati – na taj način će se povećati efekat zamućenja pozadine, a indirektno će se umanjiti anomalnije objektiva, kao što su zamućenost ćoškova ili izobičenost (“loptasta” fotografija što, u ovom slučaju, može učini da nos osobe koja se fotografiše na slici bude veći nego uživo). Pored toga, maksimalno otvaranje blende (što manji f broj – aperture) dodatno će pomoći u postizanju smanjenja dubinske oštrine. Treba imati u vidu da veliki broj amaterskih fotoaparata nema mogućnost biranja otvorenosti blende.
Fotografisanje pejzaža. Kada je reč o fotografisanju pejzaža, ne mogu izdvojiti nikakvi detalji u vezi sa podešavanjima na aparatu – za dobar pejzaž nije potrebno posebno setovati aparat. Mnogo bitnije od toga jeste stvaranje osećaja za kompoziciju, što više stvar talenta, a ne tehnike, a čemu može pomoći uključivanje 3×3 mreže na ekranu fotoaparata (najčešće tasterom na kome piše “display”). Pored toga, treba znati da širokougaoni i ekstremno širokougaoni objektivi mogu pomoći u ostvarivanju boljih rezultata slikanja pejzaža. Sve u svemu, fotografisanje pejzaža zahteva, pre svega, dobar pejzaž i osećaj za kompoziciju (kadriranje), a samo dodatno podešavanje aparata nije potrebno.
Fotografisanje brzih objekata. Fotografisanje brzih objekata obično podrazumeva zamrzavanje istih, što podrazumeva kratku ekspoziciju, odnosno veće brzine zatvarača (objašnjeno tokom teksta). Pre svega, potrebno je znati da je nemoguće zamrznuti brze objekte ukoliko je sumrak ili je mrak već pao, to prosto nemoguće uraditi amaterskim fotoaparatom. Potrebna je kratka ekspozicija, a to znači da je potreban jak izvor svetla (kao što je sunce na vedrom nebu). Ukoliko možete da probate, najbolje je da “okinete” na brzi objekat bez ikakvog podešavanja aparata i ukoliko je objekat zamrznut, sve je u redu, a ako je mutan (razmazan), to znači da je potrebno dodatno podešavanje. Ukoliko aparat ima opciju podešavanja otvora blende, najbolje je prvo blendu otvoriti najviše što je moguće (što manji f broj). Ako to ne pomaže, potrebno je podizati ISO osetljivost – pošto je viša ISO osetljivost nepoželjna (zbog povećanja količine šuma), podignite ISO osetljivost samo onoliko koliko je potrebno, ne “do kraja”. Međutim, ukoliko sa najvećim otvorom blende i najvišom ISO vrednošću ne uspete da “zamrznete” željeni objekat, to znači da nemate dovoljnu količinu svetlosti ili da vaš fotoaparat jednostavno nema mogućnost da dovoljno brzo snimi fotografiju. Naravno, ukoliko vaš aparat ima podešavanje brzine zatvarača, moguće je brzinu zatvarača podesiti na visoke brzine, ali tako rizikujete da fotografija bude podeksponirana, što se da ispraviti samo ukoliko podeksponiranost nije velika.
Drugi tip “brzih” fotografija jeste tzv. panning – to predstavlja praćenje objekta koji se snima, kako bi se dobio oštar (ili maksimalno moguće oštar) objekat u sredini i razmazana pozadina. Ova tehnika je dosta teška i ne bi smo preterali kada bi rekli da prilikom ovakvog slikana uspeva tek 20-30% fotografija. Za razliku od totalnog zamrzavanja celog kadra koji zahteva što kraću ekspoziciju, ovaj način snimanja zahteva srednju, nekad i veću dužinu ekspozicije, upravo zbog postizanja razmazanosti pozadine. Samo rukovanje aparatom je veoma lako – pratite neku tačku na objektu fotografisanja kao snajperom i ne dajte da vam pobegne ni levo ni desno i za to vreme fotografišite. Potrebno je puno vežbe i puno neuspelih fotografija za par uspelih, pa nemojte brzo posustati.
Kod oba objašnjena tipa fotografija brzih objekata neophodno je koristiti tzv. “prefocus”. To znači da treba usmeriti aparat upravo tamo gde očekujete da će se objekat pojaviti i pritisnuti okidač na pola i tako čekati, na ovaj način će aparat zaključati sočiva u objektivu (zaključati fokus) u potreban položaj za tu situaciju, a isto tako će i zaključati parametre ekspozicije, što će vam uštedeti mnogo vremena i učiniti da objekat ne pobegne iz kadra.
Makro fotografija. Makro fotografija predstavlja fotografisanje sitnih objekata kada je potrebno aparat što više približiti objektu. Kao i kod snimanja pejzaža, nekih posebnih mudrosti nema, ali par saveta je uvek dobrodošlo. Skoro svaki aparat ima opciju uključivanja makro fokusa i tu opciju je potrebno aktivirati prilikom fotografisanja makroa. Osim toga, nikakva druga podešavanja nisu neophodna, ali neka pak mogu dobro doći. Saveti oko postizanja dubinske oštrine i izbegavanju anomalija objektiva opisani za snimanje portreta važe i u ovom slučaju. Usput, treba znati da biranje svetla, podloge i ugla pod kojim će se fotografisati makro mogu značajno da poboljšaju ili pogoršaju finalne rezultate.
Noćno snimanje. Pre svega treba znati da je za snimanje svake noćne fotografije za koju ste rekli “vau” korišćen stativ (ili tripod). Ne dajte da vas to obeshrabri, jer je mini stative moguće naći već od par stotina dinara, a koji će u mnogo slučajeva biti više nego dovoljni. Stativ za noćno snimanje je potreban zato što ekspozicije za noćne fotografije traju i po nekoliko sekundi, što je apsolutno nemoguće snimiti iz ruke zbog zbog vibracija naših ruku (praktično, sve ispod dvadesetog dela sekunde je već lutrija da li će fotografija uspeti prilikom slikanja “iz ruke”). Pre svega, isključite blic, jer preko par metara daljine on nema nikakvu funkciju, a pri tome će i smetati sistemu ekspozicije aparata i najverovatnije prouzrokovati bele tačkice i krugove na fotografiji .Ono na šta treba pripaziti, a što i nije retkost na današnjim fotoaparatima, jeste da u standardnom modu nemaju ograničenje dužine ekspozicije. Ukoliko je vaša noćna fotografija (bez korišćena blica) mračna to znači da aparat ima u tom modu blokadu dužine ekspozicije i da je potrebno naći mod u kojem tog ograničenje nema (a to je, logično, “night mode”). Postavite aparat na objektiv i veoma je korisno uključiti samookidač koji će omogućiti da aparat “opali” nekoliko sekundi posle pritiska okidača, što će omogućiti da se sve vibracije umire, kako fotografija ne bi bila mutna. Ukoliko je fotografija mračna, može pomoći opcija podizanja kompenzacije ekspozicije, čime će se aparat “prevariti” i stvoriti svetlije fotografije – ukoliko kompenzacija ekspozicije ne pomogne, to znači da je potrebno podići ISO osetljivost radi postizanja svetlijih fotografija, a ako ni to ne pomogne, to znači da vaš aparat jednostavno nema dovoljno dugu ekspoziciju, svetlost objektiva i osetljivost senzora da “usisa” dovoljnu količinu svetlosti.
Ako je neophodno da neku noćnu scenu snimite “iz ruke” (ili se jednostavno nalazite u muzeju ili akvarijumu gde je korišćenje blica zabranjeno) potrebno je koristiti sve tehnike postizanja većih brzina zatvarača opisanih kod fotografisanja brzih objekata.
Problemi
Mutne fotografije. Mutne fotografije su sigurno najveći problem kako kod amaterskih fotoaparata, tako i kod amaterskih fotografa. Mutne fotografije se javljaju u tri oblika.
1. oblik je kompletno mutna fotografija na kojoj je promašen fokus. Najčešće se ovo dešava kada se previše približite nekom objektu, a makro mod nije uključen. Takođe, dešava se, ali ređe, da na ovaj način fotografija bude mutna i kada se fotografišu udaljeni objekti. Kada fotografišete objekte kojima je potrebno maksimalno približiti fotoaparat, obavezno uključite makro mod, a kada se slika nešto udaljeno, obratite pažnju koju fokusnu tačku je uzeo fotoaparat. U ovim situacijama, fotoaparat će vam jasno dati do znanja kada nije uspeo da zaključa fokus (obično kod makro snimanja), dok kod snimanja udaljenih objekata može se desiti da uzme pogrešnu tačku za fokusiranje i napravi mutnu fotografiju.
2. vid ovog problema jesu fotografije koje su takođe u potpunosti neuspele, ali je su više “razmazane” nego što su mutne. U dnevnim i uslovima sa jakim svetlom, ukoliko se pojavi ovaj problem, to samo znači da ste aparat malo nervozno držali u rukama i dovoljno je samo malo čvršće i mirnije pridržati aparat u ruci i rezultati će biti u redu. Međutim, ukoliko se ovakav problem javlja prilikom snimanja noćnih fotografija ili u situacijama sa malo svetla (sumrak, slabo veštačko osvetljenje), to će značiti da je potrebno koristiti stativ kako bi fotografije bile oštre, a ukoliko vam stativ nije pri ruci, onda treba pokušati sa savetima datim za snimanje noćnih fotografija “iz ruke”, koji su isti kao i saveti dati u delu o snimanju brzih objekata.
3. oblik mutnih fotografija jeste kada je većina fotografije oštra, a pokretni objekti na njoj mutni. To znači da je vaša ruka bila dovoljno mirna što je omogućilo aparatu da snimi oštro snimi statične objekte, ali da ekspozicija nije bila dovoljno kratka da bi zamrzla objekte u pokretu. Za postizanje što boljih rezultata u ovakvim situacijama pogledajte deo o snimanju brzih objekata.
Šum je neizbežan deo fotografija još od same pojavi fotografije kao umetnosti i od njega se ne može pobeći, već se samo postavlja pitanje u kojoj meri je on prisutan. Neke posebne tehnike za izbegavanje šuma ne postoje. Setite se da veća ISO osetljivost prouzrokuje i veći nivo šuma na fotografijama, pa su samim tim visoke ISO osetljivosti nužno zlo i da ih treba koristiti samo onda kada je potrebno. Uvek držite nivo ISO osetljivosti na najmanjoj mogućoj granici, ali setite se da povećanje ISO osetljivosti pomaže u borbi protiv mutnih fotografija i da je šumovita fotografija upotrebljiva, za razliku od mutnih ili razmazanih koje nisu.
Aberacija je anomalija na fotografijama koja nastaje usled nasavršenosti objektiva. Javlja se na prelazima između tamnih i svetlih delova fotografija gde se pojavljuje nepostojeći sjaj, obično ljubičaste boje. Način za izbegavanje hromatske aberacije jeste smanjivanje otvorenosti blende (povećavanje f broja), ukoliko vaš aparat ima mogućnost podešavanja otvorenosti blende. Pored toga, treba imati na umu da će uvek manje aberaciji biti na manjim, nego na većim dužinama objektiva.
Zamućenost uglova predstavlja još jednu anomaliju objektiva. Generalno gledano, i kada je ima, ona se javlja u manjem obliku. Ipak, ukoliko ova anomalija smeta na vašim fotografijama, jedino što možete pokušati da se udaljite od onoga što fotografišete i koristite veće dužine objektiva (suprotno od izbegavanja aberacije).
Crvene oči su jedna dosta sablasna anomalija na fotoaparatima. One nastaju prilikom korišćenja blica, kada blic osvetli krv u pozadini očiju i kada se ta osvetljena krv reflektuje nazad u objektiv. Crvene oči nastaju kao problem malih aparata gde se blic i objektiv nalaze u neposrednoj blizini, pa je tako ugao reflektovanja blica veoma mali. Da li će fotoaparat praviti crvene oči zavisi od aparata do aparata, kao i u ostalom kada je reč o aberaciji, šumu ili zamućenosti uglova. Postoje razni načini za uklanjanje crvenih očiju pri obradi fotografija, a kod amaterskih fotoaparata se uglavnom koristi jedna prevencija. U pitanju je blic koji sevne dva puta. Naime, prvi put blic sevne kako bi suzio zenice u oku kako bi se što manje crvenila iz očiju reflektovalo nazad u objektiv, prilikom drugog blica, koji služi za osvetljavanje objekata prilikom ekspozicije. Sve u svemu, ako su crvene oči problem preko koga ne možete da pređete, potražite fotoaparat kojem je objektiv što više udaljen od ugrađenog blica ili koristiti eksterni blic, ukoliko vaš aparat pruža tu mogućnost.
3. OBRADA FOTOGRAFIJA
Postoje razni alati za obradu fotografija, od onih amaterskih, do onih profesionalnih. Mi smo odlučili da objasnimo neke osnovne zahvate na fotografijama kroz popularni Adobe Photoshop, koji se jednako uspešno može koristiti kako za amaterske, tako i za profi zahvate na fotografijama. Pokazaćemo vam jedan uobičajen proces osnovne obrade fotografija, s naglaskom da je najbolje taj proces raditi upravo redosledom koji ćemo vam prikazati.
Original
Isecanje
Isecanje fotografija, iako na prvi pogled ne deluje kao bitno, jeste jedan od najbitnijih delova obrade fotografija. Isecanjem se ispravljaju greške prilikom kadriranja, ali isecanje može da posluži ne samo za ispravljanje grešaka, već se isecanjem originala na različite načine mogu dobiti 2-3 potpuno različite fotografije iz jednog originala. Za kvalitetno isecanje fotografija praktično je potreban talenat i dosta vežbe i mi vam tu ne možemo pomoći, ali vam možemo savetovati da obavezno isečete fotografiju da bude sa odnosom stranica istom kao što će biti eventualan format štampe.
U photoshopu se alatka za isecanje aktivira pritiskom “M” tastera ili biranjem klikom na sledeću ikonu:
Određivanje odnosa stranica za isecanje radi se na sledećem mestu u Photoshopu (ova opcija je dostupna samo kada je opcija za isecanje aktivirana).
Kada se alatkom za isecanje uokviri deo slike koji treba iseći, isecanje se vrši preko sledeće opcije: Image > Crop.
Auto Contrast
Postoje razni programi za obradu fotografija, a u svakom od programa postoje razni alati za automatsko korigovanje istih. Jedini alat koji zasigurno možemo da vam preporučimo jeste “Auto Contrast” opcija. Osim ako vam fotografije nisu debele pod ili preeksponirane, Auto Contrast opcija je ono što će vašim fotografijama biti potrebno. Ako su uspešne, ništa se neće promeniti, ali ako je svetlina slika malo poremećene, Auto Contrast opcija će svetlinu fotografije dovesti na svoje. Ova opcija se bira na sledeći način: Image > Adjustment > Auto Contrast ili pritiskom tastera: Alt+Shift+Ctrl+L.
Smanjivanje veličine
Smanjivanje veličine fotografija biće potrebno ukoliko vaše fotografije želite da prikažete na webu i ono se u Photoshopu radi na sledeći način: Image > Image Size ili pritiskom na tastere: Alt+Ctrl+I. Da bi sledeći korak u obradi fotografija, oštrenje, bio vidljiv na štampanim fotografijama, potrebno je smanjiti fotografiju na odgovarajuću veličinu. Kada je reč o štampanju fotografija, najbolje je prilikom pokretanja opcije za promenu veličine fotografija u “Document Size” odrediti veličinu fotografije u centimetrima (u kojim će se fotografija štampati) i zadati potrebnu rezoluciju (“Resolution”) koja bi trebala za mašine u foto radnjama biti 240 pixels/inch.
Oštrenje
Oštrenje, poput isecanja, predstavlja jedan od najbitnijih delova obrade fotografija, pogotovo ukoliko će se te fotografije štampati. Zapravo, pošto su fotografije iz digitalnih aparata u osnovi previše “meke”, potrebno je primeniti oštrenje i za prikazivanje fotografija na ekranu i za štampanje. Ukoliko će se fotografije pregledati na ekranu, dobro je uraditi srednji nivo oštrenja, dok prilikom štampe neće smetati ni jače oštrenje. Postoje razne alatke i “plug in”-ovi za oštrenje u PS-u, a najkorišćenija alatka je “Unsharp Mask” koja se aktivira: Filter > Sharpen > Unsharp Mask.
Ram
Ram na fotografijama jeste finalni trik koji može pomoći da vaša fotografija ostavi značajno bolji utisak. Imajte u vidu da ne treba preterivati sa ramovima, pa tako ramove dajte samo fotografijama koje to zaslužuju. Takođe, savet je da izbegavate bilo kakve ekstravagantne ramove i da se držite nekoliko osnovnih formi, jer je ram samo ona trešnja na vrhu šlaga torte, a ne bi ste želeli da pogrešnim ramom tu trešnju pretvorite u kuglicu naftalina :). Ram kao na slici iznad uradili smo pomoću opcije Image > Canavas Size ili Alt+Ctrl+C i to pokretanjem ove opcije dva puta, prvi put za stvaranje bele male linije oko slike, a drugi put za stvaranje crnog rama.
4. ŠTAMPA, ČUVANJE I DELJENJE FOTOGRAFIJA
Lepo snimljene i kvalitetno obrađene fotografije ipak nisu završetak priče o fotografisanju. Ukoliko te fotografije ne budu lepo prikazane drugim ljudima, njihova upotrebna vrednost jednostavno neće biti kompletirana.
Štampanje fotografija bio je jedini način za prikazivanje fotografija u vreme filma. Dolaskom digitalnih fotoaparata na svet, izgubila se potreba za štampanjem fotografija. To ipak ne znači da se od štampanja u potpunosti odustalo, ali su se sigurno desile značajne promene. Po našem mišljenju i sigurno po mišljenje svih relevantnih ljudi, odštampana fotografija, čak i u digitalnoj eri, što aparata, što raznih LCD ekrana, jeste najbolja fotografija. Ovo ne kažemo zbog bilo kakve sentimentalne vezanosti za štampanje fotografija, već zato što je najbolja reprodukcija fotografija upravo u štampanoj formi. Razlog za to jeste u specijalnim papirima na kojima se štampaju fotografije, pa se sa njih boje reflektuju, što je bolje, a ne emituju, kao što je to slučaj kod ekrana.
Ma šta proizvođači štampača pričali, najbolje odštampana fotografija je ona koja se štampa u foto radnji na profesionalnim mašinama. Kada je reč o kućnim varijantama štampanja fotografija, dobre rezultate uz odgovarajući papir može da pruže gotovo svi inkjet štampači. Problem samo predstavlja dugotrajnost tih fotografija. Neće svi štampači (boje u njima) pružiti dovoljnu dugovečnost fotografijama, tek jedan manji deo štampača može da pruži višegodišnju dugotrajnost otiska, kao što je to slučaj prilikom štampanja u foto radnji.
Kada se kaže čuvanje fotografija, misli se na tipično “bekapovanje” kako iste ne bi nestale usled neke elektronske greške, koje su tako česte, kako kod samih elektronskih uređaja, tako i kod njihovih korisnika. Niko ne želi da njegove uspomene budu izgubljene zbog nekog virusa ili pogrešno obrisanog foldera, tako da nema potrebe da vam kažemo da je najbolje slike čuvati na optičkim medijima (CD ili DVD) i na svakih par godina proveriti ispravnost tih medija i po potrebi ponovo ih presnimiti ukoliko se primeti otežano čitanje istih. Ne smemo zaboraviti ni na pojedine programe, kojih ima mnogo na internetu, a koji omogućavaju lakše čuvanje i sortiranje fotografija, sve u cilju kasnijeg lakšeg pronalaženja i pregleda.
Pod pojmom deljenje fotografija podrazumeva se deljenje putem interneta. Od svih vidova deljenje izdvajamo dva najkorišćenija. Prvi je “privremeno” deljenje fotografija putem sajtova koji vam omogućavaju da vaše slike okačite na web, a najpopularniji od tih sajtova je www.imageshack.us. Ovaj sajt omogućava besplatno podizanje slika, koji se kasnije mogu deliti drugim preko direktnih linkova ili se, recimo, postavljati na internet forume u vidu malih sličica (thumbs) gde se klikom na njih otvara velika slika u punoj rezoluciji. Drugi vid deljenja fotografija na internetu je preko sajtova koji pomoću registrovanja omogućavaju otvaranje virtuelnih albuma i foto galerija, što omogućava skladištenje i sortiranje fotografija trajno. Od mnogih sajtova izdvajamo www.photobucket.com, gde registracijom dobijate besplatno 1 GB prostora i nekoliko alata i načina za lakše “uploadovanje” fotografija na internet.
Ovaj tekst je bio posvećen svima onima koji nisu preterano bili informisani o nekim fotografskim temama, a koji su želeli nešto više. Ne mora se svako osećati i ponašati kao profesionalni fotograf, trošiti puno vremena čekajući “savršenu” fotku ili puno novca za profesionalnu opremu, ali određena fotografska tehnika kod amatera bez preterano muke može pomoći da vaše slike izgledaju najbolje što je moguće. Lepu fotografiju svako voli da vidi, čak i ako se ona njega ne tiče ili ne nosi neke informacije koje su mu potrebne, a nadamo se da je ovaj tekst pokazao da uopšte nije teško praviti kvalitetne i uspešne amaterske fotografije.
