Olympus E-3 i E-510

Nenad Akšić

Olympus E-3 i E-510

Kada pomenete kraticu DSLR, verovatno vas misao tera ka dva arhi-rivala, japanske firme Nikon i Canon, koje dominiraju godinama u ovom delu tržišta. Još u doba SLR aparata, ova dva proizvođača su bila vodeća na tom području, praćena od strane Pentax-a, Olympus-a, Minolta-e i još nekoliko manje poznatih proizvođaca (seca li se neko cuvenih ruskih Zenit-a?). Digitalizacija fotoaparata vodila je ka tome da se i SLR modelima doda prefiks digitalno, tako što ce fotografije beležiti na čipu umesto na filmu. Tako je nastala skraćenica DSLR. Za one koji manje prate ovo tržište, napravićemo osnovnu podelu digitalnih aparata. U osnovi, najjeftiniji segment predstavljaju tzv. kompakti, aparati sa integrisanim objektivom, i relativno malim dimenzijama senzora. Namenjeni su najširem tržištu, omogućeno je zumiranje preko pomenute ugradene optike, i od pre nekoliko godina ponuđena je opcija video zapisa. U praksi – najrasprostranjenija grupa aparata, koja je 2006-te godine po istraživanju firme Nikon činila cak 96% tržišta „digitalaca“.

Obaranjem cena, na tržištu je sve bolje prolazila i druga kategorija ovih uredaja, poznatija kao DSLR. Ova kratica predstavlja u stvari početna slova izraza Digital Single Lens Reflex, sistema koji funkcioniše na potpuno drugacijem principu od kompaktnih aparata.
Ostale kategorije su jako retke u današnjim uslovima – misli se na modele sa rangefinder-om, recimo u obliku Leica digitalnog fotoaparata, kao i srednjeformatne ili velikoformatne digitalne fotoaparate, koji se srecu iskljucivo u profesionalnim krugovima. Ovi aparati predstavljaju pravu retkost kod nas, pa se nećemo ni zadržavati na njima.

Kompakt vs DSLR

Kako smo do sada predstavili veliki broj kompaktnih aparata, manje više je svima poznato njegovo funkcionisanje – svetlost pada na objektiv, prolazi kroz njegovu blendu, i osvetljava senzor. Sistem autofokusa je u ovom slucaju kontrastni, tj. sam AF čip se oslanja na kontrast svetla koje se odbija o neku površinu. Ovaj sistem u principu funkcioniše bez greške, dokle god ima dovoljno svetla da senzor uspe da očita neophodne vrednosti za fokusiranje. Problemi se javljaju pri slabijem osvetljenju, gde AF usporava do tačke da više nije u mogućnosti da pronađe tačku fokusa. Sa druge strane, direktno padanje svetla na senzor omogućava direktan prenos sadržaja koji on očitava na LCD displej, čime se tačno vidi sadržaj kadra koji ce ostati zabeležen. DSLR aparati imaju u biti potpuno drugačiji pristup – svetlost prolazi kroz objektiv, i pada na ogledalo, koje je postavljeno pod uglom od 45 stepeni u odnosu na senzor. Ta svetlost se reflektuje na tzv. mat staklo na kome su postavljene vec predefinisane autofokusne tačke, a iza koga se nalazi tzv. pentaprizma. Dalje svetlost se usmerava ka optičkom tražilu, i ka AF senzoru. U trenutku kada želite da zabeležite sliku, AF sistem ce odrediti , podiže se pomenuto ogledalo, otvara se zavesica (shutter), i senzor biva osvetljen na određeno vreme, zavesica se zatvara, spušta se ogledalo, i ponovo imamo kadar preko optičkog tražila. Naravno, prenos je za razliku od kompaktnih aparata prakticno uslovljen brzinom svetlosti, dok kod prvih čekamo da se primljeni signal obradi, pa tek onda prosledi na LCD. Upravo ta razlika u brzini rada cini DSLR aparate daleko naprednijim u skoro svim fotografskim funkcijama. Takođe, sistem ogledala onemogućava video zapis, prilicno bitnu funkciju većem broju korisnika fotoaparata.
Ono što je najbitnije – DSLR u ima mogucnost zamene objektiva, nešto što kompakti nemaju. Time se drastično podiže versatilnost, ali i troškovi samog sistema, jer pored tela aparata, morate se opskrbiti objektivima. Neretko, dobar set može da košta i po par hiljada evra. U poslednje vreme kod DSLR modela, tačnije od Olympus-ovog modela E-330, imamo i Live View, bazicnu funkciju svih kompakata rešenu na više nacina (zavisi od proizvođača). Autofokus je sasvim drugaciji – radi na faznom principu, o kome cemo nešto kasnije pričati.

Olympus u svetu profesionalaca

Napomenuli smo da su u ovom svetu najpopularniji Nikon i Canon, kao proizvođači koji drže najveci deo tržišta. Poziciju Olympus-a kod nas bi trebalo opisati kao „broj tri“, jer ova kompanija vec duže vreme ima kancelariju kod nas, pa samim tim i ozbiljnu podršku. Konica-Minolta je kupljena od strane Sony-ja, koji nije postigao neki uspeh kod nas, najpre zbog loše podrške sa objektivima, dok su Pentax i Fuji prava retkost kod nas, što zbog slabe popularnosti (Pentax), što zbog strahovito visokih cena (Fuji). Samsung i Panasonic su tek nedavno u ovom svetu, i uglavnom su vezani za vec poznate proizvođače, pa im je ucešce u DSLR svetu kod nas zanemarljivo. U ovom slucaju zadržacemo se na dva njihova modela – EVOLT E-510 i EVOLT E-3. Prvi se nalazi u malo iznad entry-level segmenta, dok se E-3 nalazi u srednjoj klasi ove grupe fotoaparata (gledano po maloprodajnoj ceni). Iako se E-510 pojavio pre nekoliko meseci, odlučili smo da sačekamo toliko najavljivani E-3 i da ih predstavimo ujedinjene. Iako Olympus nije toliko popularan među profesionalcima, odlučili smo da testove DSLR aparata krenemo sa poslednjim izašlim aparatom na tržište, pa je izbor pao na ovog japanskog proizvođača.

Testiranje

Olympus aparate je jako teško porediti sa konkurentskim modelima, prvenstveno iz razloga što imaju potpuno specifičan način izračunavanja žižnih daljina. Naime, ukoliko ste u Nikon ili Canon svetu, kao ekvivalent se uzimaju dimenzije analognog filma od 35mm, koje iznose 24 × 36 mm i predstavljaju veličinu digitalnog senzora. Ta veličina je u ovoj branši popularno nazvana Full Frame (skraćeno FF), i u tom slučaju žižna daljina objektiva ima koeficijent 1x. U slučaju da je senzor manji, koeficijent se povećava. Trenutno najpopularniji standard se zove APS-C, i predstavlja skraćenicu od Advanced Photo System type-C, ekvivalenta preuzetog iz ere filma čiji su negativi imali dimenzije 25.1 x 16.7mm. Ovaj sistem su preuzeli Canon (1.6x), Nikon (1.5x), Pentax (1.53x), kao i još par proizvođača. Treba napomenuti da postoji i Canon-ov “hibrid” APS-H, sa faktorom 1.3x. Olympus sa druge strane krenuo je sasvim drugim putem, i stvorio tzv. Four Thirds sistem bez analognih korena. Naime, sistem je koncipiran da i ima odnos stranica senzora 4:3, i veličina senzora mu je 13 x 17.3 mm, što je opet primetno manje od APS-C formata. Napominjemo da se ovde Olympus pridružio svim kompaktima (isto odnos 4:3), kao i srednjeformatnim kamerama, koje većinom imaju pomenuti odnos, dok FF i njegovi derivati imaju odnos stranica 3:2. Taj manji senzor donosi crop faktor od 2.0x, te ćemo objasniti kako se žižne daljine računaju. Naime, najpopularniji fiksni žižni objektiv u današnje vreme ima žižnu dužinu od 50mm, pa od sistema do sistema njegova vrednost u realnom radu može iznositi 50mm na FF telu, 65mm na APS-H, 75mm na Nikon crop sistemu, 80mm kod Canon ekvivalentnih aparata, i 100mm u slučaju da imate Olympus.
Specifikacije:

Pogledajmo tabelu specifikacija ova dva modela :

Model

Olympus E-510

Olympus E-3

Senzor

• 4/3 type Live MOS senzor
• 17.3 x 13.0 mm
• 10.9 miliona ukupnih piksela
• 10.0 miliona efektivnih piksela
• RGB (Primary) color filter array
• fiksirani low pass filter (anti-alias filter)

• 4/3 type Live MOS senzor
• 17.3 x 13.0 mm
• 11.9 miliona ukupnih piksela
• 10.1 miliona efektivnih piksela
• RGB (Primary) color filter array
• fiksirani low pass filter (anti-alias filter)
• Hibridni IR filter (hot mirror)

Materijal izrade

Plastika

Legura magnezijuma

Stabilizacija slike

Da, “Supersonic Wave Drive”, dva moda (horizontalna + vertikalna, vertikalna)

Da, “Supersonic Wave Drive”, dva moda(horizontalna + vertikalna, vertikalna), kompenzacija do 5EV(po tvrdnji proizvođača)

Live View

Čišćenje senzora

Supersonic Wave Filter

Senzor slike

TruePic III

Format zapisa

• RAW
• RAW + JPEG
• JPEG (EXIF 2.2) – tri nivoa

Radne rezolucije

• 3648 x 2736
• 3200 x 2400 (3:2)
• 2560 x 1920
• 1600 x 1200
• 1280 x 960
• 1024 x 768
• 640 x 480

JPEG kompresija

• SHQ (1/2.7)
• HQ (1/4)
• SQ (1/8 ili 1/12)

Objektivi

• 4/3 standardni mount za objektive
• ZUIKO objektivi
• Crop faktor 2.0x

Autofokus

• 3 tačke, TTL fazna detekcija
• Raspon detekcije: 0 to 19 EV (ISO 100)
• omogućen i u Live View-u (neophodna mala pauza zbog dizanja ogledala

• 11 tačaka, TTL fazna detekcija
• Raspon detekcije: -2 to 19 EV (ISO 100)
• omogućen i u Live View-u (neophodna mala pauza zbog dizanja ogledala

Modovi fokusa

• Single shot AF
• Single shot AF + MF
• Continuous AF + MF
• Continuous AF
• Manuelni fokus

Pomoć pri AF

Da, strob blica (blic mora biti podignut)

Modovi ekspozicije

• Auto
• Program AE (sa pomeranjem)
• Aperture priority AE
• Shutter priority AE
• Manual
• Scene
• Scene select AE

• Auto
• Program AE (sa pomeranjem)
• Aperture priority AE
• Shutter priority AE
• Manual

ISO osetljivost

• Auto
• ISO 100
• ISO 200
• ISO 400
• ISO 800
• ISO 1600

• Auto
• ISO 100
• ISO 125
• ISO 160
• ISO 200
• ISO 250
• ISO 320
• ISO 400
• ISO 500
• ISO 640
• ISO 800
• ISO 1000
• ISO 1250
• ISO 1600
• ISO 2000
• ISO 2500
• ISO 3200

Sistem merenja svetla

• 49 zona
• Raspon (Digital ESP): 1 do 20 EV (50 mm F2, ISO 100)
• Raspon (Spot): 3 do 17 EV (50 mm F2, ISO 100)

Modovi merenja svetla

• Digital ESP
• Center-Weighted Average
• Spot (2%)
• Highlight based spot
• Shadow based spot

AE Lock

• AE/AF lock button
• With shutter release half-press

AE Bracketing

• 3 frejma
• 1/3, 1/2, 0.7 ili 1.0 EV inkrementi;

Inkrement ekspozicije

1/3, 1/2 ili 1.0 EV

Kompenzacija ekspozicije

• -5.0 do +5.0 EV
• 1/3, 1/2 do 1.0 EV inkrementi

Brzina zatvarača

• Auto mod: 2 – 1/4000 sec
• P, A, S ili M mod: 60 – 1/4000 sec
• Bulb (do 8 min)

• Auto mod: 2 – 1/4000 sec
• P, A, S ili M mod: 60 – 1/8000 sec
• Bulb (do 4 sata, nominalno 8 minuta)

Balans bele boje

• Auto
• Lamp (3000K)
• Fluorescent 1 (4000K)
• Fluorescent 2 (4500K)
• Fluorescent 3 (6600K)
• Daylight (5300K)
• Cloudy (6000K)
• Shade (7500K)
• Custom
• Kelvin (2000 – 14000 K)

• Auto
• Overcast
• Shade
• Tungsten
• Sunlight
• Fluorescent 1
• Fluorescent 2
• Fluorescent 3
• 4 custom presets
• Kelvin (2000 – 14000 K)

Mod korišćenja

• Single
• Continuous
• Tajmer
• Daljinski upravljač

Burst mod

• 3.0 fps
• RAW: 6 frejmova maksimum
• JPEG: do max. kapaciteta kartice pri HQ 1/8

• 5.0 fps
• RAW: 15 frames maximum
• JPEG: Up to card capacity @ HQ 1/8 (with high speed media)

Blic

• Auto elektronski pop-up
• TTL auto / manual
• Guide no. 12
• Modovi sinhronizacije: Auto, Redukcija crvenih očiju, Spora sinhronizacija sa redukcijom crvenih očiju,
Spora sinhronizacija, Spora sinhronizacija na drugoj zavesici, Fill-in, Off
• Snaga blica: do +/- 2EV u 1, 1/2, ili 1/3 EV inkrementima

• Auto elektronski pop-up
• TTL auto / manual
• Guide no. 13
• Modovi sinhronizacije: Auto, Redukcija crvenih očiju, Spora sinhronizacija sa redukcijom crvenih očiju,
Spora sinhronizacija, Spora sinhronizacija na drugoj zavesici, Fill-in, Off, Bracketing
• Snaga blica: do +/- 3EV u 1, 1/2, ili 1/3 EV inkrementima

Eksterni blic

• Hot shoe
• TTL Auto FP / TTL auto za Olympus bliceve (FL-20, FL-36, FL-50)
• Modovi:Auto, Redukcija crvenih očiju, Spora sinhronizacija sa redukcijom crvenih očiju,
Spora sinhronizacija, Spora sinhronizacija na drugoj zavesici, Fill-in.
• Snaga blica: do +/- 2EV u 1, 1/2, ili 1/3 EV inkrementima

Optičko tražilo

• TTL Optička pentaprizma
• Pokrivenost polja 95%
• Uvećanje 0.92x sa 50mm objektivom i -1 dioptrijom
• Prilagođavanje dioptrije -3 do +1
• Ekran za fokusiranje: Fiksni tip

• TTL Optička pentaprizma
• Pokrivenost polja 100%
• Uvećanje 1.15x sa 50mm objektivom i -1 dioptrijom
• Prilagođavanje dioptrije -3 do +1
• Ekran za fokusiranje: Zamenjivi tip
• Ugrađena zavesica za zatvaranje tražila

Orientacioni senzor

LCD

• 2.5″ TFT LCD (veliki ugao vidljivosti)
• 230,000 piksela
• 100% pokrivenosti kadra

• 2.5″ TFT LCD (veliki ugao vidljivosti)
• 230,000 piksela
• 100% pokrivenosti kadra
• Pokretni displej

Memorijske kartice

• Compact Flash (Type I i II)
• xD Picture card

Konektori

• USB 2.0 (Hi Speed)
• Video Out (NTSC / PAL)
• IR Remote control (optional)

• USB 2.0 (Hi Speed)
• Video Out (NTSC / PAL)
• Enthernet (10/100)
• IR Remote control (optional)

Battery grip

Baterija

BLM-1 1500 mAh Lithium-Ion

Dimenzije

136 x 92 x 68 mm

142 x 116 x 75 mm

Težina

535g sa baterijom

889 grama sa baterijom

Kutija sadrži

E-510 telo, 14-42 kit objektiv, Li-Ion 1500 mAh BLM-1 baterija, BCM-2 punjač baterija, USB kabl, video kabl, kaiš, Olympus Master CD-ROM sa softverom, uputstvo, garancija 24 meseca

E-3 telo, Li-Ion 1500 mAh BLM-1 baterija, BCM-2 punjač baterija, USB kabl, video kabl, kaiš, Olympus Master CD-ROM sa softverom, uputstvo, garancija 24 meseca

Prema tabeli se vide značajne karakteristike između ova dva modela. E-510 je vidiljivo mali aparat, dok E-3 sa svojim gabaritima pokazuje da pripada sasvim drugačijoj klasi aparata.

Olympus E-510 – fizički izgled

Na prvi pogled, E-510 ne liči toliko na svojih par prethodnika, koji su imali vidno manji grip za šaku. Uopšteno, ergonomija aparata je strahovito bitna, jer može da vam se desi da “artiljeriju” u obliku aparata, objektiva pa i blica nosite po par sati u ruci, što uopšte nije lak posao. E-510 je otprilike pokriven sa palcem i tri prsta šake prosečne veličine, dok će vam mali prst biti slobodan. Za njega nije predviđen grip, te je ovo maksimum ergonomije koji se može dobiti od ovog aparata. Ono što ćemo na samom telu aparata odmah primetiti je IS (Image Stabilisation) logo, kao i radnu rezoluciju sa druge strane mount-a. Telo je izrađeno od plastike, presvučeno slojem fine gume, koja onemogućava klizanje iz ruku. Aparat odaje prilično dobar utisak izrade, sa jako dobrim finišom. U neku ruku, šteta je što za E-510 nije ponuđen dodatni battery grip, jer bi se solidna ergonomija podigla na viši nivo. Ovde je Canon u prednosti u odnosu na sve ostale proizvođače, jer je grip ponuđen i za najjeftinije modele.Napomenućemo da telo ovog aparata nije zaptiveno protiv vlage, prašine, i ostalih atmosferskih elemenata, što nije slučaj sa drugim modelom iz ovog teksta.

Pogledajmo Olympus-ov bajonet. Prva stvar koju će iskusniji korisnik primetiti da je bajonet generalno manji od konkurentskih, što je uslovljenom manjim senzorom. Naime, manji senzor zahteva i fizički manje objektive, pa je ovaj japanski proizvođač postao i poznat po tome. Na levoj slici vidimo ogledalo, dok je na desnoj direktno LiveMOS senzor. Naravno, maksimalno izbegavajte izlaganje senzora najpre zbog večnog problema prašine koju imaju DSLR aparati. Olympus ima svoj cleaning sistem koji mikropodrhtajima “stresa” čestice prašine iz senzora, ali iz prakse nam je poznato da to deluje samo na delu čestica.

Po tradiciji, Olympus DSLR aparati nude dve vrste kartica sa kojima možete raditi – xD i CF, pri čemu je moguće kopirati sadržaje kartica međusobno preko samog aparata. U praksi, jeftinije je koristiti CF kartice, ali i univerzalnije, jer ovaj standard podržava većina DSLR-ova, a i cena im je niža od xD-a.

Pogled sa donje strane aparata, očekivano tu je prostor za baterije i navoj za montiranje na stativ. E-510 koristi Li-Ion….. bateriju, koja u realnom radu može da izvuče oko 650 fotografija. Potrošnja dosta zavisi od korišćenja LiveView-a, ekran je priličan potrošač, tako da se broj snimaka sa LV prilično smanjuje.

Kada pogledamo ovaj model sa zadnje strane, lako se može prepoznati raspored koji ovaj proizvođač protežira među svojim aparatima. Očekivano, E-510 nije najavljen sa malim kontrolnim displejom sa zadnje strane, te tu funkciju vrši veliki ekran. Ono što će korisnike u prvom trenutku začuditi kako sve to funkcioniše, ali ne bi trebali da se brinu, jer je to stvar rutine – par dana rada sa ovim aparatom i nećete ni primetiti kako funkcioniše podešavanje. U praksi, sve je na dohvat, postoje četiri osnovne kratice za ISO, White Balance, režim AF-a, i vrstu meteringa koja se koristi. Naravno, tu je i prekidač za LiveView, kao i za stabilizaciju. Kao i prethodnici, E-510 nudi samo tri autofokusne tačke. Njihov odabir je možda i najslabija tačka ovog aparata – dok promenite tačku, može proći i pet sekundi, što je previše. Naime, procedura ide tako da vi kliknete na dugme, pa onda u meniju prebacite na drugu tačku, pa tu tačku potvrdite, a sve to ide prilično sporo. S obzirom na brojku AF tačaka, moglo je da se nađe neko praktičnije rešenje od ovoga. Optičko tražilo pokriva 95% pokrivenosti kadra, i tu nismo ni očekivali vrednost od 100%, ona je ipak već bila ranije najavljivana za E-3. Samo tražilo je prosečno – niti previše svetlo, niti preveliko. Olympus je dugo vremena imao problema sa kvalitetom tražila, jer su “bolovali” od efekta “tunela”, što je kod E-510 uznapredovalo, ali se stiče utisak da je tu konkurencija u prednosti. Ono što nam se takođe ne sviđa – brojka od tri AF tačke, pri čemu je tek centralna cross, dok su ostale osetljive samo na horizontalne detalje. U praksi, to znači da će fokus u svakom slučaju “vući” ka centralnom delu slike, ma koju od tačaka odabrali. Ovo ne treba toliko da vas zabrine, jer su i dva mnogo veća proizvođača u obliku Canon-a i Nikona takođe ekstremno škrti sa dodeljivanjem “cross” funkcije ostalim tačkama osim centralne.

Sa gornje strane je vidljiv jog dial, sa već poznatim dizajnom i par već predodređenih scena (Portrait, Sport, itd). Tu je i hot-shue za blic, kao i sa desne strane prekidač koji zavisno od moda služi za korekciju ekspozicije, ili za promenu blende u slučaju da je upotrebljen M mod. Naime, kako je prisutan samo jedan potenciometar, menjaćete otvor blende držeći pomenuti taster i okrećući ga. Ovo zahteva priličnu vežbu u radu, i korisniku je neophodno neko vreme da se nauči da ovo brzo menja. Očekivano, tu je i prekidač za burst/timer mod, kao i prekidač za blic. Pogledajmo kakve modove fotografisanja nudi E-510 :

AUTO

U auto modu aparat se ponaša kao klasičan “point & shoot” model, sa skoro obaveznim pop-up blicem koji radi takođe u auto modu

Programmed Auto

Program AE je prilično fleksibilan, jer daje mogućnost velikog broja odabira jednakih ekpozicija tako što ćete okretati komandni krug. Minimalna brzina zatvarača je u ovom slučaju 1/60.

Prioritet blende

U ovom modu izaberete blendu, i kamera prema već određenoj ISO vrednosti, i vrsti merenja svetla određuje procenjenu brzinu zatvarača. Otvor blende je prikazan na velikom displeju sve vreme, i menja se preko komandnog kruga. Prilikom pritiska okidača do pola, u tom trenutku će prema uzetim vrednostima aparat izračunati brzinu zatvarača i prikazati ga na kratko na ekranu.

Prioritet brzine zatvarača

Analogno prioritetu blende, prioritet brzine zatvarača predstavlja drugu stranu priče, gde možemo menjati brzinu zatvarača blende preko komandnog kruga, uz već određen ISO i vrstu merenja svetla, a pri pritisku okidača do pola, aparat će nam izračunati neophodni otvor blende da bi se dobila korektna ekspozicija.

Manuelni mod

U ovom modu određujemo otvor blende i brzinu zatvarača sami, a ekspozimetarska skala u optičkom tražilu nam pokazuje koliko smo daleko od tačke ekspozicije (od -5 do +5 EV). Naravno, neophodno je pre toga odrediti vrstu merenja svetla, kao i ISO vrednost.

Portret

Predefinisana podešavanja tako da se biraju veće blende, radi što manje dubine polja, i dobijanja što zamućenijeg bokeha. Ono što pomalo ume da nervira je prevelika upotreba blica, čak i u uslovima u kojima ne bi toliko trebao da se koristi. Unutar samog aparata Sharpness je podešen na -1.

Makro

Odabir manje blende radi što većeg dubinskog polja. Minimalna blenda je u ovom slučaju F 4.0, a omogućen je i kontinuelni manuelni fokus, tačnije kombinacija autofokusa uz korekcije manuelnog.

Pejzaž

Pejzaž zahteva veću dubinu polja, stoga ćete dobiti i uglavnom manje otvore blende. Stiče se utisak kao da je pojačana saturacija, a što se tiče samog aparata Contrast i Sharpness su +1, a balans bele boje je fiksiran na predefinisanu dnevnu svetlost

Sport

Maksimalni otvori blende, da bi se omogućila što veća brzina zatvarača, i time izbleglo mućenje predmeta koji se prate. Takođe, uključen je ne tako zgodni Continous AF, poznat po tome da prilično maši fokus u samom radu.

Noćni portret

Mod kojim uopšte nismo bili zadovoljno – podešava aparat tako da izvuče maksimalno moguće kvalitetnu fotografiju, ali čini nam se da se preteruje sa redukcijom šuma. Omogućen Slow Sync fleš, što ume da da prilično zanimljive rezultate ukoliko ste na žurci.

SCENE

Mod predefinisanih scena

Nećemo ih opisivati, već ćemo ih samo nabrojati, njihovo značenje je prilično jasno :

• Portrait
• Landscape
• Landscape & Portrait
• Night Scene
• Night Scene & Portrait
• Children
• Sport
• High Key
• Low Key
• Digital Image Stabilization
• Macro
• Natural Macro
• Candle
• Sunset
• Fireworks
• Documents
• Panorama (zahteva Olympus xD karticu)
• Beach & Snow
• Underwater wide & macro

Olympus E-3 – fizički izgled

Za razliku od E-510, E-3-ka deluje zaista kao vrlo robustan i težak aparat. Na žalost, aparat nismo uzeli sa booster-om, ali šta reći o masi od skoro 900 grama sa baterijom. Dodajte na to booster, FL-50 blic, i neki veći objektiv, i imali bi mašineriju daleko težu od dva kilograma, a to uopšte nije lako za nošenje. No pogledajmo kako izgleda :

Na prvi pogled, vidi se da se radi o masivnijem fotoaparatu, čije je telo u osnovi magnezijumski kostur, na koga su montirani plastični delovi, a veći deo toga je opet presvučen finom gumom radi manjeg klizanja. Grip je odličan. Autor ovih redova ima nešto manju šaku, tako da aparat odlično leži u ruci, i praktično nije ni potreban grip. Naravno, to ne znači da ga ne treba posedovati, ali ako vam je nešto manja šaka on neće biti presudan za ergonomiju.

Slika skoro preslikana sa prethodnog aparata, s tim što se u ogledalu vidi nešto sasvim drugačije – 11 AF tačaka, naspram tri kod E-510. Kao i prethodnik, i E-3 ima Olympus-ov anti-dust sistem koji ne radi baš idealno, te spremite pumpicu posle nekog vremena, ili neku drugu metodu čišćenja prašine.

Sa ovih slika se vidi da je baterija nešto bolje obezbeđena nego kod E-510, mada naznačićemo da se koristi ista baterija u oba aparata – BLM-1 Li-Ion ćete naći u opremi oba aparata, s tim što na E-3 traje maksimalnih 500 fotografija. Očigledno da ovaj aparat ima nešto veću potrošnju od starijeg modela.

Displej je ono što su svi bivši vlasnici “prosumer”-a čekali. Pokretni displej je svojevremeno bio karakteristika recimo Canon-ove G serije, i izuzetno je zgodna stvar kad imate LiveView. Naime, možete ga podesiti pod uglom koji želite gledati kadar, ali i pregledati ono što ste uradili. Možda se ovaj detalj učini nekome beskoristan, ali verujte nam na reč da pokretan ekran nije škodio ni u jednom trenutku.

Kao što se vidi, raspored je prilično drugačiji od E-510, a jedino što ćemo zameriti je to što četiri kursora nisu već poznate kratice, već se ti parametri menjaju sa gornje strane. Takođe, vidimo da se menja položaj kontrolnog kružnog prekidača, s tim da je dodat i jedan sa prednje strane, pa je kontrola olakšana. Optičko tražilo je nešto sasvim drugačije u odnosu na većinu dosadašnjih Olympus DSLR-ova osim E-1. Naime, njegova pokrivenost je 100%, ali nudi i uvećanje od 115% na objektivu od 50mm, sa dioptrijom -1.

U optičkom tražilu vidimo 11 autofokusnih tačaka, od kojih su svih 11 cross! To znači da podjednako deluju i na horizontalne, i na vertikalne detalje. Na ovoj činjenici Olympus-u zaista sve pohvale, jer je konkurencija nešto škrtija po tom pitanju, a posebnu vrednost imaju ove dve spoljne tačke sa leve i desne strane, koje su prilično blizu spoljnih ivica. Naime, i to je vrlo zgodno, i ne događa se situacija da su sve fokusne tačke grupisane preblizu centru. Takođe, očitavamo ISO vrednost, što recimo E-510 nema, a predstavlja izuzetno zgodnu stvar u radu.

Takođe, treba navesti da blic poseduje i sinhro priključak za bliceve, što će dosta olakšati posao u studiju. Sam blic sinhronizuje do 1/250 u sekundi, što je nešto više od veoma česte vrednosti 1/200. Sam integrisani blic dosta iskače iz samog tela, što možemo videti na donjoj slici.

Očekivano, uređaj poseduje kontrolni LCD postavljen sa gornje strane :

Sa njega očitavamo praktično sve vrednosti, a poseduje i pozadinsko osvetljenje. U slučaju da niste navikli da ga koristite, uvek postoji mogućnost rada na velikom LCD-u, koji takođe ima funkciju kao i kod većine prethodnih DSLR-ova ovog proizvođača. Takođe, vidimo promenu ISO vrednosti, dugme za kompenzaciju ekspozicije, a i WB dugme za podešavanje balansa bele boje. Moramo priznati da ove pozicije nisu nikako praktične, pogotovo smeštaj ISO tastera je naporan za promenu, i nekad može pošteno da iritira. Primetno bi bolje bilo da je postavljena kratica na četiri tastera sa strelicama, a ovako je ostavljeno korisniku da se navikava na ovakav detalj.

Vidimo hot-shue, ali i tri tastera koja imaju više funkcija. Blic taster ima jasnu upotrebu, dok Mode taster menja mod rada samog fotoaparata između P, A, S, i M. Napomenućemo da ovde nema primetne automatizacije, te je aparat okrenut više ka profesionalcima, kojima slikanje na predefinisanim scenama jednostavno nije potrebno. Na kraju, još jedna nezgodna pozicija za dugme za promenu fokusa. Primetno je da je ova postavka kontrolnih dugmića, bar po nama, traljavo odrađena, jednostavno postoje i jednostavniji načini rasporeda. Sa druge strane, lako je biti general posle bitke, ali nekog nepotrebnog otežavanja korišćenja ovog aparata. Posle dosta vežbe ovaj problem će proći, ali se na E-3 zbog ovih detalja gubi brzina u radu.

Na slici ispod vidimo veličinu ovih aparata naspram Canon-a 400D. Prvo ide prednja strana :

Ovako izgledaju ova tri modela od pozadi :

LiveView

Ova opcija iz podnaslova na oba aparata radi na istom principu. Naime, da bi ste zabeležili neku fotografiju dok koristite LV, aparati će se ponašati na sledeći način. Odaberite jednu AF tačku, namestite kadar koji želite da zabeležite i pritisnite okidač. U tom trenutku zavesica i ogledalo će se spustiti, AF sistem će odraditi svoj deo posla, i doći će do okidanja i ponovnog podizanja zavesice i ogledala. On praktično u nekom međuperiodu koji traje nešto manje od sekunde pri dobrom svetlu, i preko tri sekunde pri lošem svetlu ponaša se kao pravi DSLR aparat, i funkcioniše na njegovom principu.Naravno, latencija manja od sekunde nije toliko strašna, ali u poređenju sa bilo kakvim kompaktnim aparatom – ne dobijamo ama baš nikakvu prednost, jer većina boljih “prosumer”-a fokusira tom brzinom, da ne pričamo o lošim svetlosnim uslovima. Sistem nije baš preterano usavršen, ali je u svetlu ove tehnologije jednostavno najbolji mogući za sada. Naravno, ukoliko vam je spor LV, pređite na klasični način kadriranja. Pogledajmo kako to izgleda na ekranu E-510, odnosno E-3, respektivno :

Ono što je svakako pohvalno kod E-3 je prikazivanje histograma dok radi LiveView. Takođe, moguće je videti i razliku u dubini polja, a treba napomenuti da je kod oba modela moguće boost-ovati svetlost prikazanu tokom LV uz ograničenje da to svetlo ne podrazumeva da su predmeti u kadru dobro osvetljeni, već bi u praksi bili potpuno podeksponirani. Takođe, napomenućemo da dok se koristi LiveView, meni koji vidite na ekranu poseduje dozu transparentnosti, tako da možete praktično kroz sam meni da vidite šta se događa u kadru.

Meni

Prvi detalj kod oba aparata koji treba napomenuti je da poseduju lokalizovani meni na srpskom. Olympus je jedini brend sa tom opcijom, pa ih treba pohvaliti za to. Ova pohvala se može činiti nepotrebnom, pogotovo ako ceo radni vek sa aparatima koristite engleski meni, i navikli ste na njega, ali isto tako je veliki broj korisnika čije znanje engleskog nije doraslo samim terminima u aparatu, te se koristi samo onaj deo menija koji se savlada praktično napamet. Autor ovih redova je imao primera da sretne svadbarske fotografe koji nikad nisu čuli za Slow Sync opciju, niti znaju čemu ona služi, iako vam se to na prvi pogled čini bezazleno i banalno. Sa direktnim prevodom te funkcije, možda bi dotični fotograf podigao svoje znanje na viši nivo.

Leva slika pokazuje kako je predstavljen kontrolni meni na E-510. Korisnici Olympus-a će se za čas snaći, jer se njegov izgled dugo nije menjao, te je lako očitavati podešavanja. Kao što smo rekli, na desnoj slici vidite meni na srpskom. U prvi mah, jako je teško snaći se, tako da rutinski prebacujemo na engleski jezik, gde sve izgleda tako “poznato”, za razliku od ove “nepoznate” teritorije. Ruku na srce, da smo držali par dana samo srpski meni, verovatno bi se potpuno navikli na njega. U ovom slučaju, nećemo opisivati ceo meni, jer bi to kod DSLR aparata preglomazno,već ćemo odvojiti par najzanimljivijih detalja.

Na gornje dve slike vidite koje modove merenja svetla možemo izabrati. Pored Digital ESP-a (mode koji procenjuje svetlo prema celoj površini kadra, tu su i centre weighted (prema centralnom delu kadra), Spot (određena “tačka” na kadru), ali Olympus za razliku od drugih ima i opcije merenja svetla u Highligts i Shadows, tačnije omogućeno mu je da meri svetlo prema najsvetlijem i najtamnijem delu slike. Posle malo prakse, ovo može biti vrlo zanimljiva kombinacija za merenje svetla. Desna slika pokazuje vrste fokusa koje možete koristiti. Ono što treba napomenuti je da se što više oslanjate na autofokus kod E-510, jer zaista radi besprekorno. Manji viewfinder zaista otežava manuelno fokusiranje, tako da udaljene predmete praktično nećete ni moći ručno da izoštrite kako treba.

ISO koraci su od 100-1600, uz Auto setovanje. Primetno je da su koraci razlike od jedne blende, što je u praksi nekad i nedovoljno, kada ne ne želite da dižete ISO vrednost previše, a treba vam 1/3 blende za korektnu ekspoziciju. Naša preporuka je da podešavanje Auto u potpunosti zaboravite, jer je i po nekim svetlim danima, aparat bespotrebno dizao ISO vrednost.

Na slici levo vidimo odabir stabilizacije slike – po proizvođaču, ova dva moda predstavljaju jednodimenzionalnu i dvodimenzionalnu stabilizaciju slike. U nekoj našoj praksi, nismo baš primetili veliku razliku između ova dva moda, no možda u nekom dužem korišćenju, razlika između njih bi se iskristalisala. Kao što vidimo, slika desno pokazuje balans bele boje, uz set već podešenih vrednosti, i mogućnost manuelnog podešavanja kelvinaže. Ono što nam nikako ne ide u glavu je manjak vrednosti za flash – kelvinaže od 5600 kelvina nigde nema, te je morate podesiti ručno. Ovo je jako bitno ako koristite eksterni fleš ili blic glave u studiju, koje su već predefinisane na 5600 K. Naravno, ukoliko koristite RAW, ovo je potpuno nebitno, ali za JPG format je od izuzetne važnosti.

Meni kod E-3 je nešto drugačiji – iako sličnog izgleda, primetan je mnogo veći broj podešavanja.

Leva slika pokazuje koliko više podešavanja ima nego na E-510, primetno je da se Olympus zbog ogromnog broja sitnih podešavanja da grupiše određene parametre u grupe, tako da se korisnik može lakše snaći. Nekoliko dana koliko smo mi proveli sa E-3 nije bilo dovoljno da pohvatamo sve “cake” koje on poseduje. Desna slika pokazuje koliko više podešavanja morate imati u vidu dok slikate sa E-3.

Pomenućemo filtraciju šuma, čije ćete mogućnosti videti kasnije u testu. Olympus za sobom vuče loš “glas” da ima priličnih problema sa šumom na višim vrednostima, tako da ćemo kasnije u testu videti kako se redukcija nosi sa tim starim predrasudama. Stabilizacija kao i kod E-510, u jednodimenzionalnom i dvodimenzionalnom modu.

Odabir ISO vrednosti je ovde unapređen u odnosu na E-510, sa tri puta više inkremenata, ali i vrednošću koju E-510 nema, a to je ISO 3200. Ova krajnja vrednost je baš krajnja u svakom pogledu, jer su tu slike u najmanju ruku diskutabilne vrednosti, ali treba pomenuti da i ona postoji za zaista ekstremne situacije. Priča o manjku “blic” podešavanja kod E-3 je rešena ubacivanjem te funkcije, kao i par ručnih podešavanja za neke već poznate ambijente gde ćete često slikati.

Oštrenje i saturacija

Sam aparat podržava podešavanja oštrenja (sharpness) i saturacije (saturation) preko procesora slike, pa ćemo u narednim tabelama videti rezultete kako to rade ova dva aparata. Prvo ćemo predstaviti mogućnosti oštrenja :

E-510

E-3

-2

-1

A sada pogledajmo saturaciju :

E-510

E-3

-2

-1

Primetno je da E-510 izrazito oštri sliku i na potpuno neutralnom podešavanju, što nije tako dobro. Oštrenje unutar aparata je karakteristika kompaktnih aparata, koji obrađuju sliku da bi bila dopadljiva krajnjem korisniku, ali kod DSLR-a je to nezamislivo. Naime, u praksi je korisnije dobiti fotografiju čija oštrina najviše zavisi od samog kvaliteta objektiva, dok je lako naknadno dooštriti sliku u programima za obradu fotografije. Ovako, dobijamo “preoštrenu” fotografiju već u startu, pa nam se čini da je najbolje držati Sharpness na E-510 na -2! Ovde svakako beležimo minus E-510, dok se E-3 potpuno normalno ponaša. Saturacija je sa druge strane vrlo slična, ali primetno da E-3 ima ovu vrednost malo izraženiju. Ono što nas je potpuno začudilo je da na F8 i u potpuno istim svetlosnim uslovima, E-510 daje nešto svetliju sliku, a ono što nas je začudilo je i mala razlika u WB imeđu potpuno istih podešavanja (manual, 5600 kelvina).

Šum i redukcija šuma

Pogledajmo kakve smo rezultate dobili u ovom slučaju. Kao što smo ranije naveli, prethodni modeli Olympus-a su imali dosta problema sa šumom na višim vrednostima od ISO 400, te ćemo u narednoj tabeli videti kako se ponašaju ova dva nova modela. Slika ispod predstavlja kadar odakle smo uzeli 100% crop-ove za donju tabelu

A tu su i 100% crop-ovi :

E-510

E-3

ISO 100

ISO 200

ISO 400

ISO 800

ISO 1600

ISO 3200

Šum je uvek nezgodno komentarisati, pa ostavljamo vama da procenite da li je Olympus odradio bolji posao na višim ISO vrednostima. Očekivano, E-510 nema rezultat za ISO 3200, jer ne podržava tu vrednost. Ono što će svakom upasti u oči je način postprocesiranja unutar samog aparata kod E-510, nešto što je karakterističnije za kompakte, a ne za DSLR.

Pogledajmo redukciju šuma, prva vrednost je podešena na minimalnu redukciju :

E-510

E-3

ISO 100

ISO 200

ISO 400

ISO 800

ISO 1600

ISO 3200

Sada na srednjem koraku redukcije šuma :

E-510

E-3

ISO 100

ISO 200

ISO 400

ISO 800

ISO 1600

ISO 3200

I na kraju maksimalna redukcija :

E-510

E-3

ISO 100

ISO 200

ISO 400

ISO 800

ISO 1600

ISO 3200

Ono što nam je bilo zanimljivo je da E-510 daleko više uklanja šum, ali daleko više gubi na detaljima. Takođe, primetili smo da da pri redukciji slike E-510 potamnjuje sliku, što treba imati na umu.

Stabilizacija slike

Dve slike koje vidite ispod pokazuju mogućnost aparata da stabilizuje sliku pri brzini zatvarača od 1/25 dela sekunde iz ruke. Sam rezultat je dosta dobar, mada proizvođač navodi da je moguće kompenzovati do 5 ekspozicija, smatramo da je to ipak preterana brojka. U nekoj našoj praksi, neka maksimalna brzina zatvarača pri čemu ćete dobiti korektno oštru sliku je 1/10 sec, jer treba uračunati i trzaj koji stvara mehanizam zavesice i ogledala. Naravno, ovo je naša slobodna procena, nekome će se ta brojka učiniti nemogućom, i tražiće stabilizaciju recimo na 1/20 ili čak 1/30.

E-510

E-3

Bez IS

Sa IS

Primetno je da je jednodimenzijalna stabilizacija na 100mm (35mm ekvivalent), slikano iz ruke na F2.8 i 1/25s, na nekih 80cm razdaljine od predmeta nešto bolje radi kod E-510. Ovo su dva najoštrija snimka koja smo dobili sa stabilizacijom, mada ove rezultate odmah uzmite sa rezervom, jer je E-3 solidno teži aparat, a i dosta zavisi od samog korisnika, tj. njegovih mogućnosti da smiri svoje pokrete.

Utisci u radu

Ukoliko se ranije niste sretali sa Olympus DSLR aparatima, prvi susret može biti dosta čudan. Većina DSLR korisnika je imala prilike da proba toliko česte Nikon i Canon sisteme, dok je Olympus prilično redak kod nas. Normalno, princip funkcionisanja DSLR-a kao sistema je potpuno isti, ali razlika će se najpre videti u interfejsu – meni je potpuno drugačiji, raspored dugmića je verovatno nesvakidašnji za većinu korisnika. Ukoliko imate malo rutine sa ovim aparatima, lako je ući u “štos” svakome od njih. E-510 predstavlja sasvim solidnog predstavnika njegove klase – u klasi “ispod 1000 evra”, E-510 je jedini model koji nudi LiveView, što svakako treba naznačiti. Fizički dizajn nije toliko loš, dnevna ergonomija je podnošljiva, svakako podnošljivija od recimo Canon EOS 400D. Ono što nas pomalo zbunjuje je konstantno guranje tri autofokusne tačke kod skoro svih sistema ovog proizvođača, pa i kod ovog modela. Time je korisnik praktično obavezan na prekadriranje, koje nije uvek najbolja solucija. Autofokus je malo brži od prethodnih Olympus-a, ali je to i dalje recimo od konkurentskih modela poput pomenutog 400D, i Nikona D80, koji su osetno brži. Naravno, ova brzina se ne može porediti sa kompaktnim aparatima, jer se tu radi o milisekundama, ali i korisnik sa malim iskustvom bi primetio razliku u brzini. Takođe, nije nam se svidalo preoštravanje fotografija kod ovog aparata. Moguće je to korigovati preko softvera, ali nekako nam se čini da za tim nema potrebe. Ono što svakako treba istaći je standardno savršeno tačan fokus koji Olympus DSLR-ovi poseduju. Zaista nam se nije desilo da ni jednu fotografiju napravimo van fokusa ukoliko to nismo želeli, mada je primećeno prilično mučenje AF sistema u lošim svetlosnim uslovima. I pored toga, fokus bi bio potpuno ispravan. Ovo navodimo, jer Canon i Nikon (pogotovo Canon) sistemi umeju da imaju problema sa back i front focus-om, nešto što može biti izuzetno iritantno tokom rada.

E-3 je sasvim druga priča. Kako je aparat sasvim druge kategorije od E-510, imali smo i veća očekivanja. Kao sam sistem, E-3 je zaista odličan aparat, sa izuzetno brzim fokusom. Proizvođač tvrdi da je on najbrži u klasi, mada nam se to čini preterano. U svakom slučaju, AF je daleko brži od E-510, i negde u rangu Nikon-a D200, ili Canona 30D, što je sasvim dobra brzina. Naravno, ova brzina ima efekat samo ako se koriste objektivi sa SWD (Supersonic Wave Drive) sufiksom. Konačno, i da ponovimo konačno imamo pravih 11 cross fokusnih tačaka, što je možda i najveći napredak koji je pokazao Olympus. Ono što se možda učini čudnim su mali podrhtaji tokom okidanja aparata. Razlog zbog toga je prilično masivan i pouzdan sistem ogledala i zavesice, koji se oseća tokom rada. Na žalost, nismo imali informaciju koliko fotografija može da zabeleži ovaj mehanizam pre fabrički predviđenog otkazivanja, ali bi Olympus trebao da garantuje makar 100.000 okidanja pre nego što se nešto neželjeno desi ovom mehanizmu. Grip nam u našem slučaju nije bio potreban, ali nije na odmet, pogotovo ako vam ne odgovara ova ergonomija. Kvalitet slike je jako dobar za jedno crop telo. U praksi, nivo je negde u rangu konkurenata sa crop faktorom. Probali smo da poredimo slike E-3 sa Full Frame aparatom, i definitivno se vidi razlika u kvalitetu fotografije u korist FF aparata. Ono što svakako nismo očekivali je i par fotografija sa promašenim fokusom, čak i pri solidnom svetlu. Ono u čemu je Olympus bio neprikosnoven ovde izgleda nije slučaj. Sa druge strane, tu se radi oko tri do četiri fotografije od hiljadu, što je zanemarljiva brojka.

Pogledajte ispod neke od fotografija koje su zabeležene sa ova dva aparata :

Zaključak

Olympus je u slučaju dva aparata koje smo testirali napravio sasvim korektne ponude u klasama od 600 i 1600 evra. Model E-510 ima vrlo zanimljivu i korisnu LiveView opciju, ali i neke od nedostataka koje smo naveli. Za nekog naprednijeg amatera, ovaj aparat može biti dosta dobro rešenje; cena za telo od 539 evra (+PDV) je zaista povoljna, a posebno treba obratiti pažnju na kit pakovanja, koja su za početak više nego praktična (npr. standardni kit košta 639 evra + PDV uz koji se gratis dobija i blic “FL-36” čija je cena u regularnoj prodaji oko 200 evra). Olympus E-3 je 1640 evra sa PDV-om, i on će se ubuduće takmičiti sa Nikon D-300, kao i Canon EOS 40D, koji je ipak drastično jeftiniji aparat od svojih konkurenata. S obzirom na to da na našem tržištu Olympus ima konkretnu i kompletnu podršku, nabavka objektiva ne predstavlja problem, iako je jedini realan nedostatak ovog proizvođača taj što je ponuda polovnih objektiva gotovo nepostojeća. Takođe, ne postoje ni third-party opcije poput Sigme, te vam ostaju samo novi (i ne tako jeftini) Olympus objektivi. Dual-kit je takođe popularno i vrlo logično rešenje za veliki broj primena, ali stiče se utisak da ovaj aparat zahteva ipak bolji set objektiva, kakvi su, na primer Zuiko ED 12-60mm 1:2.8-4.0 SWD ili ED 50-200mm 1:2.8-3.5 SWD, čija cene svakako nisu male. Uostalom, ni Nikon i Canon objektivi u ovim klasama uopšte nisu jeftini, tako da je tu pat pozicija.

Popularnost Olympus DSLR-ova je kod nas mala, ali se nadamo da smo našim testom ovaj sistem malo približili potencijalnim kupcima. Ukoliko ste zagriženi “Nikondžija” ili “Canondžija” nećete se naći u ovoj priči, ali ako ste vlasnik kompakta koji planira na DSLR, Olympus E-510 i E-3 mogu biti zanimljive kupovine. E-510 je više namenjen običnim korisnicima, koji ne žele previše posla nakon samog fotografisanja, i odličan je kao “sledeći korak” nakon posedovanja naprednijeg kompakt aparata, dok je model E-3 ipak aparat za sasvim drugu ciljnu grupu, namenjen profesionalnim i poluprofesionalnim korisnicima.

Fotoaparate na test ustupio Olympus d.o.o.

Olympus E-3 i E-510

Sadržaj

Slični proizvodi

Hisense U8NQ Mini LED TV recenzija - Najbolji do sada

AMD 4K High FrameRate gejming PC

Logitech Pro X 60 Lightspeed recenzija - 60% veličine, 100% mogućnosti

Samsung Galaxy Watch Ultra recenzija - Okruglo, pa na ćoše

Logitech MX Master 3S i Logitech MX Keys S recenzija - Vrhunske periferije za rad

Fox 85WOS625D recenzija - Gigantski, a pristupačan TV

Samsung Galaxy Buds3 i Samsung Galaxy Buds3 Pro recenzija - Više od zvuka

Gigabyte Aorus FO27Q2 recenzija - OLED monitor za sve

Devialet Phantom I recenzija - Fantom iz (Pariske) opere

Cooler Master GA2701S recenzija - Ultra-povoljni gaming monitor

Logitech G309 Lightspeed i Logitech G515 TKL recenzija

ASUS NUC 14 Pro+ i ROG NUC – test

Sadržaj

Slični proizvodi

Ostani u toku