Benchmark Redakcija
Branko Mitić
Ultrazum aparati Q2, 2008.
Posle proboja digitalnih fotoaparata na foto tržište, počela je da se formira nova grupa aparata koji su bili nazvani prosumer. Pre toga, digitalni fotoaparati su se već podelili na profesionalne, koji su činili SLR-ovi i amaterske koji su činili svi ostali. Formiranje prosumer klase bilo je u cilju stvaranja fotoaparata koji će ponuditi ono najbolje što se moglo očekivati od amaterskih digitalaca. U toj kratkoj eri prosumera videli smo jako lepe senzore i jako lepa stakla, koja nažalost nikada više nisu korišćena.
Prosumer klasa, makar u svojoj izvornoj formi, brzo je izumrela. Proizvođači su s jedne strane rešili da naprave klasu amaterskih SLR aparata, a sa druge strane ultrazum i ostali aparati su postajali sve bolji. Prosumeri su se našli u neobranom grožđu, a sa njima je faktički okončano onog trenutka kada su svi proizvođači aparata presekli svoj asortiman i praktično, sa 7-8 klasa aprata, spali na 3 ili 4 klase. Prosumeri su bili odlični i nisu nestali zbog svog kvaliteta, već zbog toga što nisu bili jeftiniji za proizvodnju i uklonjeni su čistim poslovnim aktom.
SLR aparati u svemu su bolji od amaterskih i cena onih najjeftinijih je danas više nego pristupačna. Međutim, tu se nalazi jedan problem. SLR aparati vas prosto uvlače u sistem trošenja para na raznu opremu. Posle godinu i po dana možete da se nađete u situaciji da vaša oprema (objektivi, blicevi i sl.) vredi 2-3 puta više nego sam aparat, a onda se zapitate zašto sam ovoliko para dao na sve ovo, kad mi je ovo samo hobi i kada sam samo amater. Poenta priče jeste da SLR nije za svakoga, jako je teško imati SLR sa kit objektivom i na tome se zadržati i biti zadovoljan mogućnostima koje nudi. Bez obzira što jasno postoji klasa “amaterksih SLR” aparata, mi se ozbiljno pitamo jesu li SLR aparati uopšte za amatere. Ako naša teorija pije vodu, onda dolazimo do zaključka da potreba za prosumer aparatima, zapravo, nikada nije ni nestala, te da su oni sami nestali jer su proizvođači mislili da je tako najbolje – za njih.
Kako danas nema šanse da se vrate prosumer aparati nalik Canon Pro1 ili Sony F828, proizvođači su shvatili da nekim već postojećim aparatima moraju da podignu nivo ozbiljnosti, kako bi ih makar donekle doveli na nivo prosumera. Za to su izabrani ultrazum aparati koji, makar u osnovi, najviše liče na prosumere, ali tu se javlja jedan problem. Naime, prosumeri su se odlikovali senzorima većim nego bilo koji drugi amaterski aparati, a zajedno sa tim senzorima išli su i odlični objektivi. Ultrazum aparati, s druge strane, na prvom mestu imaju široki raspon objektiva, a to za sobom povlači da moraju da imaju relativno male senzore. Takođe, ti široko-upotrebljivi objektivi znaju tu i tamo da nose neku primetniju manu, što je prosto neizbežno ako želite da napravite objektiv ~ 28-500 mm. Bilo kako bilo, ultrazum aparati su danas ono najozbiljnije što mnogi proizvođači nude, pa ako ste napredan amater i ne razmišljate o profi/SLR vodama, sigurni smo da bi ovi aparati trebalo da vas interesuju.
Fuji S8000fd
Fujifilm FinePix S8000fd
megapiksela
8.0
merenje svetla
TTL 256-zones metering
rezolucije
3,264×2,448 / 3,264×2,176 (3:2 format) / 2,304×1,728 / 1,600×1,200 / 640×480
modovi blica
Red-eye Reduction Auto, Red-eye Reduction & Forced Flash, Suppressed Flash, Red-eye Reduction & Slow Synchro
raw
ne
domet blica
0.5m – 8.8m (W) / 0.5m – 5.6m (T) / 0.3m – 3m (macro)
veličina senzora
1/2.35″
prioritet blende
da
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
da
objektiv
4.7mm – 84.2 mm
manual
da
objektiv – ekvivalentno 35mm
27 – 486 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
ne
najveći otvor blende
F2.8 – F4.5
video klipovi (sa tonom)
640×480 pixels, 30 frames/sec.
320×240 pixels, 30 frames/sec.
optički zum
18x
samookidač
10sec. / 2sec
digitalni zum
5.1x
tip memorije
xD, SD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
58 MB – interna
af lampa
da
tražilo
evf, 0.24″, ~ 230,000 taèaka
ručni fokus
da
LCD
2.7″, 230.000 tačaka
raspon fokusa
70 cm (w), 1.5 m (t) – beskonačno
live histogram
da
makro
10 cm (w), 1.2 m (t) – beskonačno
playback histogram
da
supermakro
1 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
4 x AA
iso osetljivost
AUTO, ISO 64 / 100 / 200 / 400 / 800 / 1600 / 3200 / 6400
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
4 – 1/2000s (8 min bulb)
težina
410 gr (bez baterije i kartice)
balans belog
Automatic scene recognition, Preset (Fine, Shade, Fluorescent light (Daylight), Fluorescent light (Warm White), Fluorescent light (Cool White), Incandescent light), Custom
dimenzije
111.3 x 78.2 x 79.3 mm
Pakovanje:
– Fujifilm FinePix S8000fd fotoaparat
– 4 AA baterije za jednokratnu upotrebu
– traka za nošenje na ramenu
– poklopac objektiva sa povezom
– AV kabal
– USB kabal
– CD-ROM
– uputstvo za upotrebu
Fuji S8000 je tipičan predstavnik svoje klase. Dolazi u crnoj boji sa delovima u srebrnoj nijansi, što je još uvek jako uspešna i veoma efikasna kombinacija. Nama se dopada, s tim što bi još malo smanjili udeo srebrne, ali ni ovako nije loše. O gabaritima u ovoj klasi ne vredi govoriti – aparati su toliki da ih morate nositi oko vrata, ramena ili nekoj većoj torbici, koju ćete opet da nosite oko vrata ili ramena. Jedini način za smeštanje ovolikog aparata u džep jeste nošenje zimskih jakni ili ribolovačkih prsluka, ali složićete se da je to pomalo neuobičajena situacija kada ste na letovanju ili kada je nekome rođendan, svadba, slava ili ostalo.
Fizička izrada generalno, kao i preciznost prilikom završne obrade jesu za svaku pohvalu. Ipak “problem” vidimo u korišćenju plastičnih materijala koji su ipak za nivo ispod nego što bi mi nazvali u potpunosti prihvaljivo. Naime, S8000fd aparat nije fizički loš, ali dobro znamo da bi mogao da bude dosta bolji, bez puno truda. Prilično je loš osećaj kada znate da je neko uštedeo 10 dolara u klasi aparata gde to ne treba da se radi baš tako očigledno. Ne želimo da budemo previše grubi, neće se S8000fd raspasti, daleko od toga, ali neka Fuji ima na umu da se iz daleka vidi da je namenski štedeo na izradi, više nego što je prihvatljivo.
S8000fd ima senzor 1/2.35″ koji spada u grupu manjih, ali isto tako i vrlo čestih veličina senzora. Sve se može očekivati od ultrazum aparata, ali da imaju veći senzor, jako teško. Primera radi, da se u ultrazumovima koristi senzor 1/1.8″ ili možda (u ovom slučaju) Fujiev 1/1.6″ Super CCD, objektiv i aparat bi bili u najmanju ruku duplo! veći, a ni cena ne bi bila ništa manja u odnosu na očekivanu. To znači da u ovom aparatu nema Fuj-ievog Super CCD-a koji nam se dosta dopao u prethodna dva testa u A900 i F100 aparatima. Objektiv je raspona 27 – 486 mm što je odlično. Uvek potenciramo da je bitnije da je objektiv širok, jer se to nikako ne može nadomestiti, dok “dobacivanje” može. Po oba aspekta, objektiv u Fuji-ju je dosta dobar. Isto se može reći za svetlosnu moć, odnosno najveću otvorenost blende, koja je jako lepih f2.8 za široki i f4.5 za tele položaj objektiv. Kao svaki aparat sa ovog testa, tako i S8000fd ima mehaničku stabilizaciju. Kada neki novi aparat ove klase u današnje vreme ne bi imao mehaničku stabilizaciju bio bi to jedan suludi poslovni potez koji bi vodio pravo u propast. Mehanička stabilizacija je veoma bitna i njena osnovna uloga je da pri tele delu objektiva pomaže da fotografija ne bude strešena usled velikog zuma. Pomaže stabilizacija i u širokom položaju objektiva, ali to samo u situacijama kada je ekspozicija veoma duga i slika se iz ruke. Mnogi proizvođači danas ističu “dual IS” – u prevodu, to je kombinacija mehaničke stabilizacije i softverskog uticaja. Taj softverski deo se odnosi na to da aparat podigne ISO osetljivost ukoliko je to potrebno, ali to može da znači baš velikim početnicima. Na kraju je samo bitno da svi aparati sa testa imaju mehaničku stabilizaciju objektiva koja je zaista uvek korisna i ne vidimo razlog zašto bi je ikada isključivali (osim što ona više troši bateriju, ali je u pitanju zanemarljiva razlika).
Ultrazum aparati generalno imaju dobar (jak) blic, pa to nije drugačije ni sa Fuji S8000fd. Možda ovaj aparat nema jak blic koliko bi se to naslutilo na osnovu specifikacije, ali da je totalno druga liga u odnosu na opisane pristupačne i stilizovane aparate u prethodnim uporednim testovima, sigurno jeste. Što se ekrana tiče, u pitanju je LCD dijagonale 2.7″ što je sasvim lepa veličina, iako se to baš i ne vidi na aparatima ovih gabarita. Rezolucija je odličnih 230.000 tačaka, a isto se može reći i za sve ostale aspekte ekrana. Od ugla gledanja, preko reprodukcije boja i odziva.
Ergonomija aparata je vrlo dobro urađena. Korišćenjem čak četiri velike AA baterije, otvara se mogućnost za pravljenje veoma lepog rukohvata. S8000fd izuzetno dobro leži u ruci, mada ne savršeno, ali ne želimo da budemo sitničari. Kvalitet, položaj tastera i njihov odziv, odnosno interakcija sa softverom je dosta dobro urađena.
Sam softver je dobra kombinacia praktičnosti i izgleda, mada ne možemo reći da su meniji neko dizajnersko dostignuće. Iako ovakav aparat ima značajno više opcija i podešavanja nego stilizovani ili pristupačni aparati, celokupan dobar utisak o tome da ono što tražite na Fujiu lako i nađete, i dalje stoji. Sama brzina kretanja kroz menije i menjanje podešavanja, odvija se dosta brzo što zaokružuje dobar utisak o softverskom aspektu ovog aparata.
Olympus SP-570UZ
Olympus SP-570 UZ
megapiksela
10.0
merenje svetla
Centre-weighted average, Multi, Spot
rezolucije
10M 3648 x 2736
5M 2560 x 1920
3M 2048 x 1536
2M 1600 x 1200
1M 1280 x 960
VGA 640 x 480
16:9 1920 x 1080
modovi blica
Auto, red-eye reduction,
fill-in / on, fill-in & red-eye reduction, off.
raw
da
domet blica
30 cm – 4.5 m (W) / 1.2 – 2.8 m (T)
veličina senzora
1/2.33″
prioritet blende
da
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
da
objektiv
4.6 – 92.0 mm
manual
da
objektiv – ekvivalentno 35mm
26 – 520 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
da
najveći otvor blende
f/2.8 – 4.5
video klipovi (sa tonom)
640 x 480 / 30 fps Recording time: 10 s
320 x 240 / 15 fps Recording time: 29 min
optički zum
20x
samookidač
da, 2s, 12s
digitalni zum
5x
tip memorije
xD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
45 MB – interna
af lampa
da
tražilo
evf
ručni fokus
da
LCD
2.7″, 230.000 tačaka
raspon fokusa
10 cm (w), 1.2 m (t) – beskonačno
live histogram
da
makro
10 cm (w), 1.2 m (t) – beskonačno
playback histogram
da
supermakro
1 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
4 x AA
iso osetljivost
AUTO, ISO 64, 100, 200, 400, 800, 1600, 3200, 6400
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
4 – 1/2000s (8 min bulb)
težina
445 gr (bez baterije i kartice)
balans belog
Auto, Overcast, Sunlight, Evening Sun, Tungsten, Fluorescent1, Fluorescent2, Fluorescent3, Custom
dimenzije
118.5 x 84 x 87.5 mm
Pakovanje:
– Olympus SP-570 UZ digitalni fotoaparat
– poklopac objektiva sa povezom
– traka za nošenje
– uputstvo za upotrebu
– garancija
– 4 jednokratne baterije za jednokratnu upotrebu
– AV kabal
– USB kabal
– OLYMPUS Master 2.0
Je li to SLR aparat? Nije, ali se Olympus potrudio da mnoge fizičke osobine SLR-ova prebaci na ovaj ultrazum. Kao što na slikama izgleda kao SLR, tako ovaj aparat i u ruci deluje. Za njegovu spoljašnost se može reći da je perfektna. Bez ijedne greške. Ne znamo da li smo ikada tako pohvalili aparat, odnosno da smo dobili više nego što smo mi očekivali i što je očekivano generalno.
Materijali od kojih je izrađena spoljašnost je vrhunskog kvaliteta i verujemo da njegova proizvodnja nije ni malo jeftina. U pitanju je, kako je nazvati, “poprskana” plastika koja po sebi ima male neravnine koje doprinose boljem ležanju u ruci, a i daju profi vizuelan utisak. Rukohvat aparata je perfektan i na njemu se nalazi kvalitetna guma, baš kao kod ozbiljnih SLR aparata. Još jedna stvar koja podseća na SLR-ove, jeste prsten oko objektiva pomoću kojeg se zumira. Ipak, da ne bude sve perfektno, treba imati na umu da prsten nije mehanički povezan sa objektivom, nego predstavlja “samo” analognu kontrolu elektronskog pomeranja sočiva unutar objektiva. Osećaj nije ni blizu dobar kao kod mehaničkih profi objektiva, ali je opet bolji u poređenju sa drugim aparatima i ova mogućnost će veoma značiti kada je preciznost kadra ključni deo neke fotografije.
Olympus SP-570 ima veličinu senzora 1/2.33″ što je uostalom i očekivano. Kao što smo već rekli, nema šanse da se veći senzori nađu u ovakvim aparatima – u suprotnom, ili će sam aparat biti mnogo veći ili će raspon objektiva biti mnogo manji. Po rasprostranjenosti objektiva, testirani Olympus čisti konkurenciju jer mu je raspon čak 26 – 520 mm. Opisa radi, kada bi neko bio dovoljno lud da napravi objektiv ovih specifikacija za SLR aparate, a da pri tome zadrži kvalitet i svetlosnu moć, taj objektiv bi minimum koštao 10.000 evra (dobro ste pročitali) i bio dugačak makar jedan metar. Nikada se to neće desiti – isto tako, nikada objektiv amaterskog aparata neće pružati kvalitet čak ni prosečnog SLR objektiva, ali mislimo da smo uspeli da vam dočaramo koliko je 26 – 520 ipak veliki zalogaj, čak i kada on treba da se servira amaterima. Svetlosna moć je jako lepih f 2.8 – f4.5, a objektiv ima i mehaničku stabilizaciju, koja je veoma bitna i više nego korisna opcija.
Olympus SP-570 ima solidan blic koji će pružiti mogućnosti malo iznad proseka, mada ne treba spominjati bezbroj puta da ovo ipak nisu profi aparati. Što se ekrana tiče, njegova dijagonala je 2.7″, a ukupan broj tačaka je oko 230.000. Sa ovim ekranom smo se već dobro upoznali na čak sedam Olympus aparata u prethodna dva testa, tako da imamo dovoljno iskustva. U pitanju je izuzetno kvalitetan ekran kome ne zameramo ništa povodom prikaza. Ipak, 2008 je godina, LCD je osvojena tehnologija odavno, OLED će postepeno ući (ulazi) u potrošačku upotrebu, tako da ništa do odličnog LCD ekrana ne treba očekivati. Mada, jednog dana će nam LCD biti slabijeg kvaliteta, ali u ovom trenutku to je ono najbolje što imamo za komercijalnu upotrebu, pa s toga možemo reći da je Olympus bio na visini zadatka.
Ergonomija aparata prati perfektnu fizičku izradu. Olympus je malo kiksirao sa tasterima na MJU aparatima, ali to ovde nije bila situacija. Tasteri su sjajni. Pored toga, na mestu gde stoji desni palac nalazi se točkić kojim se menjaju vrednosti podešavanja. U skladu sa hardverskim delom (pre svega točkićem), adaptiran je i softverski deo. Tako sada, u stilu SLR aparata, postoji jedan meni gde se na gomili nalaze gotovo sva bitna i manje bitna podešavanja parametara fotografija. Ovo je genijalna ideja, koja je direktno prenesena sa SLR-a. Videli smo i dva manja problema, koja treba spomenuti. Prvi je taj da je točkić pomalo grub – nije težak za upotrebu, ali bi bio bolji kada bi okretanje imalo manji otpor. Takođe, sam softver nije dovoljno brz, ne u odnosu na SLR aparate, nego i u odnosu na neke slične aparate, pa se tako dobija osećaj usporenosti.
Što se tiče softvera, upitanju je standardan Olympus-ov koji se ističe potpunim (i veoma dobrim) srpskim prevodom, kao i “vodič” delom koji vas u isto vreme uči kako da podesite, ali i podešava aparat za napredne zadatke. Ranije smo Olympusima zamerali na ne baš preterano pristupačnim podešavanjima, ali kako SP-570 ima meni na kome je sve bitno nabacano (u pozitivnom smislu), tu zamerku ovde ne možemo da uputimo.
Canon PowerShot S5 IS
foto kamera
Canon PowerShot S5 IS
merenje svetla
Evaluative, Centre-weighted average, Spot
megapiksela
8.0
modovi blica
Auto, Auto w/ Red-eye Reduction, Flash On, Flash On w/Red-eye Reduction, Flash Off; FE lock, Safety FE available
rezolucije
640 x 480 (Small), 1,600 x 1,200 (Medium 3), 2,048 x 1,536 (Medium 2), 2,592 x 1,944 (Medium 1), 3,264 x 2,448 (Large), 3,264 x 1,832 (Widescreen)
domet blica
50 cm – 5.2 m (w) / 90 cm – 4.0 m (t) pri ISO Auto
raw
ne
aperature priority (prioritet blende)
da
veličina senzora
1/2.5″
shutter priority (prioritet zatvarača)
da
tip senzora
CCD
manual
da
objektiv
6.0 – 72.0 mm
scene
Portrait, Landscape, Sports, Special Scene (Foliage, Snow, Beach, Fireworks, Aquarium, Indoor, Night Scene, Color Accent, Color Swap), Night Snapshot, Super Macro, Stitch Assist, Movie
objektiv – ekvivalentno 35mm
36 – 432 mm
podešavanje kontrasta /oštrenja/zasićenosti boja
da
najveći otvor blende
f/2.7(w) – f/3.5(t)
video klipovi (sa tonom)
640 x 480 @ 30/15fps, 320 x 240 @ 60/30/15fps
optički zum
12x
self timer (samookidač)
da, 2, 10s, custom
digitalni zum
4x
tip memorije
SD/MMC
autofokus
TTL, 1 AF tačka (moguće biranje pozicije)
količina memorije uz aparat
32MB – SD
af lampa
da
tražilo
EVF
ručni fokus
da
LCD
2.5″, 207.000 tačaka
raspon fokusa
50 cm – beskonačno (w), 90 cm – beskonačno (t)
live histogram
da
makro
10 – 50 cm
playback histogram
da
super makro
0 – 10 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
4 x AA
iso osetljivost
Auto, 80, 100, 200, 400, 800, 1600
trajanje baterija
?
shutter speed (brzina zatvarača)
15 – 1/3200s
težina
450g (bez baterije i kartice)
white balance (balans belog)
Auto, Daylight, Cloudy, Tungsten, Fluorescent, Fluorescent H, Flash, Custom
dimenzije
117.0 x 80.0 x 77.7 mm
Pakovanje:
– PowerShot S5 IS digitalni fotoaparat
– 4 AA baterije za jednokratnu upotrebu
– SD 32MB memorijska kartica
– poklopac objektiva
– traka za nošenje oko vrata
– Digital Camera Solution CD-ROM
– USB kabal
– stereo/video kabal
Canon PowerShot S5 IS je aparat malo starijeg datuma, koji smo već testirali, ali kako Canon još nije predstavio naslednika, smatrali smo da je S5-ici mesto u ovom testu. Kako već imamo iskustva sa ovim aparatom, unapred možemo reći da je njemu ovde itekako mesto.
U svojoj crno sivoj kombinaciji, S5 ostavlja utisak ozbiljnosti, a generalno gledano, to ovaj aparat i jeste. Po fizičkoj izradi, nije savršen, ali je OK. Naime, sam kvalitet plastike nije vrhunski (mada je bolji od Fuji-ja) i smatramo da bi trebalo da bude bolji. Canon je ipak to nadomestio bezgrešnim pakovanjem aparata i veoma preciznom završnom obradom, tako da sveukupno S5 ipak dobija solidnu ocenu kada je reč o spoljašnosti.
Veličina senzora je 1/2.5″ i kao što smo već dva puta spomenuli, manji senzor od ovoga ne bi bio prihvaljiv, dok izvedba aparata ove forme ne bi bila moguća da je senzor veći. Objektiv je ono po čemu S5 zaostaje u odnosu na konkurenciju, makar ako je reč o rasponu (koji je prva stvar koju ljudi gledaju). 36 – 432 mm deluje kao sasvim lep rezultat, ali nikako ne možemo da ga pohvalimo, obzirom na raspone objektiva drugih aparata iz ovog teksta. Iako su ovo ultrazum aparati (koji trebaju daleko da “dobacuju”), mogli bi da damo visoku ocenu ovom objektivu samo da kreće od makar 28 mm, dok se nećemo opterećivati tele delom. Ipak, sa svojih 36 mm u startu S5 ima samo prosečan objektiv što se raspona tiče. Što se svetlosne moći tiče, tu je situacija već bolja i S5 je na ovom polju bolji od konkurencije sa svojih f 2.7 . 3.5, što je više nego dobar rezultat. Objektiv ima stabilizaciju, to za današnje pojmove nije novina, ali zanimljivo jeste to da je Canon i dalje jedini sa ultrazvučnim pomeranjem sočiva u objektivu. Ovo omogućava da pomeranje bude veoma tiho, što opet omogućava da zumiranje tokom snimanja bude moguće. Indirektno se došlo do toga da je objektiv veoma brz, pa su s toga i sve operacije u kojima učestvuje pomeranje objektiva veoma brze.
S5 ima odličan blic. Ovu osobinu ultrazum Canoni imaju još od S1 modela. Veoma je brz i sama ekspozicija blica je na odličnom nivou. Dijagonala ekrana je 2.5″, što je ispod proseka industrije u 2008 godini, ali glupo bi bilo da sada napadamo Canon zbog toga. Prvi je razlog što je ovo aparat iz 2007 godine, a drugi je taj što ta 0.2″ razlika i nije nešto zbog čega bi trebali da se uzbuđujemo. Ekran je veoma dobar i ima rezoluciju od vrlo dobrih 207.000 tačaka. Pored toga, prikaz je na kvalitetnom nivou, što se i može očekivati u 2007/2008 godini, jer, kao što smo rekli, LCD tehnologija je davno savladana. S5 IS je jedini aparat sa testa koji ima položaj ekrana promenljiv što je generalno sjajna osobina, koja pomaže u situacijama snimanja sa stativa, iznad glave, kada držite aparat u visini pojasa ili čak niže i svim situacijama kada je S5 daleko od očiju.
Ergonomija na Canonu je dosta dobra. Aparat dobro leži u ruci, a kvalitet tastera je vrlo dobar i lako se koriste iako nisu preterano veliki. Da li je stvar što su Canon aparati dobri na ovom polju ili zato što smo ih bezbroj puta testirali, ali se sa ovim aparatima osećamo kao da smo se rodili kao da možemo sve komande da uradimo zatvorenih očiju.
Naravno, činjenica je da Canon već godinama nije menjao ni izgled ni način korišćenja svojih aparata. Da je Canon našao perfektan recept, pa i nije baš, ali sveukupan upravljački doživljaj sa ovim aparatom je na vrhunskom nivou. Opcije su dobro raspoređene i odmerene. Mada mali redizajn menija ne bi bio na odmet, eto čisto da znamo da Canon nije raspustio svoje softversko odeljenje :).
Napominjemo da su ove fotografije snimljene u septembru prošle godine. Naravno da one pružaju informacije o mogućnostima S5, ali imajte u vidu da snimanje istog dana nekoliko sati kasnije ili ranije pruža već različite rezultate, a kamoli slikanje nekoliko meseci razdvojeno (aludiramo na slike S8000 i SP570). S toga su ove slike dobre kao individualne, ali nisu baš za 100% precizno poređenje sa dva novotestirana aparata.
Olympus SP-560UZ
Olympus SP-560 UZ
megapiksela
8.0
merenje svetla
Centre-weighted average, Multi, Spot
rezolucije
3264 x 2448, 3264 x 2176, 3264 x 2448, 3264 x 2176, 2560 x 1920, 2304 x 1728, 2048 x 1536, 1600 x 1200, 1280 x 960, 1024 x 768, 640 x 480, 1920 x 1080
modovi blica
Auto, red-eye reduction,
fill-in / on, fill-in & red-eye reduction, off.
raw
da
domet blica
30 cm – 4.5 m (W) / 1.2 – 2.8 m (T)
veličina senzora
1/2.3″
prioritet blende
da
tip senzora
CCD
prioritet zatvarača
da
objektiv
4.7 – 84.2 mm
manual
da
objektiv – ekvivalentno 35mm
27 – 486 mm
podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja
da
najveći otvor blende
f/2.8 – 4.5
video klipovi (sa tonom)
640 x 480, 30 fps, 320 x 240, 30 fps
optički zum
18x
samookidač
da
digitalni zum
5.6x
tip memorije
xD
autofokus
TTL Autofocus
količina memorije uz aparat
47 MB – interna
af lampa
da
tražilo
evf
ručni fokus
da
LCD
2.5″, 230.000 tačaka
raspon fokusa
10 cm – beskonačno
live histogram
da
makro
10 cm – beskonačno
playback histogram
da
supermakro
1 cm
konekcija sa računarom
USB 2.0
kompenzacije ekspozicije
+/- 2 EV u koracima od 1/3
baterija
4 x AA
iso osetljivost
AUTO, ISO 50, 100, 200, 400, 800, 1600, 3200, 6400*
trajanje baterija
?
brzina zatvarača
4 – 1/2000s (8 min bulb)
težina
365 gr (bez baterije i kartice)
balans belog
Auto, Overcast, Sunlight, Evening Sun, Tungsten, Fluorescent1, Fluorescent2, Fluorescent3, Custom
dimenzije
116 x 78.5 x 78 mm
Pakovanje
– Fotoaparat
– Poklopac za objektiv
– Traka za nošenje
– Uputstvo za upotrebu
– Garantni list
– 4 x AA baterije
– Program Olympus Master 2.0
– USB kabl CB-USB6
– Video kabl CB-AVC3
Olympus SP-560 UZ je aparat koji smo već ranije detaljno opisali na našem sajtu. Takođe, tehnički, ranije u ovom testu opisani 570 je naslednik pomenutog modela, ali preciznija informacija jeste da su oba fotoaparata i dalje aktivna, s toga malo podsećanje na 560-icu nije na odmet.
Po fizičkoj izvedbi 560 nije dobar kao 570, ali daleko od toga da je loš. 570 je, zapravo, tako dobro urađen da bi možda bilo i previše kada bi se takav aparat koristili kao “benchmark”, jer se Olympus ipak odlučio za malo nesvakidašnji potez. 560 nije dobar kao mlađi rođak, ali smatramo da je po spoljašnosti ispred Canona i Fuji-ja. Dok je Fuji samo odradio posao, Canon takođe prištedeo, ali na suptilniji način nego Fuji, na 560-ici se nije štedelo. Plastično kućište je veoma kvalitetno, rukohvat takođe, kao i mesto oko objektiva gde se drže prsti leve ruke. Završna obrada je veoma dobra i generalno je 560 za svaku pohvalu što se spoljnog utiska tiče.
Veličina senzora ovog aparata je 1/2.3″, što je slično kao noviji Olympus, mada treba znati da ova dva senzora nisu identična. Neke se bitnije razlike ne mogu reći, već je samo upitanju normalan evolutivan proces u proizvodnji neke fabrike. Objektiv ovog aparata gotovo da je jednako dobar kao i 570-ice. Jako nam se dopada što počinje od zavidno širokih 27 mm. Objektiv dobacuje do 486 mm, što je slabije od 570 modela i u rangu je Fuji-ja. To nije nikakav problem, daleko od toga, 486 mm je i dalje odličan rezultat i najbitnije je da kreće od 27 mm. Najveća otvorenost blende iznosi f2.8 u početnom i f4.5 u krajnjem tele položaju, što je dosta dobar rezultat, mada ispod Canona. Objektiv, kao što je očekivano, ima mehaničku stabilizaciju koja je veoma bitna kako u situacijama dugih ekspozicija i snimanja iz ruke, tako i prilikom velikih žižnih daljina (velikih zumiranja).
Olympus SP-560 ima isti blic kao i 570. Blic je dosta dobar i nikakvih zamerki nemamo na njegov račun. Mogao bi da bude malo jači, ali daleko da je toliko slabiji od Fuji-ja, koliko bi se pomislilo na osnovu specifikacija. Da je reč o nešto starijem aparatu govori i ekran. Dijagonala je “samo” 2.5 inča, dok je broj tačaka oko 230.000. Samo smo stavili pod navodnike jer je u pitanju i dalje dosta veliki ekran koji po svim osnovama daje super rezultate.
Utisak o ergonomiji SP-560 je svakako dobar, ali nije na nivou 570-ice. Ipak, ležanje u ruci je sjajno, kvalitet i odziv tastera dosta dobar, što je za pohvalu. Sama softverska izvedba mogla bi da bude malo efikasnije urađena, odnosno malo istaknutiji fotografski parametri, a malo po strani stavljeni elementi podešavanja aparata koji se ređe koriste. Dobra strana, s druge strane, jeste srpski jezik po čemu je Olympus i dalje jedini na svetu. Kada se na ovo doda i “vodič” mod koji vam podešava aparat ali vas u isto vreme uči o načinu fotografisanja težih scena, možemo konstatovati je softverski Olympus vrlo dobar i da bi uz malu reorganizaciju menija mogao da bude gotovo savršen.
Kako smo ovaj aparat testirali zimus, postavlja se pitanje koliko su primeri dovoljno informativni. Naime, tokom zime sunce se na nebu obično nalazi pod veoma oštrim uglom što znači da se drugačije (siromašnije) palete boja razlažu iz svetlosti. Takođe, dani su obično oblačni, a oblaci su dodatni faktor koji filtrira svetlost i samim tim utiče na ukupan utisak o bojama, pa i o dinamici fotografija. Uporedni komentar o fotografijama smo dali na posebnoj strani za to, a vi možete da pogledate ove fotografije, ali vas u isto vreme savetujemo da pročitate komentar u kome se govori i nešto što zimske fotke ne mogu da pokažu.
Performanse
Performanse i reakcije aparata ove klase su mesto na kome se lome koplja. Kao što se sa slika vidi, ali kao što može da se i nasluti, ovo su veoma kompleksni aparati. Naravno, mnogo više kompleksni jesu SLR aparati koji su munjevito brzi, ali treba imati na umu da je ovo ipak amaterska klasa. Proizvođači se neće baš u potpunosti potruditi da naprave nešto veoma brzo, ne zato što ne brinu za svoje kupce, već zato što bi u tom slučaju niže i jeftinije klase aparata ugrožavale one na lestvici iznad. Ultrazum aparati koriste istu tehnologiju kao i svi drugi aparati amaterske klase, ali kako rade sa mnogo većim, pre svega, objektivima, ali i drugim delovima, njihova brzina opada. Lako je nekom aparatu stilizovane klase da bude brz, ali je za ove ultrazum/prozumer od 400-500 grama to ipak izazov.
Jedini aparat koji je uspešno prošao taj izazov, jeste Canon S5. U prethodna dva uporedna testa pristupačnih i “fancy” aparata, Canoni su oba puta bili pobednici što se brzine tiče, ali su tada razlike bile relativno male. Canon S5 u ovom slučaju prilično beži konkurenciji i to zbog jednog razloga – ultrasonic sistem kretanja sočiva čini da S5 ima nekoliko puta brži objektiv nego konkurencija, što mu značajno pomaže u većini situacija da bude najbrži. Tamo gde nema kretanja objektiva, ostali su još konkurentni, ali generalno gledano, Canon S5 je po brzini broj jedan i to se ne može osporiti.
Što se tiče srebrnog postolja, situacija nije baš čista. Naime, SP570 dobija Fuji S8000 na ovim testovima u tabeli i to nije sporno. Problem predstavlja to što je, tako da kažemo, u svakodnevnom korišćenju, S8000 nešto brži od SP570. Naime, Olympus SP570 tokom kretanja kroz menija, podešavanje, fotografisanje zna malo da se uspori – naravno, to je osobina svih aparata, ali je na Olympusu ipak više izraženo – dok se Fuji po tom pitanju drži solidno. Na kraju ipak moramo da napravimo deobu drugog mesta, iako je Olympus pobedio na poljima koja mogu da se izmere, a na onima koja ne mogu da se mere, te koja se moraju rečima opisati, Fuji stoji bolje, s toga smatramo da je podeljeno drugo mesto adekvatno. Malo stariji model, Olympus SP560 je po brzini iza rivala sa ovog testa.
Što se tiče fokusiranja, Canon fokusira veoma brzo dok zna šta će fokusirati. Nažalost, Canon aparati nisu poznati po tome da se dobro snalaze u problematičnim uslovima, te u takvim uslovima će aparat ili veoma brzo zaključati fokus ili vas ostaviti bez istog. Fuji je standardan po pitanju brzine fokusiranja, ali se ističe po tome što se bolje snalazi u težim uslovima od drugih aparata sa testa. Dva Olympusa su prosečna kako po brzini, tako i po snalaženju u problematičnim scenama za sistem autofokusa. Ono što nikako ne smete da zaboravite, da su ovo aparati sa prilično dugim objektivima, a da se problem brzine fokusiranja i uspešnog zaključavanja fokusa gotovo proporcijalno povećava sa povećanjem žižne daljine (zumiranjem). Ne smemo zaboraviti da kažemo da je u poslednjem trenutku izašla nova verzija firmwarea za Olympus SP-570. Ono što smo uspeli da primetimo, posle kraćeg korišćenja, jeste napredak na polju fokusiranja. Što se tiče brzine, pa tu i nije bilo potrebe za neko napredovanje, ali nije bila tajna da je AF sistem SP-570 bilo lako zbuniti, pogotovo na većem zumu. Posle novog firmwarea situacija se znatno popravlja i AF sistem radi tečnije i sigurnije. Zbunjuje se samo u situacijama gde se to od ovakvih aparata i očekuje.
Kvalitet fotografija
Pre svega, treba imati na umu da su fotografije aparata snimane u tri različita perioda. Ono što je još gore, jeste da su to bila tri različita godišnja doba. To nije perfektan način za upoređivanje kvaliteta, ali su preterano kontrolisani uslovi potrebni samo ukoliko preterujete sa detaljisanjem i upoređujete svaki piksel. Bolje išta nego ništa, smatramo da su ove fotografije dovoljne da donesemo adekvatan zaključak, ali vas upozoravamo da ukoliko niste malo iskusniji što se tiče upoređivanja kvaliteta fotografija, da više verujete našim rečima, nego onome što vidite, jer su slike snimljene leti u prednosti na one koje su snimljene na jesen ili zimi. Fuji S8000 i Olympus SP570 su snimljene istog dana (minuta) i dobre su za upoređivanje.
Što se tiče nivoa detalja, možemo reći da ne možemo da se odlučimo. Sigurno da je neki aparat 1% bolji od drugog, ali naš generalan utisak što se količine detalja tiče, jeste da su svi aparati veoma dobri. Canon se, makar na niskim ISO osetljivostima, ističe kao onaj aparat sa najmanje šuma, što bi automatski značilo da možda ima više detalja nego ostali, ali je kompletan utisak da su svi na istom nivou.
Ako potražimo eventualne nesavršenosti objektiva, onda stvarno moramo da gledamo veoma male detalje. Ne kažemo da su objektivi ovih aparata savršeni, ali poenta je da se eventualne nepravilnosti dosta teško primećuju. Kod dva Olympusa sa širokim objektivima možemo da nađemo blago zamućenje ćoškova, ali je ono u toliko malom predelu, da smo se ozbiljno razmišljali da li da to spominjemo. Sa druge strane, Olympus objektivi su najbolji po borbi sa hromatskim aberacijama. To se, istina, po našim primerima i ne može primetiti u potpunosti, ali je Olympus već godinama na ovom polju veoma dobar. Daleko od toga da su Fuji i Canon po ovom pitanju loši, ali Olympus ipak deluje za korak bolje. Naime, Fuji i Canon i kad imaju aberaciju, onda je ona klasične plavo-ljubičaste boje, koja se lakše uoči. Olympusova više vuče na neku nijansu crvene, što se manje da primetiti.
Kada je o reprodukciji boja reč, veoma je teško doneti zaključak na osnovu ovih slika. Međutim, na osnovu ovih slika jasno možemo da vidimo da aparati ne odstupaju od nekog prikaza koji može da se očekuje od aparata određene marke. Tako, recimo, Fuji daje malo svetlije boje, što, u ostalom, nastaje u borbi Fuji-ja da pruži fotografije sa najboljom dinamikom i prikazom srednjih tonova generalno. Fuji jeste najbolji što se dinamike tiče, to nema spora, a da li će vam se Fuji boje dopasti, to je već lično pitanje. Nama se dopadaju i smatramo da su Fuji slike veoma prijatne za gledanje, kako na ekranu, tako i na papiru (gotovo bez pripreme). Olympus u borbi da ima što realističniji prikaz, “odvlači” boje pomalo ka mračnijim tonovima. Daleko od toga da u tome vidimo neki problem, ali Olympus boje ipak nisu tako pitke i mogu da se okarakterišu kao tvrđe. Canon je, kao i uvek, veseo sa bojama, što je dobra stvar… ako ste na koralnom ostrvu. Šalu na stranu, činjenica je da Canon aparati najviše vole sunčane dane i vedro nebo, te da u takvoj situaciji daju i najbolje slike. Kada je oblačno ili prosto kada je zima i totalno drugačiji tonalitet boja, Canon se pomalo gubi s bojama, ali daleko od toga da to vidimo nako neki problem. Prosto konstatujemo.
Na niskim ISO osetljivostima, aparati daju prilično čiste slike što se šuma tiče, što je zasigurno za pohvalu, obzirom da, kako bi održali moćne specifikacije objektiva, moraju da imaju manje senzore (nego što bi mi voleli). Na nekoj referentnoj tački od ISO 1600 aparati pružaju dobre rezultate, ali pokazuju različite ćudi što se tiče šuma. Canon, kao što je očekivano ima mešavinu mono i kolornog šuma i preterano se ne trudi da ga ukloni. Šum je prilično oštar i vidljiv, ali slike zadržavaju nivo detalja, pa ako visoke ISO osetljivosti štampate u relativno male dimenzije, Canon će po tom pitanju biit najbolji. Međutim, ako, kojim slučajem, želite deo fotografije pod visokom ISO da isečete, za Canon slike će vam trebati neki program za čišćenje šuma i truda. Olympus je, standardno, dosta dobar na visokim ISO osetljivostima, s tim što vidimo određeni nivo napretka u procesiranju u odnosu na SP560 i SP570. Dok je SP560 pomalo brljao fotografije prilikom uklanjanja šuma tokom procesiranja, SP570, očigledno, ima neki pametniji algoritam, koji uz trunku više vidljivog šuma, ostavlja osetno veći nivo detalja. Fuji S8000 je po ovom pitanju prosečan. Zapravo, S8000 ima šuma manje nego ostali, ali sve zahvaljujući pojačanom procesiranju koje je ubilo i solidan nivo detalja. Olympusi i Fuji mogu da snimaju i preko ISO 1600, ali u tom slučaju spuštaju rezoluciju i previše “brljaju” u procesiranju, pa koristite ova podešavanja samo kada je to baš neophodno.
Pobednika kvaliteta fotografija ne možemo nikako da izaberemo, iako je na neki način to naša obaveza. Svi aparati imaju podjednak nivo dobrih i malo manje dobrih osobina i grešni bi bili prema drugima, kada bi se odlučili za jedan. Naravno, noviji SP570 je bolji od SP560, pa, eto, možemo da kažemo da SP560 ne bi bio pobednik, ali što se ostala tri aparata tiče, jako je teško odlučiti se. Olympus je dobar sveukupno u svim situacijama. Canon će po sunčanom danu (pa još ako je leto i sve je ozelenilo) biti zaista sjajan. Fuji, sa druge strane, ima taj detalj dinamike po kojoj je veoma jak i, zapravo, nedostatak dinamike Canona i Olympusa i pomalo “mučenje” boja, jeste razlog zašto se nama Fuji najviše dopada, ali pobednika, nažalost, ne možemo odrediti.
Rezime
Gabariti:
1. Fuji S8000fd, Olympus SP-560 UZ
2. Olympus SP-570 UZ, Canon S5 IS
Kvalitet fotografija:
– bez pobednika – izjednačenost među aparatima – za detalje pogledati stranu o kvalitetu fotografija
Ekran:
1. Fuji S8000fd, Olympus SP-570 UZ
2. Canon S5 IS, Olympus SP-560 UZ
Performanse:
1. Canon S5 IS
2. Olympus SP-570 UZ, Fuji S8000fd
Fizička izrada i kvalitet materijala:
1. Olympus SP-570 UZ
2. Canon S5 IS, Olympus SP-560 UZ
3. Fuji S8000sd
Upotrebljivost objektiva:
1. Olympus SP-570 UZ
2. Fuji S8000fd, Olympus SP-560 UZ
3. Canon S5 IS
Fuji S8000fd – Ovaj aparat “gađa” neku sredinu ovog segmenta fotoaparata. U neku ruku to je i igranje na sigurnu kartu i što se nas tiče, protiv toga nemamo ništa. S8000fd je prosečan na nekim manje bitnim stvarima (kao što je kvalitet materijala spoljašnosti), da bi bio bolji na kvalitetu fotografija i generalnoj upotrebljivosti aparata. Fuji S8000fd je ultrazum koji će vas mirno i tiho služiti, kao neki batler – nije aparat koga ćete ponosno nositi unaokolo, već je ultrazum fokusiran samo ka fotografisanju i to radi odlično.
Olympus SP-570 UZ – većina stvari rečenih za Fuji, ne važi za SP-570. Dok je S8000 klasičan ultrazum, tako je Olympus mešavina ultrazum aparata i sada već, u osnovnoj formi, izumrelih prosumera. Naravno, oba aparata imaju veoma široke i veoma dugačke objektive, ali SP-570 je aparat koji nudi mnogo više luksuza. Tokom konstrukcije ovog aparata nije zaboravljena ni ona najnebitnija sitnica. U ruci SP-570 leži mnogo bolje nego konkurencija i urađen je od izuzetno kvalitetnih materijala. Po samom osećaju u rukama, SP-570 je gotovo isti kao ozbiljni SLR aparati. Ipak, SP-570 nije savršen kada je reč o samom fotografisanju, ali kada bi takav bio, ko bi kupio SLR Olympus aparate? Ne vidimo ništa u tome loše, to je prosto realnost i jedino što ovom aparatu zameramo jeste to što se svojim izgledom i osećajem čini da je SLR, ali on to nije. Vrlo dobar ultrazum/prosumer svakako jeste.
Canon S5 IS – Na Canon ulrazumove smo mi makar uvek gledali kao na neku alternativu. Možda zato što je Canon jedan od poslednjih koji se priključio ovom tržištu. Pored toga, Canon već na četvrtoj generaciji svog ultrazum aparata forsira posvećenost snimanju video klipova. Naime, Canon ne samo da je ubacio dugme koje direktno snima video klipove nalik video kamerama (mada to danas ima solidan broj aparata), već je ultrazvučnim sistemom pomeranja sočiva učinio da objektiv gotovo ne pravi buku, što je omogućilo snimanje zvuka tokom snimanja i pomeranje objektiva. Canon na ovome nije stao pa je stavio dva mikrofona i omogučio stereo snimanje zvuka uz video kliove. Ultrazum Canoni su ovo uradili odavno, pa je ostalo vremena da se poradi i na onim bitnijim, fotografskim, delovima. Canon je, u neku ruku, poznat po tome izbaci tek prosečan proizvod, ali da dobro radi na unapređenjima i kroz par evolucija taj proizvod postane konkurent za lidera u klasi. Tako je i sa S5, daleko od toga da je alternativa, to je možda bio S1, sada je Canon sa svojim ultrazum aparatom na vrhu segmenta u žustroj borbi sa ostalima. Ipak, aparati su toliko ujednačeni da je prosto nemoguće izabrati pobednika. Svaki aparat imaju podjenaku listu dobrih i loših stvari, a svaki “vuče” na svoju stranu. Samo bi subjektivnim rasuđivanjem mogli da napravimo listu, a to ne želimo da radimo.
Olympus SP-560 UZ – je aparat prethodnik SP-570 modelu ali je i dalje aktuelan. Pogotovo u svakom aspektu je negde 15-30% slabiji od svog mlađeg rođaka. Ako sebe vidite sa Olympus aparatima, SP-560 je pošten izbor ukoliko ne želite da potrošite novca kao za SP-570, mada 570-ica po nekim stvarima postavlja domaći zadatak konkurenciji (pre svega spoljni kvalitet, ergonomija, upotreba), a toga kod 560 modela nema. SP-570 je vrlo dobar i ultrazum i prosumer, dok je SP-560 je “samo” ultrazum, mada veoma dobar ultrazum.
Canon aparate na test ustupio PiN Computers.
Fuji aparate na test ustupio FujiFilm.
Olympus aparate na test ustupio Olympus.
