Benchmark Redakcija
Nebojša Milanović dipl.el.ing.
Od tog doba do danas dosta toga se promenilo, DSLR se ne samo spustio među obične korisnike, nego postao i praktično svakodnevnica, pa se izgubila ta oštra linija koja je delila tadašnje profesionalne aparate oličene u refleksnim modelima od onih namenjenih amaterima, za koje su bili rezervisani kompaktni modeli. Vremenom je sve veće interesovanje za foto-tehniku i pad cena DSLR aparata i prateće opreme sa jedne, a fizička ograničenja prosumer aparata sa druge strane, dovelo do toga da i sama prosumer klasa, a i njene pristalice, značajno izgube na brojnosti čak do te mere da mnogi već godinama predviđaju njen totalni nestanak. Međutim, kao što vidimo, to nije tačno jer, naročito u poslednje vreme, svedoci smo da se prosumer klasa itekako drži na tržištu, čak ima i tendenciju da poveća svoj udeo u njemu.
Praktično svi aparati te (i ne samo te) klase su testirani, od većih pomenuću odlični Canon SX 20 IS, pa još veći Fuji HS 10, koji su namenjeni onima koji preferiraju maksimalan zum raspon. Sa suprotne strane iste klase nalaze se aparati za one koji žele veliki zum-raspon, ali su im primarne male spoljašnje dimenzije aparata. Njima predlažem da razmisle o Panasonicu TZ 10 ili Canonu SX 210 IS.
Međutim, onima koji u ovoj klasi idu na beskompromisni kvalitet predlažem da zaobiđu mega-zum modele i ograniče se na one sa najnovijom generacijom visokoosetljivih 10 Mp senzora. Oni su ugrađeni u Panasonic LX 5 i Canon S 95 (ovaj drugi je specijalno za one koji žele maksimalni kvalitet u vrlo kompaktnom pakovanju), i njihove domete smo videli. Ko želi da pogleda koliko je to bolje od prethodne generacije aparata iste klase, njihove rezultate može da uporedi sa onim šta je na testu postigao Canon G 10 koji je poslednji model sa senzorom stare generacije od čak 15 Mp.
Test Panasonica LX 5 i Canona S 95 isprva je bio zamišljen da bude veliki uporedni test svih najboljih prosumer modela, ali da bi to poređenje mogli da realizujemo trebalo je dosta čekati da sve aparate okupimo u istom trenutku. Zato smo se odlučili da ga podelimo na dva dela i uključimo i Fuji F300. Prvi deo ste pre par nedelja videli, a preostala su još dva “Golijata” trenutne prosumer klase.
To su dva apsolutno vrhunska modela u kojima je koncentrisano baš sve što trenutna tehnologija u ovoj klasi može da ponudi. Posebno zadovoljstvo čini činjenica da se radi o direktnom duelu top-predstavnika dva najjača brenda, Canona i Nikona (što nije čest slučaj jer znamo da oni najčešće izbegavaju da imaju direktno suprotstavljene modele). Zbog toga ovaj duel ima i veliki simbolički značaj, a čini i značajnu komponentu prestiža u nadmetanju ova dva proizvođača koje bez prekida i bez pravog pobednika traje već nekoliko decenija.
Pogledajmo šta dva najjača svetska foto-imena trenutno nude kao sam vrh svoje ponude kompaktnih aparata:
Osnovni tehnički podaci:
Canon G 12:
* Rezolucija 10 Mp, 3648 x 2736 piksela
* 5x optički zum, (28-140mm ekv.), f2,8-4,5
* Optička stabilizacija
* ISO raspon: 80-3200
* LCD ekran: dijagonala 2,8 inča, 461.000 piksela, potpuno obrtni
* Načini snimanja: potpune manuelne kontrole i mnoštvo scenskih modova
* Video u rezoluciji 1280×720 piksela sa 24 slika u sekundi i zvukom
* Burst mod sa 1,1 snimkom u sekundi, neograničen
* SD memorijske kartice
* Priključak za spoljni blic sa punom komunikacijom aparat-blic
* Napajanje: litijum-jon baterija u pakovanju
* Dimenzije: 112 x 76 x 48mm
* Težina: 400g
Nikon P 7000:
* Rezolucija 10 Mp, 3648 x 2736 piksela
* 7,1x optički zum, (28-200mm ekv.), f2,8-5,6
* Optička stabilizacija
* ISO raspon:100-6400
* LCD ekran: dijagonala 3 inča, 921.000 piksela, fiksiran
* Načini snimanja: potpune manuelne kontrole i mnoštvo scenskih modova
* Video u rezoluciji 1280×720 piksela sa 24 slika u sekundi i zvukom
* Burst mod sa 0,7 snimaka u sekundi, neograničen
* SD memorijske kartice
* Priključak za spoljni blic sa punom komunikacijom aparat-blic
* Napajanje: litijum-jon baterija u pakovanju
* Dimenzije: 114 x 77 x 46 mm
* Težina: 310g
Pakovanja:
Od uobičajenih pakovanja razlikuju se samo po znatno širem kaišu za nošenje. Ostalo je standardno, a litijum-jon baterija sa punjačem se podrazumeva.
Spoljni izgled i komande I
Već prvim pogledom na dvojac na testu uočavamo da su veoma slični, naročito gledano od napred. Pošto je Canon G serija mnogo duže na tržištu i ona je prva predstavila aparat ovakvog oblika i rasporeda funkcija, jasno je šta je Nikonovim inženjerima bilo uzor u projektovanju P 7000.
Imajući u vidu koliko je Nikon veliko foto-ime, smatram da im taj postupak baš i ne služi na čast i da je trebalo da ispolje malo više originalnosti prilikom dizajniranja svog top-kompakt modela.
Jednu od manjih razlika uočavamo odmah: Canon ima integrisan blic, a Nikonov se izvlači uz kućišta. I jedno i drugo rešenje imaju i prednosti i mana: Canonovo je jednostavnije i ne mora se brinuti o tome kako se blic izvlači i da li je izvučen ili ne, a Nikonovo zbog povećanja rastojanja između osa blica i objektiva na slikama daje značajno manji efekat “crvenih očiju”, naročito kada su u pitanju bliže distance snimanja, na kojima se ovi aparati najviše i koriste.
Najveća razlika se nalazi pozadi gde Canon ima potpuno obrtni ekran, a Nikonov je fiksiran.
Kako to izgleda kada se oba aparata uključe:
Obrtni ekran znatno olakšava kadriranje iz mnogih rakursa iz kojih sa fiksnim to nije moguće, a omogućava i lako pravljenje autoportreta (kada se ekran okrene za 180 stepeni ka napred).
Montaža ekrana kao na G12, kada je njegova osovina sa leve strane je najpovoljnija, jer je ekran tada najpokretljiviji. Osim toga, u tom slučaju kada aparat ne radi – ekran se lako zatvara čime se štiti od prljavštine i oštećivanja.
Oba aparata su napravljena od plastike, ali vrlo čvrste tako da nema nikakvih zvukova ili krckanja ni prilikom jačeg pokušaja uvijanja.
Canon je deblji i generalno masivniji i odaje utisak veoma čvrste konstrukcije za kompakt aparate.
Spoljni izgled i komande II
Nikon ima programabilno dugme napred a gornji kontrolni točak mu je smešten pozadi – a kod Canona je obrnuto. Mada se korišćenjem može naviknuti i na Nikonov raspored, Canonov smatram za povoljniji. Razlog je što je kažiprst (makar meni) precizniji za upravljanje nego palac, a i kada se kažiprstom vrši okretanje točka to manje negativno utiče na stabilnost držanja nego kada se za to radi palcem.
Gornje strane su donekle različite: Nikonov raspored je sasvim OK, ali Canonov je malo čistiji, a udarno mesto u njemu zauzima podesan ISO točak kojim se vrlo jednostavno i efikasno menja ISO vrednost. To je detalj koji bih voleo da vidim i na DSLR aparatima, njima je čak i potrebniji, jer se ISO vrednost na njima znatno češće menja nego na kompaktima.
Osim razlika u dizajnu alki za kaiš, bočne strane ne pokazuju ništa naročito.
Evo pobliže i zadnjih strana:
Četvorostrani kontroler kod G12 sa prečicama unutar zadnjeg kontrolnog točka je prilično mali što smanjuje preciznost upravljanja tim komandama. Kod Nikona toga nema, komande su u tom delu raspoređenije.
P7000 gore desno ima točak sa dugmetom u sredini za aktivaciju pomoću kojeg biramo funkciju koju želimo da menjamo. To je efikasno i pregledno rešenje, “skinuto” sa DSLR modela.
Metalni navoj za stativ u ovoj klasi je nezaobilazan.
Snimanje, meniji, pregled – Canon G12
G12 se u radu ponaša veoma sigurno. Vidi se da se radi o konfiguraciji objektiva, AF sistema, celokupne elektronike ali i softvera koja je dugo usavršavana i “peglana”. A kada se njoj doda i novi odlični 10 Mp senzor, dobar rezultat uopšte ne čudi.
AF sistem je brz i vrlo precizan, sigurno jedan od najboljih u svetu kompaktnih aparata. Hvat je pouzdan, čemu najviše doprinose debljina aparata i dodatni grip za ruku (što S95 na žalost nema, a dobro bi mu došao). Kada G12 sa otvorenim ekranom uhvatimo sa obe ruke, recimo prilikom snimanja videa, moguće ga je sasvim umiriti, što je u tim situacijama veoma važno. Stabilnosti dodatno doprinosi i težina od skoro pola kilograma.
Ergonimija je generalno među najboljima u klasi, videli smo da ima priličan broj kontrola na telu, dva kontrolna točka, vrlo podesni ISO točak i programabilno dugme. Više u kompakt svetu jednostavno ne postoji.
Eventualno bi okidač trebalo da je malo veći, a zum kontrola bi mogla da ima nešto više koraka, ali to nije strašno.
Grafika je standardna Canonova, već je znamo praktično napamet…
…a sada je nakrcana maksimalnim brojem opcija:
Balans bele boje ima i korekciju, što je u ovoj klasi retkost (ali ga ima i P7000)
Standardni Canonov manual-fokus sa skalom u metrima ili decimetrima (zavisno od podele) pomoći će da ručno upišemo radnu distancu u onim slučajevima kada je AF sistem nemoćan (što je u praksi kod G12 vrlo retko).
Ako nismo sigurno koja je razdaljina u pitanju, možemo uraditi fokus-bracketing i napraviti tri snimka za pravilno pomerenim fokusnim ravnima, što će ispraviti eventualnu grešku u proceni distance koju smo napravili.
Evo i korekcije ekspozicije, pokazuje se u obliku skale:
ND filter pomaže onda kada je svetla previše tako što omogućava nekoliko puta dužu ekspoziciju od one koja bi bila neophodna bez njega..
…a postoji i softverska korekcija dinamičkog raspona. No, kao i kod većine softverskih zahvata u aparatu, ne očekujte puno od toga, bolje je da eventualne korekcije uradite za računarom.
Živi histogram se danas podrazumeva (Canon se inače dugo protivio implementaciji ove funkcije):
Meniji su standardni…
…a pregled vrlo brz…
… i detaljan…
Omogućen je i brz pregled sa zadržanom pozicijom zuma, što je korisno za dodatnu proveru tačnosti ostvarenog fokusa:
Glavna zamerka G12-tici se odnosi na nemogućnost optičkog zumiranja u toku snimanja video materijala. Nemam razumevanja za takav propust, smatram da je to namerno uskraćivanje kupcima zarad ostavljanja neke funkcije za naredni model.
Srećom, P7000 to ima pa će se zbog toga određeni procenat prodaje sigurno preseliti kod konkurencije, ali neka.
Burst mod sa oko jednim snimkom u sekundi je po mom mišljenju takođe ispod nivoa ovog aparata.
Snimanje, meniji, pregled – Nikon P7000
P7000 se u radu ponaša nešto drugačije od G12, i to po dva kriterijuma: ukupne brzine rada, i tačnosti, tj. generalno efikasnosti AF sistema.
Naime, Nikon je u svim režimima rada sporiji, čak i na pojedinačne komande reaguje sa zadrškom, a AF sistem osim što je sporiji, ponekad se i u relativno lakim situacijama muči da ostvari pravilan fokus.
U realnom radu to ne mora previše da smeta, naročito ako imate više iskustva pa brzo shvatite da se fokus muči i usmerite ga u neki drugi, kontrastniji predeo motiva. Kao i uvek, iskustvo pomaže da određene slabosti ne ostave ozbiljnije posledice po rezultate rada, ali zbirno gledano, sa P7000 ćete od recimo 100, sigurno imati nekoliko snimaka koje niste uspeli da napravite, a sa G12 bi u tome uspeli.
Da preciziram, pomenute razlike, iako postoje, nisu velike, jer sve te situacije u kojima bi se G12 i P 7000 manje ili više mučili – čak i jeftiniji DSLR aparat bi “pojeo za doručak”. Tačka na i u sporosti P7000 je burst mod koji je još slabiji od onog u G12, jer ostvaruje samo oko 0,7 snimaka u sekundi. To je zaista malo za top-kompakt model za 2011. RAW mod je veoma spor i dovodi do “zakucavanja” aparata.
Grafika P7000 je čista:
AF polje se po želji lako pomera (naliku na promenu AF tačke kod DSLR aparata):
Pominjali smo točak na gornjoj strani P7000 kojim biramo funkciju kojoj želimo da pristupimo. Njih ima više (na točku su naznačene sve), a kada neku od njih pozovemo, promene njene vrednosti se lako vrše kontrolnim točkom. To je sistem upravljanja preuzet iz DSLR sveta.
Evo nekoliko varijanti:
Inače, i funkcija Active D-lighting (prosvetljavanje senki) je takođe skinuta sa DSLR modela i odlično radi.
Kod Nikona je ona uvek generalno bolja nego kod Canona, što smo utvrdili u ranijim testovima, a to je i ovde slučaj (kod Canona njeno ime je Auto-lighting optimizer).
Opcija za breketiranje snimaka ima nekoliko…
..a balans bele boje se kao i kod G12 može ručno dodatno podešavati, što je retkost u ne-DSLR klasi.
Ispravljanje geometrijskih distorzija je još jedna u nizu korisnih funkcija skinutih sa DSLR aparata…
…a da i ne govorim o kontrolama slike, koje su bukvalno preslikane, čak im je i vizuelni izgled praktično isti:
Meni je dovoljno pregledan….
…ali je pregled slika sporiji i manje efikasan nego kod Canona.
Posebna poslastica kod P7000 (koju G12 nema) je zumiranje u toku video smimanja gde veliki senzor i veliki raspon objektiva (7,1x) daju daleko bolje rezultate od onih koje smo navikli kod kompaktnih aparata.
Generalno se vidi jasna želja Nikona da ponudi što više u ovoj klasi i treba mu odati priznanje za to. Sve to još uvek to ne radi najbolje, pa verujem da bi jedan novi firmware koji bi sve njegove hardverske komponenete još bolje uklopio i izvukao maksimum iz njih – još dodatno poboljšao celokupni utisak o ovom aparatu. Pretpostavljam da nećemo dugo čekati na njega.
Rezultati na krajnjim pozicijama objektiva
Već rezultati na krajnjim pozicijama objektiva mogu nam dati orijentacionu ocenu kvaliteta slike oba aparata i optičkih kvaliteta njihovih objektiva.
Prvi snimak će biti od G12, a drugi od P7000:
Najšira pozicija:
Praktično ista širina, Nikon je mrvicu širi, tačno onoliko koliko iznosi razlika 6,1 vs. 6,0mm u najširoj poziciji objektiva. Vrlo verno označavanje žarišne dužine objektiva kod oba (što nije uvek slučaj).
100% isečci:
Odlične optičke osobine objektiva na oba primera. Kod Canona uočavamo nešto viši nivo unutrašnjeg oštrenja i određenu količinu hromatskih aberacija.
Nikon daje vrlo kvalitetnu i neutralnu sliku, ali sa ipak nešto višim nivoom šuma, za oko 1/3 ISO koraka – taman koliko iznosi razlika u minimalnoj ISO vrednosti na kojima su ovi snimci napravljeni (kod Canona je minimum ISO 80, a kod Nikona ISO 100).
Najuža pozicija:
100% isečci:
Ovde već značajnu prednost dajem Nikonu ne samo zbog većeg uvećanja koje je posledica razlike od 140 do 200mm (ekv.), nego i zbog praktičnog odustva pada oštrine slike u odnosu na suprotan kraj.
Canonov objektiv je vrlo dobar, ali Nikonov je ipak neznatno bolji.
Kvalitet fotografija – Canon G12
Slika koji daje G12 je gotovo jednaka onoj što smo videli kod S 95, što i ne čudi, jer je identičan senzor i obrada, a i nivo optičkog kvaliteta objektiva je praktično jednak.
Međutim, za razliku od G12, S95 ima vrednu osobinu da na najširoj zum poziciji ima svetlosnu jačinu od čak f/2,0, dok je ona kod G12 upola manja, samo f/2,8. Nije jasno zbog čega je G12 ostao uskraćen za to, ali za utehu, sa porastom žarišne dužine njegova svetlosna jačina opada znatno sporije nego kod S95.
Pogledajmo najpre hromatske aberacije:
Ceo snimak, f/2,8:
100% crop:
f/4, 100% crop:
Mada ih je malo, ipak ih ima, što je poznata Canonova osobina. Međutim, ovaj kadar ih ekstremno provocira, pa se vide daleko više nego u realnim snimcima, kada gotovo da se ne primećuju.
Inače, mislim da se optičkom konstrukcijom one praktično više ne mogu suzbiti. Alternativa je unutrašnje uklanjanje koje je primenjeno kod P7000 (i nekih drugih modela i brendova) i ostaje nejasno zašto i Canon ne pribegne tom elegantnom načinu čišćenja tih kolornih izobličenja. Naravno, podsećam da se ona vrlo lako mogu ukloniti u post-obradi na računaru.
Kvalitet slike:
100% isečci:
Deo sa aberacijama:
Ovo nije za primer, Canon bi konačno morao da poradi na tome.
100% isečci:
Gornji levi ugao:
Vrlo solidne optičke osobine objektiva, osim već pomenutih aberacija.
Kvalitet fotografija – Nikon P7000
Nikon P7000 daje apsolutno vrhunski kvalitet slike za ovu klasu, što je posledica maksimiziranja svih činilaca koji do nje dovode: počev od senzora koji je isti kao u G12, što je trenutno najbolji senzor za kompakt aparate, preko ekstremno kvalitetnog objektiva – do vrlo sofisticirane unutrašnje obrade koja obuhvata i softversko uklanjanje hromatskih aberacija.
Zanimljivo je da senzor za ove aparate ne proizvode ni Canon ni Nikon, nego ga oba kupuju od Sony-ja, koji pak – uopšte nema aparat ove klase!
Pogledaćemo i Nikon primere, pa ćemo nakon toga preći na zajedničko uporedno poređenje.
Najpre hromatske aberacije:
f/2,8, 100% crop:
f/4:
Ovo je odlično.
100% isečci:
Vrlo visoka oštrina objektiva i kvalitetna unutrašnja obrada. Šum je nešto veći nego kod G12, za oko 1/3 ISO koraka.
Deo sa hromatskim aberacijama:
Ima ih samo u naznakama i u najtežim delovima kadra.
100% isečci:
Visoka oštrina i na periferiji kadra još jednom pokazuje da P7000 ima apsolutno vrhunski objektiv.
Kvalitet fotografija, međusobno poređenje
Iako su razlike u kvalitetu fotografija ova dva aparata očigledno male, najbolje ćemo ih videti tako što ćemo direktno uporediti identične kadrove snimljene u istom trenutku i na isti način.
Najpre ćemo pogledati cele snimke (što je dobro zbog utvrđivanja preovlađujućeg tonaliteta), a onda i 100% isečke, najpre iz središnjih delova kadrova.
Prvi će biti od G12, a drugi od P7000:
100% isečci:
Naredni primer
100% isečci:
Sledeći primer
100% isečci:
Zaključan je očigledan – vrlo visok kvalitet u oba slučaja. Canon daje topliji tonalitet, a Nikon hladniji, Nikonov objektiv je mrvicu oštriji.
Kvalitet fotografija, međusobno poređenje – krajevi kadra
Sada ćemo pogledati nekoliko primera sa krajeva kadra da uvidimo perifernu oštrinu objektiva:
Prvi primer je od Canona, a drugi od Nikona:
100% isečci:
Primer 2
100% isečci:
Primer 3
100% isečci:
Samo smo utvrdili ono što smo ranije već videli. Nikon ima nešto oštriji objektiv, i to čak i u uglovima.
Ako uzmemo u obzir da on osim veće oštrine ima i veći optički raspon, nema druge nego da se čestita Nikonu na ovom izvanrednom parčetu stakla ugrađenog u P7000. Bravo za Nikon!
ISO test – dnevno svetlo
ISO je test je nešto mnogi najpre gledaju prilikom ocenjivanja postignuća nekog aparata. Iako on govori mnogo, kvalitet slike nekog aparata ipak ne čine samo ISO performanse (što su neki skloni da potenciraju), nego treba gledati i ostale parametre slike, naročito pri nižim ISO vrednostima.
Posmatraćemo 100% isečke, prvi je od G12, a drugi od P7000:
ISO 80 ima samo G12:
Vrhunska slika za kompakt domen, praktično potpuno “glatka” i sa puno detalja.
ISO 100
Osim drugačijeg tonaliteta, drugih razlika praktično nema.
ISO 200
ISO 400
ISO 800
ISO 1600
ISO 3200
Čini se da Canon nešto bolje čisti šum, ako ono što je najbitnije, a to je količina sačuvanih detalja, je praktično jednaka. To i ne čudi, jer su oba slučaja u pitanju identični senzori i vrhunske unutrašnje obrade.
ISO test – noć
Noćni ISO test je mnogo teži zalogaj, koga mnogi kompaktni aparati ne mogu da savladaju. Najpre što neki nemaju ni manuelne kontrole neophodne za njegovo izvođenje, a posebno zbog toga što AF sistem ubedljive većine njih ne može da se izbori sa vrlo slabim kontrastom u tim uslovima.
Pošto ova dva čine sam vrh kompakt klase, želeo sam da ih podvrgnem i tom testu. I, kao što sam i očekivao: Jedna razlika koja se naslućivala ranije, sada je jasno izbila na videlo. To je razlika u AF sistemu: dok je G12 uvek precizno pogađao fokus i u tim uslovima, P7000 je često lutao, a u većem delu kadra uopšte nije bio u stanju da fokusira.
Za utehu, njegov AF sistem se može ručno fiksirati na beskonačnost. To može da pomogne, ali samo u ovakvim slučajevima, kada se snima neki pejzaž ili generalno udaljen kadar, ali kada treba brzo i precizno fokusirati u situacijama sa malo svetla, P7000 može da zakaže. Da budem sasvim precizan, nije to lošije od proseka klase, ali je slabije od G12 koji ima verovatno najbolji AF sistem ikad ugrađen u neki kompakt aparat.
Pogledajmo razvoj šuma na noćnom, teško podeksponiranom kadru:
ISO 80 ima samo Canon:
Ništa novo, “glatka” i vrlo kvalitetna slika.
ISO 100
Isti je nivo šuma, a mala razlika u oštrini potiče od razlike u kvalitetu ostvarenog fokusa.
ISO 200
ISO 400
ISO 800
ISO 1600
ISO 3200
Ovu vrednost treba koristiti samo izuzetno.
Nikon ima i poziciju ISO 6400:
Naravno, nju treba ignorisati u potpunosti.
Nivo šuma je sličan, možda mrvicu niži kod Canona, ali količina detalja u ovakvim kadrovima može značajno da bude na strani G12, prvenstveno zahvaljujući osetljivijem i preciznijem AF sistemu koji u takvim situacijama naročito dolazi do izražaja.
Konačna ocena i zaključak
Canon G 12:
Šta je dobro:
Vrlo visok kvalitet fotografija, u samom vrhu kompakt klase
Vrlo kvalitetna izrada tela
Za ne-DSLR standarde odlične ISO performanse, više od celog ISO koraka bolji od tipičnih predstavnika klase
Kvalitetan objektiv, snažno optički stabilisan, odlične oštrine preko celog formata
Odlična reprodukcija boja
Brz i vrlo precizan AF sistem
Fino podešavanje balansa bele boje
Potpune manuelne kontrole
Odlična ergonomija, dosta dodatnih kontrola rada i slike
Dva kontrolna točka na telu, moguće mapiranje kontrola
Vrlo podesan ISO točak
Ugrađen ND filter
Osim rafalnog moda brz rad, brz pregled
Optičko tražilo omogućava stabilnije držanje i rad u totalnom mraku (mada je i dalje neprecizno)
Snažan ugrađeni blic, brzo punjen
Kontakt za spoljni blic sa punom komunikacijom aparat-blic
Kvalitetan potpuno obrtni LCD ekran omogućava snimanje iz različitih rakursa
S obzirom na broj opcija i kontrola na telu jednostavno rukovanje
Odlična autonomija snimanja
Šta je moglo biti bolje:
Video u rezoluciji samo 1280×720 piksela sa 24 slike u sekundi je slab za ovu klasu aparata
Nema zumiranja kod video snimanja
Zum-kontrola bi mogla biti preciznija i sa više koraka, a dugme okidača bi trebalo biti veće
Iako neznatne, hromatske aberacije se u najkontrastnijim delovima kadra mogu videti
Optičko tražilo je i dalje neprecizno
Četvorostrani kontroler je suviše mali i nedovoljno precizan
Na 28mm bi bila poželjna veća svetlosna jačina (S 95 na toj poziciji ima čak f/2,0)
Iako brži nego kod konkurenta, burst mod u ovoj klasi morao bi biti još brži
Nikon P7000:
Šta je dobro:
Vrlo visok kvalitet fotografija, u samom vrhu kompakt klase
Za ne-DSLR standarde veoma dobre ISO performanse, ceo ISO korak bolji od tipičnih predstavnika klase
Izuzetno kvalitetan objektiv velikog raspona, optički stabilisan, vrhunske oštrine preko celog formata
Optičko zumiranje tokom video snimanja (važna funkcija koju G 12 nema!)
Odlična reprodukcija boja, Active D-lighting vizuelno doprinosi boljem dinamičkom rasponu slike
Kontrole slike slične kao kod DSLR aparata
Fino podešavanja balansa bele boje
Ugrađen ND filter
Potpune manuelne kontrole i dosta dodatnih kontrola rada i slike, programabilno dugme
Stereo zvuk i priključak za spoljni mikrofon
Iako neprecizno, optičko tražilo omogućava stabilnije držanje i rad u totalnom mraku
Dva kontrolna točka
Široke mogućnosti za breketiranje snimaka (ekspozicija/balans belog/ISO)
Osnovna obrada moguća u aparatu, takođe i obrada RAW fajlova i ispravljanje optičkih izobličenja
Kontakt za spoljni blic sa punom komunikacijom aparat-blic
Vrhunski LCD ekran dijagonale 3 inča, visoke rezolucije
Vrlo dobra autonomija snimanja
Šta je moglo biti bolje:
Neprecizniji, sporiji, manje osetljiv i u celini slabiji AF sistem nego kod konkurenta
Spor burst mod, spor upis, sporo pražnjenje bafera, RAW mod naročito spor
Sporije reagovanje na komande od konkurenta
Nešto komplikovanije rukovanje
Neprecizno optičko tražilo
Ekran nije obrtni
Kao i kod G12, na 28mm bi bila poželjna veća svetlosna jačina
Dizajn je neoriginalan, isuviše podseća na Canon G seriju
Zaključak:
Ovo je veoma teška borba, slična onoj kojoj smo na (D)SLR frontu bez pobednika svedoci već decenijama. I jedan i drugi aparat imaju i prednosti i mana, ali i jedan i drugi proizvođač imaju svoje poklonike, od kojih su neki svom brendu odani čak do fanatičnosti. Njima ovaj test nije namenjen, jer će se oni opredeliti za predstavnika svoje omiljene firme čak i ne pogledavši konkurente.
Ali onima kojima brend nije nešto što presuđuje prilikom odabira, nego naprosto traže aparat koji najbolje odgovara njihovim potrebama, predlažem da pažljivije razmotre razlike između ovih modela (mada one realno nisu velike), ali i da uzmu u obzir i Panasonic LX 5, a ako žele maksimalnu kompaktnost – i Canon S 95, koji su nedavno testirani zajedno sa Fuji-jem F 300.
Ta četiri aparata predstavljaju sam vrh trenutne ponude kompakt modela u svetu. Na žalost, ni jedan od njih nije idealan, svaki ima i vrline i slabosti. Što se tiče LX 5 i S 95, o njima smo dosta saznali u njihovom testu, i ako uzmemo u obzir razlike u dimenzijama, mogućnostima i ceni, odabir između njih dva nije previše težak.
Međutim, ako posmatramo sam vrh ove klase, koji čine Canon G12 i Nikon P7000, izbor je znatno teži. G12 je u svakom smislu vrhunski kompakt aparat, što je i sasvim razumljivo ako se prisetimo da je on ukupno deseta inkarnacija čuvene G-serije, verovatno najpostojanije i najpoznatije linije vrhunskih kompakt modela. Njen razvoj započeo je pre više od 10 godina (u septembru 2000.) modelom G1. Samo G4 i G8 nisu postojali, a svi ostali indeksi od 1 do 12 su bili zastupljeni. Već samo time je jasno da kada neki, a naročito tako jak brend kao Canon, toliko dugo razvija jednu i to svoju vrhunsku liniju aparata – da je u njoj gotovo sve maksimalno usavršeno i optimizovano.
Ali kao što rekoh – gotovo sve, ali ne i apsolutno sve. Da li postoje tehnička ograničenja da se napravi aparat koji bi u sebi objedinjavao baš sve mogućnosti, ili je u pitanju smišljeno izostavljanje pojedinih funkcija koje se namerno ostavljaju za sledeći model – pitanja su koja su predmet nepreglednih diskusija među foto-zaljubljenicima. Pravi odgovor je da je u pitanju najčešće i jedno i drugo, naročito kod Canona, kod koga smo namerno izostavljanje nekih funkcija već više puta uočili i zbog toga ga kritikovali.
Ovaj put je to slučaj sa zumiranjem u toku video snimanja. Iako je u eri full-HD video rezolucija već i sam format video zapisa od 1280×720 piksela sa 24 slike u sekundi sam po sebi slab (za šta Sony kao proizvođač senzora ima različita objašnjenja, a setimo se da on snabdeva senzorima za kompakt aparate i Canon i Nikon) – nema racionalnog objašnjanja zašto top-model za 2011. nema zumiranje u toku video snimanja koje ima više nego duplo jeftiniji IXUS 300 HS.
To je važna pogodnost koja video klipovima daje potpuno novu dimenziju, naročito kod kompaktnih modela kod kojih se kontinuirani autofokus u video-režimu može lako i precizno implementirati. Podsetiću da je to vrlo dobro urađeno na primer u pomenutom IXUS-u, a čak odlično urađeno u takođe jeftinom SX 20 IS. Da G12 ima tu mogućnost – bio bi pobednik ovog testa, jer bi tek uz nju neke njegove nedvosmislene prednosti, na primer u brzini rada, autofokusa, obrtnom ekranu itd. dobile još više na značaju. Ovako, ostaje donekle ukus uskraćenosti pa se potencijalnim kupcima ostavlja da sami odrede šta im je bitnije.
Sa druge strane, P7000 je aparat gde se Nikon zaista potrudio da u njemu ponudi apsolutno sve što je u toj klasi aparata moguće ponuditi. Pored pomenutog zumiranja u toku video snimanja, što je vrlo vredna osobina, ubacio je čak i neke napredne kontrole koje smo do sada sretali samo kod DSLR aparata. Čak je i izgled tih komandi isti, tako da mu se zamerka tog tipa kao kod G12 ne može uputiti.
Problem je što Nikon definitivno ima manje i inventivnosti i iskustva u ovoj klasi, pa sve te mogućnosti ne rade onako kako bi to bilo najbolje. Celokupan rad P7000 je sporiji nego što top-model za 2011. treba da postiže, a autofokus se u relativno lakim situacijama ponekad zbuni, iz čega je jasno da ceo ovaj aparat i njegov softver još uvek nije sasvim “ispeglan”. Sve to je posledica manjka iskustva u ovoj klasi u poređenju sa uglednim konkurentom, a to je čak i vizuelno jasno već prvim pogledom na oblik P7000, iz koga vidimo da je upravo Canon G serija poslužila kao (previše očigledan) uzor u njegovom projektovanju.
Srećom, Nikonovi inženjeri kao da su čitali ovaj tekst: Upravo dok se pišu njegovi poslednji redovi, Nikon je objavio novi firmware za P7000 (download) kojim ispravlja upravo ove pomenute mane. Aparat sam vratio dan pre nego što je firmware objavljen, pa nisam bio u prilici da ga instaliram i da sva ta poboljšanja proverim i u praksi. Preporučujem da se to obavezno uradi (postupak je vrlo jednostavan), a već od prve naredne isporuke novi firmware će biti već fabrički ubačen. Nikon njime obećava znatno bolje performanse aparata i to baš tamo gde je to najpotrebnije, a to je po pitanju brzine rada i efikasnosti AF sistema.
To rivalitet ova dva aparata dodatno usložnjava, a odabir između njih čini težim. Ali kao i obično, tržište će dati poslednju reč. Cenim da će zbog mnogodišnje tradicije u ovoj klasi više poklonika ipak imati G12, ali i Nikon P7000, naročito sa novim firmware-om, vrlo je ozbiljan aparat koji daje izvanredne rezultate, posebno ako želite više da snimate video klipove pri slabom svetlu koristeći pri tome 7x optičko zumiranje. Tada se novi visokoosetljivi senzor pokazuje u najboljem svetlu i daleko prevazilazi modele sa manjim senzorima, a baš to može da bude ona crtica na vagi koja će prevagnuti ka ovom modelu.
Nebojša Milanović, dipl. el. ing
Sample slike – Canon G12
Sample slike – Nikon P7000
