Uporedni test stilizovanih fotoaparata

Branko Mitić

Uporedni test stilizovanih fotoaparata

U prošlom uporednom testu prikazali smo jedne od najpristupačnijih fotoaparata na našem tržištu. Sigurno da smo mogli naći i još jeftinije aparate, ali, pored toga što su to aparati nepoznatog imena, njihov kvalitet je zaista na diskutabilnom nivou. Ne bismo da budemo “brendomanijaci” i da imamo neke predrasude prema markama, ali se pokazalo da su ime i tradicija jako bitne, ako ne i najbitnije, stvari koje jedan fotoaparat može da ima. Kao i pre par decenija i danas su najbolji fotoaparati Canon, Fuji, Olympus. Jedino novo ime jeste Sony, ali, zapravo, Sony je u digitalne vode ozbiljno ušao još u devedesetim godinama prošlog veka i samo im je njihovo veliko iskustvo i konstantna težnja ka novim tehnologijama, omogućilo da zauzmu čvrstu poziciju u digitalnom foto svetu. Tokom prošlog testa zaključak je bio najteži, jer se aparati nisu značajno razlikovali sveukupno po kvalitetu i mogućnostima, već je svaki aparat “vukao” na svoju stranu. “Jednakiji” od drugih bili su Fuji A900 i Olympus FE320. Fuji, iako u osnovi običan aparat, prosto je plenio kvalitetom fotografija sa kojima bi komotno mogao na “crtu” sa 100 ili više evra skupljim digitalcima. S druge strane, FE320, iako najbolji samo po svojim minijaturnim dimenzijama, pokazao se kao kompletno rešenje sa sasvim primamljivom cenom.
 

Ovaj test prikazuje nešto drugačije fotoaparate. Naime, iako daleko od toga da imaju sulude cene, njihova cena retko je ono čime se ovi aparati mogu pohvaliti. Kod ovih aparata traži se nešto drugo. Osnovne osobine stilizovanih aparata uvek su bili male dimenzije, kvalitet izrade i izgled. Međutim, to nisu jedine dobre strane ovih aparata. Recimo, male i minijaturne dimenzije, pretpostavljamo, indirektno su dovele do zaista brzih performansi. Danas jesu sve klase aparata napredovale po pitanju brzine, ali pre par godina su stilizovani aparati bili značajno brži u odnosu na konkurenciju. Naranvo, bez obzira na ubrzanje ostalih klasa aparata, ni mali (ili džepni ili “fensi”, nazovite ih kako želite) nisu bili bez brzinskih unapređenje, pa tako i danas ova klasa aparata postavlja repere što se performansi tiče. Još jedna jako bitna stvar jesu ekrani, pogotovo od kad su optička tražila “proterana” sa većine digitalaca. Najbolji ekrani se uvek viđaju na džepnoj klasi digitalaca. Ako hoćete da znate kakve će ekrane imati druge klase kroz 2-3 evolucije, pogledajte ovu klasu i biće vam jasno. Proizvođači fotoaparata zaista puno pažnje posvećuju ovom segmentu aparata. Zanimljivo je da se i mnoga softverska rešenja viđaju prvo viđaju na ovoj klasi aparata, kao što je svojevremeno bio “face detection” – odnosno prepoznavanje lica u kadru i određivanje fokus predela tamo gde se nalazi lice u kadru, i tako dalje.
 

Dosadašnje iskustvo nas uči da aparati džepne klase nisu uvek najpametnija kupovina, ali činjenica je da se pravi ljubitelji tehnike ne vode uvek principom najbolje kupovine. Ma koliko to detinjasto zvučalo, stilizovani aparati su oni koji vas osvoje i koji vas nateraju da potrošite koju desetinu evra više, čak i kada to niste planirali. To možda govori o slabostima potrošačkog društva, ali mnogo više govori o tome kako posvećenost detaljima, malim i možda nebitnim stvarima može da doprinese značajnom podizanju kompletnog utiska o nekom uređaju. A šta reći tek o damama? Ukoliko se pitate koji aparat uzeti devojci, sestri, supruzi, majci, verujte nam, ni ne pomišljajte da gledate išta drugo od ovih aparata – pogotovo što se oni daju naći u raznoraznim bojama :). Ovakvi aparati se toliko dopadaju damama da će neki pomisliti da su to ženski aparatai. Mi smo oduvek bili oduševljeni džepnim aparatima, da tu činjenicu prosto ne možemo da prihvatimo. Na kraju krajeva, neće vas neki ogroman-18x-optički-zum aparat oko vrata napraviti većim muškarcem nego što jeste :).

Šalu na stranu, nestrpljivi smo da se upoznamo sa perfromansama, ekranima, izradom i materijalima poslednje evolucije “fensi” digitalnih fotoaparata. Na ovom testu se našlo čak 11 stilizovanih digitalaca. Sezona odmora i putovanja počinje i u sveukupnoj euforiji oko priprema, viza, pakovanj i kupovine, sigurni smo da želite jedan mali, jednostavan, aparat na koga se možete u potpunosti osloniti.

Fuji FinePix Z20fd
 

Fuji FinePix Z20fd

megapiksela

10

merenje svetla

TTL 256-zone metering

rezolucije

3,648×2,736(10M) / 3,648×2,432 (3:2 format) / 2,592×1,944 / 2,048×1,536 / 1,600×1,200 / 640×480 pixels

modovi blica

Auto, ed-eye Reduction Auto, Red-eye Reduction & Forced Flash, Suppressed Flash, Red-eye Reduction & Slow Synchro

raw

ne

domet blica

70cm-3.9m (W), 60cm-3.4m (T), macro 30-80m cm pri ISO auto

veličina senzora

1/2.3″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

6.3 – 18.9 mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

35-105 mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

ne

najveći otvor blende

f/3.7 – f/4.2

video klipovi (sa tonom)

640 x 480, 320 x 240 30fps

optički zum

3x

samookidač

2, 10 sec

digitalni zum

5.7x

tip memorije

SD i xD

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

~ 45 mb interno

af lampa

ne

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

2.5″, 150.000 tačaka

raspon fokusa

60cm-beskonačno

live histogram

?

makro

8-80cm (W), 6-300 cm (T)

playback histogram

da

supermakro

ne

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

ISO64 / 100 / 200 / 400 / 800 / 1600

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

3 – 1/1000 sec

masa

110 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Auto, Fine, Shade, Fluorescent light (Daylight), Fluorescent light (Warm White), Fluorescent light (Cool White), Incandescent light

dimenzije

91.3~ 56.3~ 18.8 mm

Pakovanje:

– punjač za bateriju
– NP-45 litijum jonska baterija
– USB kabal
– A/V kabal
– traka za nošenje
– CD sa softverom
– uputstvo za upotrebu

Fuji Z20fd iako nije klasičan predstavnik klase, pokazuje koje osobine mora da nosi jedan stilizovani fotoaparat. Kućište je napravljeno kombinovanjem plastike i metala. Za oba materijala se može reći da, kako na oko, tako i na dodir deluju prilično kvalitetno. Krajnja obrada je jako dobra, fina i dostojna jednog elegantnog aparata. Tasteri su solidne veličine u odnosu na aparat, ali generalno su malih dimenzija. Međutim, njihov kvalitet i preciznost su odlični što doprinosi lakšem i preciznijem korišćenju, sa, po našem mišljenju, jako malim procentom pogrešno zadatih komandi (koje i kad se dese ne predstavljaju ništa stašno, ali znaju da smetaju).

Po obliku ovo je, kao što slike govore, “pljosnati” aparat sa uspravnim objektivom. Takve smo još viđali kod Sony T klase, Olympusa µ sa oznako SW i tako dalje. Uspravni objektiv (popularno i “periskop”) znači da su sočiva objektiva poređana uspravno. To znači da se sa prednje strane aparata ništa ne izvlači, ali se, popularno rečeno, optički zum dobija vertikalnim pomeranjem sočiva. Ovo je uslovljeno željom da se napravi tanak aparat i da se raspored elektronike unutar aparata malo pretumba kako bi se ostavilo prostora za neke druge stvari (kao što je, recimo, ekran). Sama koncepcija uspravno poređanih sočiva ne predstavlja sama po sebi ništa loše, ali je problem leži u tome što su ovi aparati veoma tanki. To automatski znači da je i površina sočiva manja, a do sada smo bezbrzoj puta videli da je veličina objektiva (naravno i njegov kvalitet) ključna za kvalitet fotografija, čak bitnija nego veličina senzor i njegov kvalitet. Naravno, ne kažemo da će Fuji Z20fd imati loše fotke (iskreno, od Fujia ne očekujemo da će kiksnuti tamo gde je prilično jak), daleko od toga, već prosto da od ovog modela ne treba očekivati čuda, jer se on ipak odlikuje drugim osobinama. Jedna od prednosti Z-a jesu male dimenzije, pogotovo debljina. Po svojoj veličini Z je prilagođen nošenje u džepu, što znači da je malo viši i širi nego što bi mogao, ali je zato ekstremno tanak – manje od 2 centimetra. Sama konstrukcija Z20fd obećava brzinu u radu, no o tome kasnije tokom teksta.

Z20-ica ima klasičan CCD veličine 1/2.3″. Ovaj senzor je tek neznatno veći od očekivane veličine, ali na aparatu ovog oblika i sistema objektiva, sve veće od 1/2.5″ jeste pravo iznenađenje. U ovom aparatu ne nalazi se Fujiev Super CCD (koji je davno preležao dečje bolesti i izrastao u respektibilan senzor) jer Fuji očigledno ne raspolaže manjim Super CCD senzorima. Stavljanje poznatog 1/1.6″ Super CCD-a značajno bi uvećalo debljinu ovog aparata čime bi se u korenu narušila njegova osnovna ideja. Objektiv je standardnih i, za ovu klasu, očekivanih 3x optičkim uvećanjem. Dopada nam se što su podaci, ekv. 35-mm formatu, 35 – 105 mm. Ovo znači da objektiv nije uzak kao mnoga rešenja na amaterskim fotoaparatima, mada daleko od toga da je širok. 105 mm na tele delu, odnosno optički zum od svega 3x nije neko ostvarenje kod današnjih digitalaca, ali obzirom na konstrukciju Z Fujia, ovaj podatak je sasvim zadovoljavajući. Svetlosna snaga objektiva je zanimljivih f3.7 – 4.2. To znači da u širokom položaju objektiv ima korak do korak i po zatvoreniju blendu nego što je očekivano, dok na tele delu ima isto toliko otvoreniju blendu nego što je to, u neku ruku, standard.

Jačina blica koju ima Z20 bolja je nego što smo očekivali. Obično su ovakvi aparati pomalo slabiji sa blicom, ali je Z20 kako na papiru, tako i u praksi sasvim u redu. Za neke ozbiljne poduhvate u vidu slikanja velike grupe ljudi u mrklom mraku nije, ali nećete baš ni morati da se maksimalno približite nekome. Veličina ekrana iznosi 2,5 inča po dijagonali, što deluje prilično veliko na ovom aparatu. Ipak, treba znati da se i ta čvrsta granica od 2,5 inča probila i da su proizvođači uspeli da uguraju veće ekrane na (generalno sve mannje) fotoaparate. Ne kažemo da je Fujievih 2,5″ po dijagonali malo, ali već u sledećoj generaciji treba očekivati za nijansu veći ekran. Prikaz je odličan, mada, broj tačaka ne obara sa nogu. Ima ih oko 150 hiljada što je negde trećina puta između 2,5″ ekrana sa najmanje i najviše tačaka. Iako ~150.000 tačaka deluje sasvim dovoljno, nećemo pravdati Fuji jer ćemo zasigurno kod konkurencije videti veće rezolucije, a i veće ekrane.

Fuji Z20fd ima sve opcije koje se očekuju od ovog aparata, ali isto tako gotovo nema ni jednu neuobičajenu. To, naravno, nije mana, ali s vremena na vreme se u stilizovanoj klasi desi “ispad” da konstruktori ubace po neku naprednu opciju. Nećemo se previše na tome zadržavati, jer bi to bilo isto kao da tražimo 15x optički zum na ovim aparatima. Može – sve može, pa tako je moguće i nakrcati džepni aparat ručnim kontrolama. Ali šta je onda sa klasama i gde je lakoća korišćenja? Gde je prilagođenost početnicima i efikasno korišćenje?

Kada je reč o vizuelnom efektu, meniji i opcije Z20fd deluju dosta jasno i pregledno, mada, neko bi rekao, traže jedno dizajnersko osvežavanje. Raspored menija je klasičan, ali ono što je u tim menijima i način na koji su opcije poređane nam se veoma dopao. Ničega nema revolucionarnog, ali ovaj Fuji smo koristili lako i do svih opcija smo dolazili “iz prve” kao ga imamo već par meseci. To je u svakom slučaju za pohvalu, jer se fizička jednostavnost i efikasnost uspešno pretočila u softverski deo aparata koji je napravljen po istom, dobrom, receptu.

Fuji FinePix F100fd
 

Fuji FinePix F100fd

megapiksela

12

merenje svetla

TTL 256-zone metering

rezolucije

4,000×3,000 / 4,224×2,816 (3:2 format) / 2,848×2,136 / 2,048×1,536 / 1,600×1,200 / 640×480 pixels

modovi blica

Red-eye Reduction Auto, Red-eye Reduction & Forced Flash, Suppressed Flash, Red-eye Reduction & Slow Synchro

raw

ne

domet blica

60cm-4.3m (W), 60cm-2.8 (T), macro 30-80m cm pri ISO auto

veličina senzora

1/1.6″

prioritet blende

ne

tip senzora

Super CCD HR

prioritet zatvarača

ne

objektiv

6.4mm – 32mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

28 – 140mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

ne

najveći otvor blende

f/3.3 – f/5.1

video klipovi (sa tonom)

640 x 480, 320 x 240 30fps

optički zum

5x

samookidač

2, 10 sec

digitalni zum

8.2x

tip memorije

SD i xD

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

~ 57 mb interno

af lampa

da

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

2.7″, 230.000 tačaka

raspon fokusa

45cm-beskonačno W, 80cm-beskonačno T

live histogram

?

makro

5-80cm (W), 50-100 cm (T)

playback histogram

da

supermakro

ne

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion 740 mAh, 3,7v

iso osetljivost

ISO 100 / 200 / 400 / 800 / 1600 / 3200 / 6400 / 12800

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

8 – 1/1000 sec

masa

170 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Fluorescent light (Daylight), Fluorescent light (Warm White), Fluorescent light (Cool White), Incandescent light), Custom

dimenzije

97.7 x 58.9 x 23.4 mm

Pakovanje:

– Fuji NP50 litijum jonska baterija
– punjač
– USB kabal
– A/V kabal
– Fuji software CD
– traka za nošenje
– uputstvo za upotrebu
 

A sada jedan, možda, izuzetak. Fuji F100, neki bi rekli, ne pripada ovoj grupi aparata, zbog svoje mase ili veličine. Istina jeste da je F100 malo teži nego ostatak klase, ali osim debiljine, ne nešto preterano veći. Mi se ne bi složili sa time da F100 ne pripada ovoj klasi, ali da pomalo odstupa od nje po veličini, jeste nesporno. Međutim, treba imati na umu da male dimenzije nisu jedina osobina ove klase. Najveća zamerka ide na debljinu, koja je, očigledno, morala da nastane usled velikog senzora i automatski većeg objektiva potrebnog tom senzoru. 170gr težine smatramo da je najviše otišlo u kvalitet izrade kućišta i da je Fuji mogao da napravi osetno lakši aparat zarad manjeg kvaliteta, ali nije. Postoji tu još jedan razlog zašto smatramo da je ovom Fujiu ovde mesto. Oduvek su F Fuji aparati bili u klasi sa Ixus i µ serijom. Vremenom su µ i Ixusi okrenuli dizajnu i dimenzijama, dok su F Fuji aparati ostali konzervativni po pitanju spoljašnosti i okrenuli se onome što se nalazi unutar kućišta. Niti kažemo da je Fuji F100 nema stil, niti da Ixusi i µ imaju loše slike i upotrebljivost – prosto konstatujemo malo drugačije puteve kojima su pošli ovi aparati. Konačno, F klasa Fujia dugo je već veoma interesantna na tržištu, a mi do sada nismo bili u prilici da je prikažemo. Ovu priliku da propustimo ne želimo. Uglavnom, Fuji F100fd jeste malo krupniji predstavnik klase i predstavlja njenu ozbiljniju frakciju, ali nikako da joj ne pripada.

Sve pohvale se mogu uputiti na račun spoljašne izrade. Kućište je metalno i (naše omiljene) crne je boje. Mikroskopski precizna završna obrada ukombinovana je sa masivnošću i čvrstinom kućišta što F100fd u ruci čini besprekorno kvalitetnim. Sa zadnje strane nalazimo tastere koji nisu nešto posebno veliki, ali su kvalitetni i imaju dobar “klik” što znatno povećava ugođaj i preciznost tokom korišćenja. Kursorski taster je do sada najbolji viđeni na digitalnim fotoaparatima koje smo testirali. Naime, kursorski taster se može koristiti standardnom metodom (gore, dole, levo, desno) ali se i može palcem rotirati što ubrzava rad i doprinosi lakšem korišćenju. Kvalitet rotacije je odličan i gotovo nema potrebe privikavati se, dok je ovo odlično hardversko rešenje odlično ukomponovano sa softverom, što u potpunosti poboljšava nivo korišćenja jednog fotoaparata.

Veličina senzora koju ima F100fd iznosi 1/1.6″ i u pitanju je Fujiev specifičan (ili bolje rečeno, malo drugačiji) Super CCD. Super CCD senzori na Fuji aparatima su prerasli od gotovo kontraverznih, do veoma zrelih. Mi samo možemo da konstatujemo da smo imali odlična iskustva sa ovim senzorom na prethodnom uporednom testu, pa tako verujemo da će se on odlično pokazati i u ovom aparatu. Što se objektiva tiče, situacija jeste sjajna. Ek. 35 milimetarskom formatu, F100fd ima raspon objektiva 28 – 140 mm. Po nama, bolji raspon od ovoga ne može se poželeti. 28mm je dovoljno da se objektiv okarakteriše kao širokougaoni, dok 140mm tele dela daleko je od malog za jedan ovakav aparat. Pri tome, velika rezolucija će dodatno pomoći slikanju udaljenih stvari, pošto će omogućiti isecanje. Kako F100fd ima relativno veliki senzor – 1/1.6″, bio je potreban i veliki objektiv (za ovu klasu). Na krajnjem položaju objektiva u pravim milimetrima dugačak je čak 32 mm, što omogućava bolje smanjivanje dubinske oštrine nego konkurentski džepni aparati. F3.3 – 5.1 podaci o svetlosnoj moći nisu idealni, ali su dosta dobri. Dok su aparati imali samo 3x optički zum, nije bilo teško ostvariti normalne svetlosne mogućnosti. Međutim, kako je počelo da se igra sa objektivima, počelo se “zakida” na svetlosnoj moći. Fuji kako na wide, tako i na tele položaju “kasni” samo jedan korak blende za uobičajenim vrednostima, što je, uz ovakav raspon objektiva, sasvim lep rezultat.

Blic je solidnih specifikacija. U praksi, utisak je uglavnom sličan – blic se pokazao upotrebljjiv za amaterske potrebe i ništa više od toga nismo ni očekivali. Ekran je prilično veliki i dužinja njegove dijagonale jeste 2,7 inča. 2,7 inča sve se više nalazi na fotoapartima, tako da Fuji nije nikakav inovator, ali je za pohvalu što se odlučio za ekran ove velilčine. Kako bi utisak o ekranu bio u potpunosti pozitivan, potrudila se odlična rezolucija i kvalitetan prikaz. Ekran poseduje oko 230.000 tačaka, što nije svetski rekord, ali predstavlja visok nivo broja tačaka jednog ekrana. Pored toga, prikaz je veoma prijatan i kvalitetan, dok se površinski sloj ekrana lepo bori sa jakim izvorima svetla, pa je moguće lako gledati ekran čak i po jako sunčanom danu.

Već smo dva Fujia (jedan u prošlom i jedan u ovom testu) pohvalili kako imaju pregledne menije i na prava mesta postavljene opcije i podešavanja, što omoućava korišćenje ovih aparata od starta jednostavnim. Fuji F100fd odlazi korak dalje po tom pitanju, najviše zbog toga što ima već opisani kursorski taster koji se može koristiti na klasičan način, ali se može i okretati. Na stranu što je ovo dobra ideja, treba još jednom pohvaliti Fuji na odličnoj realizaciji te ideje, odnosno kvalitetnom tasteru/prstenu bez kojeg ova mogućnost ne bi bila primenjena u svakodnevnoj upotrebi. Rotirajući prsten omogućava kretanje kroz menije i biranje opcija veoma prijatnim, tečnim i brzim. Fuji je do te mere pazio na detalje, da recimo neke bitne opcije (kao što je formatiranje), nećete moći da “obrnete” okretom prstena, već ćete morati klasičnim “klikom” što vas udaljava od mogućnosti da vam rotirajući prsten bude kriv ukoliko se sa njim previše zaigrate.

Fuji F100fd se pokazao do detalja odličnim aparatom, ali mi kao večiti kritičari “ne volimo” kada je tako i uvek ćemo naći nešto da zamerimo aparatu. Iako se faktički samo Olympus odlučio da ubaci srpske menije na svoje aparate, smatramo da s vremena na vreme valja pomalo “napasti” ostale marke i možda ih pritisnuti da to urade. Ako možda ovo čita neki regionalni menadžer za Fuji, priznaće da je prevođenje menija aparat lak posao, koji značjno može da poveća status neke robne marke aparata na određenom tržištu. Mi, bez obzira na sve okolnosti, smatramo da je naše tržište zaslužilo taj mali znak pažnje, što je u stvari, kada se prevede na korporativni jezik, ništa drugo nego potencijalno odličan poslovni potez.

Olympus µ 1030 SW i µ 850 SW
 

Olympus µ 1030 SW

megapiksela

10.1

merenje svetla

ESP light metering Yes
Spot metering Yes

rezolucije

3648 x 2736
5M 2560 x 1920
4M 2304 x 1728
3M 2048 x 1536
2M 1600 x 1200
1M 1280 x 960
VGA 640 x 480
16:9 1920 x 1080

modovi blica

AUTO Yes
Red-eye reduction Yes
Fill-in Yes
Off Yes

raw

ne

domet blica

10cm-4.1m (W), 30cm-2.7 (T),

veličina senzora

1/2.33″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

5.0 mm – 18.2 mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

28 – 102mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

ne

najveći otvor blende

f/3.5 – f/5.1

video klipovi (sa tonom)

640 x 480 / 30 fps Recording time: 10 s
320 x 240 / 15 fps Recording time: 29 min

optički zum

3.6x

samookidač

10 sec

digitalni zum

4x

tip memorije

xD

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

14,7 mb interno

af lampa

ne

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

2.7″, 230.000 tačaka

raspon fokusa

50cm-beskonačno W, 50cm-beskonačno T

live histogram

da

makro

10cm-beskonačno W, 30cm-beskonačno T

playback histogram

da

supermakro

2cm

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

ISO 80, 100, 200, 400, 800, 1600

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

4– 1/1000 sec

masa

173 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Sunlight Yes
Tungsten Yes
Overcast Yes
Flourescent 1 Yes
Flourescent 2 Yes
Flourescent 3

dimenzije

93.2 x 61.4 x 21.3 mm

Razlike u specifikacijama kod µ 850 modela:
 

megapiksela

8

makro

10cm-beskonačno W, 30cm-beskonačno T

rezolucije

8M 3264 x 2448

supermakro

7cm

veličina senzora

1/2.35″

iso osetljivost

ISO 64, 100, 200, 400, 800, 1600

objektiv

6.7 – 20.1 mm

domet blica

20cm-5.3m (W), 30cm-2.7 (T),

objektiv – ekvivalentno 35mm

38 – 114 mm

masa

136 g (bez baterije i kartice)

najveći otvor blende

f/3.5 – f/5.0

dimenzije

93.6 x 60.9 x 21.3 mm

optički zum

3x

Pakovanje:

– Narukvica
– Uputstvo za upotrebu
– Garantni list
– CB-AVC3 (Audio/Video kabl)
– CB-USB6 (USB kabl)
– Punjač za litijum-jonske baterije
– Punjiva litijum-jonska baterija.
– OLYMPUS Master 2 (CD-ROM sa softverom)
– MASD-1 (microSD attachment)
 

Olympus µ 1030 SW

Olympus µ 850 SW

µ 850 i 1030 SW su Olympusovi aparati koji su otporni na padove i zaranjanje u vodu. Po svom izgledu oni jesu veoma slični, ali kada bi uzeli lupu i gledali ova dva aparata previše iz tehničkog ugla, onda bi uvideli da oni uopšte nisu toliko isti. Imaju različite senzore, što je uslovilo i različite objektive, rezolucije, ISO osetljivosti i slično. Ipak, iz ugla ljudi koji kupuju ovakve aparate, µ 850 i 1030 SW jesu veoma slični i samo je pitanje finansija da li će se odlučiti za slabiji ili jači model. Na kraju krajeva, to su “samo” fotoaparati koji prave fotografije i previše bi bilo odvajati ih. Prosto imamo jači model za više i slabiji za manje para. Bez neke posebne nauke. µ aparati oduvek su imali kućište otporno na vremense nepogode, što je indirektno dovodilo do toga da su bili veoma kvalitetni, dobro utegnuti i upakovani metalni aparati. 850 i 1030 SW sa svojim kućištima otpornim na padove i zaranjanje odlaze još korak (ili dva dalje). Ova dva aparata su fizički jedni od najkvalitetnijih ikada prikazanih na našim sajtovima i ni najmanja sitnica se nema zameriti kada je reč o materijalima i obradi. Oba su čvrsti kao kamen, alii µ 1030 SW teži previše ka čvrstini i postojanosti, pa je po masi prestigao Fuji F100fd za koga smo pomislili da će biti najkorpulentniji na testu. Ono što ipak moramo da zamerimo spoljašnosti ovih aparata jesu tasteri koji su prilično tvrdi i njihovo korišćenje jeste pomalo nespretno. Ono što proizvođač navodi kao razlike u kućištima jeste da µ 1030 trpi pad sa visine do 2 metra i zaranjanje u dubinu do 10 metara, dok su te vrednosti kod µ 850 1,5 metara za par i 3 metra za dubinu vode. Za µ 1030 još navodi da trpi težinu od 100kgf.

Iako ovo nisu značajno lagani aparati (pogotovo µ 1030), njihovi gabariti sveukupno ne deluju uopšte loše. U tome im pomaže pljosnati dizajn koji je omogućen “periskop” objektivom. Idealnih su dimenzija za smeštanje u džepove. Ipak, ovakav oblik aparata znači da ih je pomalo teže držati u rukama. Pa tako dok će Fuji F100fd malo žuljati u džepu, lepo će (za svoju klasu) stajati u rukama, dok je kod ova dva Olympusa situacija obrnuta.

Razlika između ova dva aparata, zanimljivo, postoji u veličinu senzora. Jedan aparat ima 1/2.33″ dok drugi 1/2.35″ veliki senzor. Sama razlika u veličini jeste irelevantna, kao i podatak da jedan senzor ima najmanju ISO vrednost 64, a drugi 80. Ono gde može biti razlike jeste kvalitet fotografija, jer definitivno da je sama srž senzora drugačija (jer da nije tako, zašto bi Olympus pravio faktički dva identična senzora), a o tome ćemo govoriti na strani o kvalitetu fotografija. Međutim, čak i da postoji razlika u kvalitetu fotografija, nećemo ni tada moći da potpišemo da je stvar do senzora, jer ova dva aparata koriste različite objektive, a objektiv je ipak bitnija stvar kod kvaliteta fotografija. Uglavnom, razlike su akademske i ukoliko ste običan korisnik, ne dozvolite da vas ove tehnikalije zbune. Kada je reč o objektivu, tu zapravo i leži najveća razlika između ova dva aparata, ako se gleda iz ozbiljnog, fotografskog, ugla. Tu ne mislimo na laički podatak da µ 850 ima 3x, a µ 1030 4.6x optički zum. Krucijalna stvar je u širokom položaju objektiva, jer µ 1030 počinje na atipičnih 28 mm, a µ 850 na očekivanih 38 mm. Po epitetu, objektiv na 1030 jeste širokougaoni. To je bitno ne samo da bi se time pohvalili, već ovakav objektiv otvara mnoge mogućnosti za kadriranje. Na kažemo da je objektiv koji ima µ 850 loš, prosto je očekivan za klasu, dok je onaj na 1030 ipak dosta upotrebljiviji. Što se tiče svetlosne moći objektiva, ona jeste na nivou klase, ali je opet ipod standarda.

Što se tiče moći blica, sasvim smo zadovoljni ovim aparatima, čak su podaci i na malo višem nivou nego što je uobičajeno za klasu. Zanimljivo je da µ 850 SW po specifikacijama ima jači blic, nego model 1030. Što se ekrana tiče, 2.7 inčni ekran sa oko 230.000 tačaka jedan je od najboljih koji se viđaju na današnjim amaterskim fotoaparatima. Kažemo “jedan od najboljih” jer se susrećemo i sa ekranima dijagonale dugačke 3 inča, ali kada je reč o prikazu onda možemo ovom Olympusovom ekranu da dodelimo sve petice. Od prikaza i reprodukcije boja, preko ugla gledanja i mogućnosti prikaza u situacijama jakog ambijentalnog svetla, sve je na najvišem nivou.

Kada je reč o softverskom delu, prilično smo zadovoljni sa Olympusima, mada ne u potpunosti. Što se tiče slabijih stvari, to je raspored i dostupnost opcija. Olympus, istina, se po ovom pitanju popravlja, ali i dalje mislimo da bi reogranizacija, uprošćavanje i fokusiranje menija doprinelo bržem i lakšem korišćenju menijima. Ne kažemo da je Olympus po ovom pitanju loš, ali od jedne ovako jake marke uvek tražimo više. U kombinaciji sa ne baš sjajnim tasterima, ergonomije nije savršena, ali opet ne želimo da previše budemo oštri.

S druge strane, “tekstualni” deo menija je sjajan. Pre svega, svaka reč na aparatu je tačno i precizno prevedena na srpski. Pored toga, ova dva i ostali Olympusi imaju “vodič” koji je odličan za početnike. Ne samo da će vam vodič podesiti aparat za specifične uslove, nego će vam i objasniti šta radi, pa ćete to znanje (koje nije veliko, ali jeste korisno) moći da bude primenjeno na bilo kom drugom aparatu.

Olympus µ 1010 & 1020
 

Olympus µ 1010 & 1020

megapiksela

10.1

merenje svetla

ESP light metering Yes
Spot metering Yes

rezolucije

10M 3648 x 2736
5M 2560 x 1920
4M 2304 x 1728
3M 2048 x 1536
2M 1600 x 1200
1M 1280 x 960
VGA 640 x 480
16:9 1920 x 1080

modovi blica

AUTO Yes
Red-eye reduction Yes
Fill-in Yes
Off Yes

raw

ne

domet blica

20cm-4.6m (W), 60cm-3.1 (T),

veličina senzora

1/2.33″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

6.6mm – 46.2mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

37 – 260 mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

ne

najveći otvor blende

f/3.5 – f/5.3

video klipovi (sa tonom)

640 x 480 / 30 fps Recording time: 10 s
320 x 240 / 15 fps Recording time: 29 min

optički zum

7x

samookidač

10 sec

digitalni zum

4x

tip memorije

xD

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

? mb interno

af lampa

ne

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

2.7″, 230.000 tačaka

raspon fokusa

70cm-beskonačno W, 70cm-beskonačno T

live histogram

da

makro

10cm-beskonačno W, 60cm-beskonačno T

playback histogram

da

supermakro

2cm

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

ISO 80, 100, 200, 400, 800, 1600

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

4– 1/2000 sec

masa

135 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Sunlight Yes
Tungsten Yes
Overcast Yes
Flourescent 1 Yes
Flourescent 2 Yes
Flourescent 3

dimenzije

99.0 x 56.3 x 25.2 mm

Pakovanje:

– Narukvica
– Uputstvo za upotrebu
– Garantni list
– CB-AVC3 (Audio/Video kabl)
– CB-USB6 (USB kabl)
– LI-50C (Punjač za litijum-jonske baterije)
– LI-50B (Litijum-jonska baterija)
– OLYMPUS Master 2 (CD-ROM sa softverom)
– MASD-1 (microSD attachment)
 

Pred nama je vrh ponude standardnih Olympus µ aparata. Na test smo dobili modele 1010 i 1020. Uz naše velike napore, razlike između dva aparata, kako po pitanju izgleda i specifikacija, tako po pitanju korišćenja i fotografija, nismo uspeli da vidimo. Ipak, u poslednjem trenutku pronalazimo razliku, iako ona nije baš bila toliko sakrivena. Naime, µ 1010 ima zadnji deo plastičan i prednji metalan, dok je µ 1020 kompletno urađen od metala, Osim toga sve naredno napisano važi kako za Olympus 1010, tako i za Olympus 1020. U daljem tekstu pisaćemo 1020. Po fizičkoj izvedbi, Olympus 1020 je jako dobar, mada ima mesta za poboljšanje. Ceo aparat ima preciznu završnu obradu, što je od jednog ovakvog aparata očekivano. Kvalitet materijala takođe. Ipak, 1020 ne deluje toliko jako i čvrsto koliko bi mogao da bude, pogotovo ne u poređenju sa “kamenim” µ 850 i 1030 SW.

Kada je reč o gabaritima, µ 1020 je sredina klase, kako po masi, tako i po dimenzijama. Sredina klase možda ne deluje impresivno, ali kako je ovo ipak “džepna” klasa aparata, onda vam je jasno zašto je 1020 ipak prilično mali aparat. Što se nas tiče i nema potrebe da bude manji, jer bi bio možda i teži za korišćenje, ali imamo da uputimo koju kritiku na račun tastera. Olympus, ponovo, kao da se u poslednji čas seti da treba i tastere staviti na aparat. Istina, oni jesu jako veliki za klasu i imaju pozadinsko osvetljenje (kao na mobilnim telefonima), ali čini se da je način njihovog korišćenja previše grub i pomalo neprecizan.

µ 1020 ima senzor veličine 1/2.33″ što istina jeste veće od uobičajenih 1/2.5″, ali razlike zaista nisu velike. Istina je da pored velikih objektiva, volimo i velike senzore, ali čini se da bi stavljanje značajno većih senzora na ovu klasu aparata uslovilo značajno veće dimenzije, ali daleko od toga da je nemoguće. Objektiv ima optički zum od čak 7x što zaista deluje impresivno na prvu loptu. Pun raspon objektiva, ipak, otkriva nam drugu stranu medalje. Za najprestižniji µ iz klase mislimo da nije dovoljno da je objektiv širok 37 mm. I dalje stojimo iza toga da je bolje imati 28 mm u širokom, nego kao ovaj aparat 260 mm na tele delu. Ipak, ukoliko ne slikate često u manjim prostorijama i nemate tendenciju ka umetničkim uglovima objekata u blizini, onda se početnih 37 milimetara da preživeti. 260 mm je korak iza nekadašnjih ultrazum aparata, što ne smemo zanemariti. Svetlosna moć je iza standarda (mada u neku ruku na nivou s klasom) jer i na širokom i na tele delu, Olympus µ 1020 ima oko korak i po zatvoreniju blendu.

Jačina blica je sasvim dobra. Samo pazite da vas veliki optički zum ne prevari pa da očekujete da blic ima efekta noću prema nekim udaljenim objektima. Blic je odličan dokle god se koristi u maniru turističko-porodičnih aparata, dokle svaki ozbiljniji poduhvat je samo u slučaju nužde i ne treba očekivati čuda. Ekran koji stiže uz µ 1020 jeste, sada već možemo reći, poznati 2.7-inčni ekran. Ekran ima 230.000 tačaka, a to je broj tačaka koji su imali Olympus ekrani i sa 2.5″ dijagonalom. Ipak, to nije problem, jer je to sasvim dovoljna rezolucija za jedan ekran ove dimenzije i ove namene. LCD-u stvarno nemamo šta da zamerimo, jer ima odličan prikaz boja, dobar ugao gledanja i sjajno se bori protiv jakog dnevnog i veštačkog svetla.

Što se tiče softverskog dela. Sve što smo do sada pisali u prošlom i u ovom testu vezano za Olympus, važi i ovde. Ukratko: zameramo rasporedu opcija i podešavanja, koji iako daleko od lošeg, ima prostora za poboljšpanja. U kombinaciji sa malo nezgrapnim tasterima, bilo kakvo kretanje kroz menije nije baš uživanje. Dobra stvar jeste to što su Olympusi prilagođeni početnicima kao ni jedni drugi aparati. Meniji su kompletno prevedeni na srpski jezik i to prilično kvalitetno. Kada se na to doda “vodič” mod koji vas uči i pokazuje šta da radite u nekim zahtevnijim situacijama, onda vam je sasvim jasno zašto ne treba da se plašite Olympusa, čak i ako vam tehnika nije jača strana.

Olympus µ 840
 

Olympus µ 840

megapiksela

8.0

merenje svetla

ESP light metering Yes
Spot metering Yes

rezolucije

8M 3248 x 2436
5M 2560 x 1920
4M 2304 x 1728
3M 2048 x 1536
2M 1600 x 1200
1M 1280 x 960
VGA 640 x 480
16:9 1920 x 1080

modovi blica

AUTO Yes
Red-eye reduction Yes
Fill-in Yes
Off Yes

raw

ne

domet blica

20cm-4.4m (W), 60cm-3.1 (T),

veličina senzora

1/2.35″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

6.4mm – 32mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

36 – 180 mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

ne

najveći otvor blende

f/3.5 – f/5.0

video klipovi (sa tonom)

640 x 480 / 30 fps Recording time: 10 s
320 x 240 / 15 fps Recording time: 29 min

optički zum

5x

samookidač

10 sec

digitalni zum

4x

tip memorije

xD

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

? mb interno

af lampa

ne

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

2.7″, 230.000 tačaka

raspon fokusa

70cm-beskonačno W, 70cm-beskonačno T

live histogram

da

makro

20cm-beskonačno W, 60cm-beskonačno T

playback histogram

da

supermakro

3cm

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

ISO 64, 100, 200, 400, 800, 1600

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

4– 1/2000 sec

masa

130 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Sunlight Yes
Tungsten Yes
Overcast Yes
Flourescent 1 Yes
Flourescent 2 Yes
Flourescent 3

dimenzije

96.4 x 56.5 x 24.0 mm

Pakovanje:

– Narukvica
– Uputstvo za upotrebu
– Garantni list
– CB-AVC3 (Audio/Video kabl)
– CB-USB6 (USB kabl)
– LI-40C (Punjač za litijum-jonske baterije)
– LI-42B (Punjiva litijum-jonska baterija.)
– OLYMPUS Master 2 (CD-ROM sa softverom)
– MASD-1 (microSD attachment)
 

Olympus µ 840 jeste malo prizemnija varijanta modela 1020, mada nije tajna da neka presudna razlika postoji. Ako smo dobro obavešteni, 840 će biti ponuđen u malo veselijim bojama (za razliku od 1020 koji je ograničen na tri boje), kao što se na slikama može videti. Većina stvari rečenih za 1020 važi i ovde. Mi nećemo biti lenji da ponovimo, a vi nam ne zamerite ako se ponavljamo. Celo kućište µ 840 jeste prilično dobro urađeno, mada ne savršeno. Kao što je i očekivano od ove klase, kućište je urađeno od metala. Kada se to ukombinuje sa odličnom završnom obradom, dobije se kvalitetno kućište, koje, istina, nije čvrsto koliko bi smo mi želeli. Daleko od toga da deluje da će se polomiti ili iskriviti, ali u manjoj meri ostavlja utisak kao da je pomalo šuplje – skroz suprotno od “podvodnih” SW-a. Veličinu tastera moramo da pohvalimo, koja je za ovu klasu impresivna, a ništa se ni kvalitetu ne može zameriti, pogotovo što tasteri imaju pozadinsko osvetljenje. Zamerku ipak upućujemo na račun “klika” koji nije dovoljno sofisticiran.

Što se veličine i mase tiče, sve je na očekivanom nivou. Pre samo koju goidnu, ovaj aparat bi bio mikroskopski mali, ali se vremena menjaju pa se danas nalazi solidan broj još manjih aparata. To ne čini µ 840 nezgrapnim – daleko od toga. Ovaj aparat se i dalje jedva oseća kada se nosi u džepu i to je i jedna od osobina koju treba da ispunjava kako bi bio uspešni predstavnik klase. Po dimenzijama čini nam se idealan, jer nije previše mali kako bi bio težak za držanje, a nije ni veliki kako bi bio težak za nošenje.

µ 840 u sebi ima CCD senzor veličine 1/2.35 inča. Sam senzor, da se naslutiti, jeste drugačiji nego onaj u µ 1010 i 1020 aparatima. Razlike su iste kao kod dva SW (µ 850 i 1030) aparata. Detaljnije razlike između dva senzora moguće da ćemo videti kada budemo upoređivali kvalitet fotografija, ali isto tako moguće da nećemo primetiti uopšte. µ 840 ima manje- više klasičan objektiv za ovu klasu aparata. Raspon iznosi 36 – 180 mm, što prevedeno na narodski rečnik znači da je optički zum 5x. Raspon objektiva je pristojan i, kao što se da videti, teži tele delu. Svetlosna moć je f3.5 – 5.0 što znači da je na širokom položaju malo zatvorenija od standarda, dok je na tele delu OK, obzirom da on iznosi 180 mm (ek. 35 mm formatu).

Jačina blica je standardna i očekivana (i zapravo dobra za jedan ovakav aparat). Kao što smo bezbroj puta već napisali – dobra za normalne situacije, dok profesionalne situacije ostavite profesionalnim blicevima koji koštaju i više nego ceo ovakav aparat. Ekran je odličan dijagonale 2.7 inča kojima ništa ne zameramo. Odlična rezolucija (230.000 tačaka), reprodukcija boja, prikaz generalno, ugao gledanja, kao i prikaz u situacijama jakog ambijentalnog svetla.

Što se softverskog dela pravljenja fotoaparata, koji je naravno postao izuzetno bitan revolucijom digitalaca, situacija kod Olympusa je prilično jasna. Ukratko rečeno, svaka časta za srpski jezik i vodič mod, dok su same opcije i podešavanja ipak malo zavučeni.

Canon Ixus 90 IS
 

Canon Ixus 90 IS

megapiksela

10.0

merenje svetla

Evaluative, Center-weighted average, Spot

rezolucije

(L) 3648 x 2736, (M1) 2816 x 2112, (M2) 2272 x 1704, (M3, Date Stamp) 1600 x 1200, (S) 640 x 480, (W) 3648 x 2048.

modovi blica

Auto, Red-eye Reduction, Auto Red-eye Correction, Flash On, Flash Off; FE lock, Slow Synchro

raw

ne

domet blica

30cm-3.5m (W), 30cm-2.0m (T)

veličina senzora

1/2.3″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

6.2 – 18.6 mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

35 – 105mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

ne

najveći otvor blende

f/2.8 – f/4.9

video klipovi (sa tonom)

640 x 480 (30 fps/30 fps LP), 320 x 240 (30 fps)

optički zum

3x

samookidač

10, 2 sec

digitalni zum

4x

tip memorije

SD

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

32 mb

af lampa

da

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

3.0″, 230.000 tačaka

raspon fokusa

30cm-beskonačno

live histogram

ne

makro

3-50cm (W), 30-50cm (T)

playback histogram

da

supermakro

–

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

Auto, High ISO Auto, ISO 80 / 100 / 200 / 400 / 800 / 1600

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

15 – 1/1500 sec

masa

155 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Auto,* Preset (Daylight, Cloudy, Tungsten, Fluorescent, Fluorescent H), Custom

dimenzije

91.6 x 56.8 x 20.9mm

Pakovanje:

– Canon Ixus 90
– punjiva baterija
– punjač za bateriju
– 32MB SD kartica
– traka za nošenje
– Digital Camera Solution CD-ROM
– USB kabal
– AV kabal
 

Ixus je jedno od najjačih imena kada pogleda svet malih stilizovanih fotoaparata. Iskreni da budemo, ovi aparati su to što jesu najviše zbog imena koje nose – Canon. Ixus aparati nikada nisu grabili napred, već su vođeni sigurnim koracima i odlukama. Ovo je u ostalom osobina svih Canon aparata i ne vidimo u tome ništa loše. Neistina bi bila kada bi rekli da nam se Ixusi nisu dopadali – naprotiv. Ixus 90 predstavlja višu srednju klasu ovde podgrupe Canon aparata. Po svim stavkama 90-ica je nakrcana potrebnim elementima za odličan džepni digitalac današnjice, osim kada je reč o objektivu. Taj krajnji, ali i najbitniji element, ostavljen je (uglavnom) za trocifrene Ixuse. Ali daleko od toga Ixus 90 zbog toga treba ignorisati.

Dizajn aparata je kombinacija retro koncepta sa modernim aplikacijama, što u sprezi sa hladno srebrnom bojom ostavlja utisak diskretnog, ali i lepog uređaja. Zadnja strana sa velikim ekranom i stilizovanim tasterima je primer jednostavnog i efikasnog dizajna koji je svakako za pohvalu. Ovaj Ixus je metalan upravo onoliko kako izgleda na slikama. Dobra i čvrsta metalna legura je precizno skrojena, a ceo aparat je odlično spakovan pa ostavlja utisak da u ruci držite komad kvalitetnog i skupog metala, a mi nemamo ništa protiv toga. U neku ruku, Ixus 90 je robustan (u skladu sa klasom) što mu je dodalo koji milimetar u dimenzijama i možda 20-ak grama mase više, ali je ovaj aparat uživo i dalje veoma mali i solidno lagan. Kvalitet novih, stilizovanih, tastera je u redu, mada ne savršen, a dobra je vest da je Canon konačno popravio svoju ideju rotirajućeg kursorskog tastera. Za razliku od prednodnih Ixusa ovaj taster konačno radi, kako za biranje modova aparata, tako i za kretanje kroz menije (kao kod Fuji F100fd). Nije bilo teško Canon, zar ne?

Veličina senzora u ovom aparatu je 1/2.3″, što predstavlja standard. Objektiv je klasičnih specifikacija. U lavini džepnih aparata as 7x zumom ili 28mm širokougaonim objektivima, ne kažemo da je ta Canonova “klasičnost” sjajna, ali se makar nadamo da je Canon taj običan objektiv uradio kako treba. Raspon je 35 – 105 mm. U prevodu znači da objektiv ima normalnu širinu i da, laički rečeno, ima 3x optički zum. Svetlosna moć je takođe klasičnih specifikacija i iznosi f2.8 kada je objektiv u širokom i f4.9 kada je na tele položaju. Konkurencija po pitanju objektiva ima veliku ofanzivu, uglavnom, tako da će Canonu jedini izgovor za stavljanje suviše običnog objektiva na Ixus 90 biti to da nisu želeli egzibicijama sa sočivima da degradiraju kvalitet fotografija, što ćemo proveriti kasnije.

Domet blica po pairima za Ixus 90 jeste, ponovo, prosečnih vrednosti. Praksa je ipak pokazala da blic ovog aparata radi lepo, a ako ga budete koristili u nepredviđene svrhe, odnosno ako budete očekivali čudo u osvetjivanju, pa…, sami ste krivi. Ekran je uz spoljnu izradu i materijale najbolji deo ovog aparata. U pitanju je brilijantan LCD dijagonale 3 inča i ukupnog broja tačaka oko 230.000. Po svemu ekran zaslužuje sve desetke, kako o prikazu boja, uglu gledanja, rezoluciji, tako i o verovatno najbitnijoj osobini – vidljivom prikazu prilikom jakog ambijentalnog svetla.

Što se tiče unutrašnjosti aparata, odnosno menija, opcia, podešavanja situacija je dosta puta viđena. Ipak, to ne vidimo kao manu, više kao jednu običnu zamerku. Naime, dopada nam se to što su na “func” meni stavljeni bitni elementi za podešavanje fotografisanje, zatim u meni oni malo manje bitni elementi i končno u “setup” deo stvari za podešavanje aparata generalno. Mislimo da bi bilo lepo da se Canon malo “otvori” i redizajnira menije, čisto lepote radi, jer su ovakvi meniji malo ozbiljni i uopšte ne pristaju jednim ovako (u pozitivnom smislu) neozbiljnim aparatima.

Ipak, kada je reč o funkcionalnosti, sve je na visokom nivou. Od običnog fotografisanja, do malo naprednijeg podešavanja (koliko god da ih ima na ovim aparatima), preko pregleda fotografija sve je urađeno na kvalitetnom nivou, kako i dolikuje ovakvim aparatima i jednoj velikoj marki kao što je Canon. Još samo kad bi bilo srpskog jezika, ali izgleda da se za ovu lepu stvar za sada samo Olympus odlučio.

Canon Ixus 80
 

Canon Ixus 80 IS

megapiksela

8.0

merenje svetla

Evaluative, Center-weighted average, Spot

rezolucije

3,264 x 2,448 (Large), 2,592 x 1,944 (Medium 1), 2,048 x 1,536 (Medium 2), 1,600 x 1,200 (Medium 3/Date Stamp), 640 x 480 (Small), 3,264 x 1,832 (Widescreen)

modovi blica

Auto, Red-eye Reduction, Auto Red-eye Correction, Flash On, Flash Off; FE lock, Slow Synchro

raw

ne

domet blica

30cm-3.5m (W), 30cm-2.0m (T)

veličina senzora

1/2.5″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

6.2-18.6mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

38-114mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

ne

najveći otvor blende

f/2.8 – f/4.9

video klipovi (sa tonom)

640 x 480 (30 fps/30 fps LP), 320 x 240 (30 fps)

optički zum

3x

samookidač

10, 2 sec

digitalni zum

4x

tip memorije

SD

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

32 mb

af lampa

da

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

2.5″, 230.000 tačaka

raspon fokusa

30cm-beskonačno

live histogram

ne

makro

3-50cm (W), 3-50cm (T)

playback histogram

da

supermakro

–

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

Auto, High ISO Auto, ISO 80 / 100 / 200 / 400 / 800 / 1600

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

15 – 1/1500 sec

masa

125 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Auto,* Preset (Daylight, Cloudy, Tungsten, Fluorescent, Fluorescent H), Custom

dimenzije

86.8 x 54.8 x 22.0mm

Pakovanje:

– Canon Ixus 90
– punjiva baterija
– punjač za bateriju
– 32MB SD kartica
– traka za nošenje
– Digital Camera Solution CD-ROM
– USB kabal
– AV kabal

Ixus 80, kako mu i ime kaže, predstavlja senzibilniju varijantu opisanog Ixusa 90. Ovo iz razloga što je malo jednostavniji što će ga na kraju učiniti jeftinijim, ali će u osnovi zadržati osnovnu namenu. Drugi razlog zašto je ovaj Ixus 80 senzibilan jeste boja u kojoj smo ga dobili na test – “tanka” roze će se odlično složiti uz vašu roze košulju ili Lacoste roze majicu. Ako ste muško, dobra je vest da ga možete naći i u neko boji i gledajte ubuće da ne nosite spomenutu košulju ili majicu, jer je zaista sramota nositi roze, pa čak i kada je reč o fotoaparatu :).

Po izradi i materijalima, Ixus 80 je korak iza 90-ice. Zapravo, vidimo koliko je 90-ica dobro urađena tek kada uzmemo Ixus 80 u ruku. Naime, iako korak iza jačeg brata, Ixus 80 je i dalje fizički odličan. Materijali su jako kvalitetni, a kućište napravljeno od njih je dobro upakovano i zaokruženo preciznom završnom obradom. Jednostavnost izrade je dovela do toga da Ixus 80 bude vidno manji i osetno lakši od 90-ice i generalno jedan od jako malih aparata. Istina, osnovni razlog zašto je 80-ica manja od 90-ice jeste i manji ekran. Ono u čemu je ovaj aparat možda i bolji od drugog Canona jesu tasteri, koji iako ne kvalitetniji po materijalima, jesu lakši i precizniji za upotrebu.

Veličina senzora u ovom aparatu je 1/2.5 što znači da je malo manji nego onaj u Ixus 90 modelu, što implicira da 90-ica ima malo noviji senzor. Kada je o objektivu reč, Ixus 80 je slabiji od drugog Ixusa, mada se to na papiru jedva i primećuje. Naime, svetlosna moć iznosi standardnih f2.8 u širokom i f4.9 u tele položaju, a optički zum je standardnih 3x. Međutim, objektiv na Ixusu 80 “kreće” tek od 38mm (naspram 35mm kod 90-ice), što će tu i tamo znati da zasmeta. Zapravo, objektivi na ova dva aparata jesu identični (što se da videti po realnoj žižnoj daljini), ali je ekvivalentno 35 milimetarskom formatu (čitaj: realnosti) onaj na Ixusu 90 širi zao što isporučuje sliku većem senzoru.

Što se tiče blica, na papiru ima malo zastarele specifikacije. Istina, po jačini blica drugi aparati su ili isti ili jači od ova dva Ixusa, ali činjenica je će i pored toga oni odlično služiti svojoj nameni. Najveća razlika, pored senzora (i indirektno objektiva) između dva Ixusa jeste ekran. Na ovom aparatu dužina dijagonale ekrana je samo 2.5 inča. Kažemo samo zato što je sve veći broj aparata sa dijagonalama od 2.7 i 3.0 inča. Iskreni da budemo, lagali bi kada bi rekli da je ekran na 80-ici mali. Daleko od toga, to je i dalje sasvim lepa površina. Kada stavite dva aparata jedan pored drugog, 90-ica naizgled ima bolji ekran, ali razlog za to je samo zato što je veći. Naime, ekran na Ixusu 80 ima jednako veliki broj tačaka, a prikaz je na potpuno istom nivou kao i kod jačeg i skupljeg brata. To znači da je ekran odličan po svim stavkama, od ugla gledanja, preko prikaza boja, rezolucije i borbe sa odsjajima.

“Unutrašnjost” Ixusa 80 je potpuno ista kao kod prethodnog Ixusa, ali je isto tako i sama koncepcija menija, opcija, podešavanja i svih ostalih softverskih stvari ista već godinama. Ne kažemo da je to loše, daleko od toga, sviđa nam se organizacija i dostupnost podešavanjima i cela fokusiranost samom fotografisanju, iako je u pitanju aparat koji će najviše kontakta sa profesionalnim fotografima imati na taj način što će ga neki profi fotograf kupiti kćerci (ili sinu, ako ga nađe u drugoj boji :)). Šalu na stranu, meniji Canona generalno su dosta dobri, a kao i do sada, zamerićemo im vizuelno mrtvilo i nepostojanje srpskog jezika. Dve stvari koje zaista mogu lako da se reše u nekoj sledećoj generaciji Ixusa.

Sony DSC-W 125
 

Sony DSC-W 125

megapiksela

7.2

merenje svetla

Multi Pattern, Centre Weighted, Spot

rezolucije

3072 x 2304, 2592 x 1944, 2048 x 1536, 640 x 480

modovi blica

Auto, Forced Flash, Slow Syncro, No Flash

raw

ne

domet blica

do 7.1

veličina senzora

1/2.5″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

5,35 – 21,4 mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

32 – 128 mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

oštrenja

najveći otvor blende

f2.8 – f5.8

video klipovi (sa tonom)

640×480 30fps MPEG

optički zum

4x

samookidač

10 sec

digitalni zum

8x

tip memorije

Memory Stick PRO Duo

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

15 mb interno

af lampa

da

tražilo

ne

ručni fokus

poluautomatski

ekran

2.5″, 115.000 tačaka

raspon fokusa

50cm-beskonačno

live histogram

da

makro

4cm

playback histogram

da

supermakro

–

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

Auto, 100, 200, 400, 800, 1600, 3200

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

1/8 – 1/1600

masa

123 g (bez baterije i kartice)

balans belog

automatic / daylight / cloudy / artificial light 1,2,3 / electric lightbulb light / flash gun

dimenzije

88.2 x 57.2 x 22.9 mm

Pakovanje:

– Sony W125
– punjač
– punjiva baterija
– softver i drajveri
– USB kabal
– AV kabal
– traka za nošenje
– uputstvo
– torbica
 

Sony W125 je klasičan primer džepne klase aparata. Sony, takođe ima malo neuobičajen pristup ovom segmentu tržišta putem T klase, a jedan primerak T serije našao se i na ovom testu, ali vratimo se sada na W125. W125 izgleda jako elegantno u crnoj boji, dok lajsne u sivoj boji čine da aparat ne bude vizuelno potpuno zatvoren. Kada je reč o kvalitetu materijala i izradi, prilično smo zadovoljni. Istina, W125 deluje kao da bi mogao da bude još malo čvršći, ali pogrešno bi bilo sa naše strane kada bi tražili mane po svaku cenu. W125 ima odlično kućište, sačinjeno od kvalitetnih materijala zaokruženo veoma preciznom završnom obradom. Takva je situacija u ostalom sa svim aparatima sa ovog testa, a ovaj Sony nije izuzetak.

Kada je reč o gabaritima, W125 možda na oko ne izgleda kao veoma mali aparat, ali kada se stavi pored nekog konkurenta, vidi se da je respektabilno mali. Što se u ostalom i može videti iz specifikacija. Pogotovo se ističe malom masom. Što se tiče tastera i generalno ergonomije, ovaj Sony nije sjajan. Ne kažemo da je loš, već da je prosek, viđali smo i bolje i gore – trebaće dosta vremena za navikavanje, a onda će korišćenje biti u redu.

Veličina senzora za snimanje fotografija u ovom Sony aparatu je 1/2.5 inča, što je prosečna vrednost. Ono što nam se svakako sviđa na ovom aparatu jeste objektiv. Ako skupo ubaciti širokougaoni objektiv na aparate, onda bi voleli makar ovakve da vidimo. Ek. 35 mm formatu raspon objketiva je 32 – 128 mm. To znači da je, prevedeno na običan jezik, optički zum 4x, ali bitnije od toga da objektiv kreće od sasvim respektabilnih 32 mm, a ni tele položaj na solidnih 128 mm nije za bacanje. Kada je o svetlosnoj moći reč, ona je normalna prilikom širokog položaja objektiva, dok je na tele položaju blenda malo zatvorenija, mada opet na nivou ostalih digitalaca ove klase koji imaju napredniji objektiv.

Blic na W125 je prilično dobar, mada su same specifikacije malo pretenciozne. Ne vidimo da je nešto značajno bolji od konkurencije, mada je definitivno dosta dobar za ovu klasu aparata. Ono na čemu W125 posustaje i po čemu je ubedljivo poslednji na ovom testu jeste ekran. Jeste očekivane, 2.5 inča, dijagonle, ali je po kvalitetu zaista klasa ispod. Ne samo što je rezolucije svega 115.000 tačaka, mada se i to itekako oseti, već zato što je generalno prikaz na nivou od pre koju godinu. Generalno, ekran nije loš, ali u poređenju sa bilo kojim drugim aparatom sa testa, pored niže rezolucije, osvetljenje je slabije, prikaz boja i ugao gledanja takođe.

Što se softverskog dela tiče, moramo priznati da je Sony uradio odličan posao. Sve opcije i podešavanja su dobro raspoređeni, dok su meniji veoma lepo dizajnirani. Postoje dva glavna menija, prvi koji je direktno vezan za menjanje fotografskih elemenata i podešavanje i drugi koji se zove “home” i koji praktično predstavlja prečice prema onome što u tom trenutku želite da radite na aparatu. Meniji, na neki način, vuku rodbinske veze sa XMB idejom viđenom na Sony PSP i PS3 konzolama (a koja zasigurno predstavlja najbolji korisnički interfejs današnjice), jer su organizovani po principu ukrštanja.

Nećemo previše hvaliti ovakvu organizaciju menija, jer je činjenica da je tu i tamo potrebno kliknuti koji put više nego što bi trebalo. Međutim, smatramo da su ovakvi meniji idealni za jedan aparat stilizovane klase. Pregledni su, veoma lepo izgledaju, opcije se lako nalaze i nije potrebno puno vremena za navikavanje za njihovo korišćenje. Ono što zamalo da zaboravimo da spomenemo jeste i opcija “smile shutter”. Kada su aparati dobili fokusiranje lica na osnovu automatske detekcije, mi smo više nego uspešno marginalizovali tu opciju. U osnovi, ta opcija može da bude fantastična, ali na profi aparatima koji imaju objektive dugačke nekoliko desetina ili stotina pravih milimetara i kod kojih je dubinska oštrina plitka. Obični aparati imaju veoma male objektive, pa samim tim i veliku dubinsku oštrinu. To nas je dovelo do zaključka da će fokusiranje na osnovu detekcije lica uspeti da vam spase fotografiju od pogrešno fokusirane tačke u izuzetno malom procentu fotografija, što je “face detection” opciju činilo samo dobrim marketinškim trikom. “Smile shutter” je opcija koja čeka da se svi ljudi na fotografiji pre nego što fotografija bude snimljena. Iz ugla profi fotografa, ova opcija je u najmanju ruku smešna, ali iz ugla amatera, garantujemo da je sjajna. Naime, kada se okidač pritisne, aparat prepzna koliko ljudi ima u kadru i čeka da svi budu nasmejani kako bi fotografija bila snimljena. Opcija radi super i veoma je zabavna. Čak je moguće i biranje intenziteta osmeha :). “Smile shutter” je u najmanju ruku odličan primer u kom smeru treba da se kreće kompjuterizacija amaterskih fotoaparata.

Sony DSC-T 70
 

Sony DSC-T70

megapiksela

8.1

merenje svetla

Multi Pattern, Centre Weighted, Spot

rezolucije

8M (3,264 x 2,448)
5M (2,592 x 1,944)
3M (2,048 x 1,536)
VGA (640 x 480)
8M 3:2 (3,264 x 2,176)
16:9 (1,920 x 1,080)

modovi blica

Auto / Forced Flash / No Flash / Slow Synchro

raw

ne

domet blica

0.1-3.0m (W) / 0.25-2.5m (T)

veličina senzora

1/2.5″

prioritet blende

ne

tip senzora

CCD

prioritet zatvarača

ne

objektiv

6.33-19.0mm

manual

ne

objektiv – ekvivalentno 35mm

38-114mm

podešavanje kontrasta, oštrenja, zasićenosti boja

oštrenja

najveći otvor blende

f3.5-4.3

video klipovi (sa tonom)

640 x 480, 30fps, 640 x 480 16.6fps, 320 x 240 8.3fps

optički zum

3x

samookidač

10, 2 sec

digitalni zum

6x

tip memorije

Memory Stick PRO Duo

autofokus

TTL Autofocus

količina memorije uz aparat

31 mb interno

af lampa

da

tražilo

ne

ručni fokus

ne

ekran

3.0″, 230.000 tačaka

raspon fokusa

50cm-beskonačno

live histogram

da

makro

8cm – beskonačno W, 25cm – beskonačno T

playback histogram

da

supermakro

lupa mod: 1 – 20 cm

konekcija sa računarom

USB 2.0

kompenzacije ekspozicije

+/- 2 EV u koracima od 1/3

baterija

Li ion

iso osetljivost

Auto / 80 / 100 / 200 / 400 / 800 / 1600 / 3200

trajanje baterija

?

brzina zatvarača

1 – 1/1600

masa

128 g (bez baterije i kartice)

balans belog

Auto / Daylight / Cloudy / Fluorescent1 / Fluorescent2 / Fluorescent3 / Incandescent / Flash

dimenzije

90 x 56.4 x 20.7 mm

Pakovanje:

– Sony T70
– NP-BD1 punjiva baterija
– BC-CSD punjač za bateriju
– A/V i USB kombinovani kabal
– torbica za nošenje
– traka za nošenje
– Paint Pen Software CD-ROM
 

Sony DSC T70 jeste idealan pretendent da ponese titulu najlepšeg aparata na ovom testu. Zahvaljujući maloj debljini i skladnim linijama, T70 ostavlja višu dozu elegantnosti nego prethodni aparati. Čak i srebrna boja, za kojom baš i nismo ludi na tehničkim uređajima, izgleda nekako odmereno na ovom aparatu. T70 je iskren sa svojim namerama i ne želi da bude najbolji aparat na ovom testu. Iskreni i direktni da budemo, i odmah da kažemo, to ovaj aparat nije i ne može da bude. T70 iznad svega ima nameru da bude aparat koji će mamiti poglede i izazivati divljenje posmatrača, više nego što će se koristiti za snimanje stotina fotografija dnevno. Konstrukcijski T70 jako je sličan Fuji Z20 aparatu, ali je na neki način još “neozbiljniji” aparat. Dok smo Z20 okarakterisali kao tipičnog primerka svoje klase, za T70 se to već ne može reći. Istina, T70 je i dalje samo fotoaparat, ali je Sony stavljenjem velikog 3″ ekrana osetljivog na dodir itekako želeo da svoj aparat istakne iz mase.

Konstrukcija sa “periskop” objektivom (koji je postavljen uspravno i koji se ne izvlači) jasno govori da je estetika iznad vrhunskog kvaliteta objektiva, pa samim tim i slika, mada napamet se može reći da ne treba očekivati da slike budu loše, već tek za nivo ispod od nekog standarda klase. T70 u najmanju ruku deluje fizički savršeno. Metalna legura od kojeg je urađeno gotovo celo kućište je veoma kvalitetna, a završnoj obradi ne možete da nađete manu sve i da to želite. T70 u ruci deluje čvrsto i postojano kao komad aluminijuma ili nekog sličnog metala, a tako i izgleda. Što se veličine tiče, T70 je neznatno viši i osetno tanji od standarda klase. Idealno mesto da se ponese je prednji džep košulje, ali će se bez problema smetiti u bilo koji džep.

Iako poseduje perisop objektiv, po koji po svojoj prirodi muku muči sa prostorom i veličinom, Sony je uspeo da veličina senzora ovog ekrana ipak bude, za klasu normalnih, 1/2.5″. Što se specifikacija objektiva tiče, u T70 nije bilo mesta ni za šta više od 38-114 mm, f3.5 – 4.3. U prevodu znači da je objektiv samo sa 3x optičkim uvećanjem i da kreće sa relativno uskih 38mm. 38mm, zapravo, nije neka problematična širina, ali kao i uvek, spomenućemo da je moguće da nećete sve moći da stavite u kadar ukoliko fotografišete nešto u malim prostorijama ili ukoliko je potrebno snimiti neku veliku građevinu izbliza. Svetlosna moć objektiva je poštena i korak je manja na širokom i korak veća na tele delu od nekog nepisanog standarda. To svetlosnu moć T70 čini prosečnom, ali kako su mnogi aparati po ovom pitanju danas ispod prosečni, dolazi se do zaključlka da je “otvorenost” objektiva sasvim zadovoljavajuća.

T70 ima naizgled slabašan blic. To se može zaključiti i na osnovu specifikacija. Ipak, kao ni jedan aparat sa ovog testa nema blic ispod potreba klase i, što je mnogo bitnije, potreba kupaca ovakvih aparata. Ako želite 30 ljudi odjednom da snimite po mraku blicem, ne očekujte to od ovog aparata – ne očekujte ni od jednog sa ovog testa, pa ni od duplo skupljih fotoaparata. Ostavite te stvari profesionalcima i njihovoj opremi, a T70 će sasvim lepo raditi svoj posao za slikanje par ljudi blicem na slavi, svadbi, diskoteki, rođendanu… Što se ekrana tiče, priča je zanimljiva jer je ovaj ekran ipak najveće obeležje 70-ice. Naime, istina je da ekran ima 3″ dijagonalu i oko 230.000 tačaka i te se specifikacije poklapaju sa ekranom na Ixusu 90, ali ono što se ne poklapa ni sa jednim drugim aparatom sa ovog testa jeste to da je ekran osetljiv na dodir i da se sve komande obavljaju putem “tapkanja” po ekranu. Ako nas pitate, to je ujedno i najveći problem T70-ice. Da, ekran na dodir deluje kao super ideja, ne samo iz “modnog” ugla, već i iz ugla praktičnosti (uzmimo za primer GPS navigacije). Međutim, osetljivost ekrana na dodir jednostavno nije dobro urađena i po tome je ovaj aparat pomalo razočarao. Ili je prosto potrebno mnogo vremena za privikavanje ili je korišćenje putem ekrana zaista loše. Naime, nikako nismo uspeli da postignemo pravu “talasnu dužinu” jer je nekada bio potreban jak pritisak na ekran, a nekada veoma slab. Biranje bilo kakvih opcija je neretko bilo mučenje. Istina, nije ovakav način korišćenja toliko loš, ali kada pomislimo da je mogao još da olakša upravljanje aparatom, onda ovo otežavanje zaista nije bilo potrebno. Bolja strana medelja jeste definitivno to što je ekran po kvalitetu perfektan, što u kombinaciji sa velikom dijagonalom ostavlja odličan utisak.

Ekran je široke orijentacije (nije 4:3 kao gotovo svi aparati na digitalcima) i softverska realizacija korišćenja ekrana dobro je urađena. Slika se nalazi u sredini, dok se levo i desno nalaze opcije za biranje dodirivanjem ekrana. Većina opcija je uvećana najviše što je moguće kako ne bi bilo potrebno ekran dodirivati vrhom nokta. “Ukštenost” menija sa W125 i drugih Sony uređaja nije mogla ovde da bude zadržana jer su ukršteni meniji prilagođeni da se koriste kursorskim tasterima. Pohvala za T70, kao i za W125 ide na račun lepo dizajniranih menija i opcija, adekvatnim za jedan ovakav tip aparata.

T70 jeste lako koristiti jer je sve prilagođeno početnicima. Za brzinu kretanja kroz menije to već ne možemo reći, ne samo zbog korišćenja aparata putem dodirivanje ekrana, već prosto što to nismo mogli da kažemo ni za W125, jer je Sony kod ovih aparata ipak estetiku stavio ispred funkcionalnosti. S druge strane i T70 ima meni koji se zove “home” i koji je neki vid prečica prema bitnim menijima. “Home” je tu da na neki način pomogne početnicima da ni jednu bitnu mogućnost aparata ne “izgube” u podmeniju nekih opcija ili podešavanja. Srpskog jezika nažlost nema i po tom pitanju Olympus ostaje pobednik. Ono što nam se veoma dopalo kod W125, a što poseduje i T70 jeste “smile shutter”. Ukratko, ukoliko slikate u ovom modu, kada pritisnete okidač, aparat prvo prepozna koliko ima ljudi (lica) na slici i čeka dok sva lica u kadru ne budu nasmejana. Zanimljiva i zabavna opcija u svakom slučaju.

Kvalitet fotografija

Dati precizan komentar kvaliteta fotografija, a nekome se ne zameriti ili ne biti pogrešno shvaćen, nije nimalo lak poduhvat. Da rešimo prvo na vrhu, koji su to aparati koji se ističu kvalitetom fotografija. Sukob na vrhu, bez dileme, obeležili su Fuji F100 i Canon Ixus 90, uz napomenu da sve rečeno za Ixus 90, važi i za Ixus 80, osim što 80-ica ima nešto manju rezoluciju. Ixus 90 (80) i F100 imaju potpuno različit tip fotografija, ali to im ne predstavlja problem da pruže najbolji kvalitet fotografija na ovom testu. Naime, Canon fotografije su više okrenute gledanju na ekranu, pogotovo ukoliko želite da upoređujete fotke prilikom 100% uvećanja. Međutim, “problem” Canona je u tome što fotografije izgledaju perfektno samo dok se slikaju Maldivi ili neke druge egzotične destinacije. Čim je u pitanju neka scena koja je zahtevna po pitanju svetla, senki, kontrasta i koja nema tako žive boje, Canon posustaje. Po tom pitanju Fuji F100 je bolji. Istina neko će zameriti što F100 pri 100% uvećanju nema glatke fotografije kao Ixus 90 (80), ali mi ne smatramo da je to neka značajna mana, pogotovo što i razlika nije tolika. Fuji briljira po pitanju senki i dinamike generalno, kao i po pitanju sveukupnog kontrasta na fotografiji. Takođe, slike koje radi Fuji F100 su na neki način izbalansirane da bez obrade odlično izgledaju i na ekranu i na papiru, dok je za Canon potrebno zahvata kako bi se izvukli vrhunski rezultati na papiru. Takođe, iako Canon ima sjajne boje na “peščanim plažama”, naš je utisak da će Fuji F100 u realnom životu pružati prijatniju reprodukciju boja i truditi se da one budu što realnije. Kao pobednika po kvalitetu fotografija na kraju ipak biramo Fuji F100fd, jer smatramo da će u svim situacijama imati veoma kvalitetne fotografije, dok je Canonu ipak potrebno plavo nebo, zelena trava i crvena kuća kako bi pokazao kakav kvalitet fotografija nudi.

Trećeplasirani na listi, po našem mišljenju, jeste Sony W125.Sony, u principu, nalazi se na pola puta između F100 i Ixusa 90 po tipu fotografija, dok je sveukupno po kvalitetu 15-ak % iza. Bez obzira, W125 se i dalje kotira veoma visoko, jer odličan kako po pitanju detalja, tako i po pitanju reprodukcije boja i dobro je vesta da je crvena boja “ukroćena” na ovom Sonyu, pošto zna Sony na nekim jeftinijim modelima da ponudi fotoaparat koji crvenu boju vidi gotovo kao mešavinu roze i ljubičaste.

Na četvrto mesto po kvalitetu fotografija stavili smo Olympus µ 1010, 1020 i 840 kao i Sony T70. Mnogi će pomisliti – to je u redu, ali postoji tu jedan problem. Naime, Olympus aparati morali su da budu iznad po kvalitetu, ako ne u rangu Ixusa, onda u rangu W125 Sonya. Činjenica da se aparati sa običnim objektivima nalaze na nivou kvaliteta fotografija kao Sony T70 sa “periskop” objektivom, nije baš za pohvalu. Precizni da budemo, slike ni jednog aparata sa testa nisu za bacanje, a pogotovo ovih aparata koji su se našli na sredini tabele. Pre svega, pohvala za Sony koji je čini se izvukao maksimum što se kvaliteta fotofrafija tiče iz aparata sa “periskop” objektivom. I solidno potukao konkurenciju u vidu Olympus µ 850 i 1030 modela, kao i Fuji Z20. Kvalitet fotografija aparata koji su se našli na četvrtom mestu po rangu je prosečan. To znači da će zadovoljiti sve potrebe kupaca ovih aparata, ali u isto vreme treba znati da postoje i aparati sa bolji kvalitetom u istoj klasi, opisani u pasusima iznad. Sony je dakle iznenadio, a za Olympuse se čak može i naći opravdanje. Naime, dok sjajni Ixusi imaju običan objektiv, Olympus ima napredan kada je reč njegovom rasponu. To znači da je Canon uspeo da održi kvalitet nivoa sočiva koji isporučuju senzoru informacije. S druge strane, Olympus morao da nađe kompromis kako bi ubacio 7 i 5x optičke zumove u svoje objektive, što je izgleda na kraju platio umanjenim kvalitetom fotografija.

U donjem delu tabele, u borbi za opstanak, najbolje se pokazao Olympus µ 850. Na neki način, to je iznenađenje, jer je 1030 morao da ima bolje fotografije, makar na prvi pogled. Na drugi pogled, sećamo se da 1030 ima širokougaoni objektiv, a čim se pravi objektiv koji odstupa od standarda, nastaju problemi u njegovoj izradi i krajnjem kvalitetu i u tih 28mm možda leži razlog zašto µ 1030 nema neki poseban kvalitet fotografija. Fuji Z20 se pošteno borio i sigurni smo da bi rezultati bili još bolji da je unutra Fujiev SuperCCD, ali obzirom na njegovu veličinu, nema šanse da bi Z20 ostao mali koliko jeste.

Što se tiče ISO osetljivosti, odnosno količine šuma, Canon se ističe, doduše u negativnom značenju. Ne kažemo da Canoni imaju problem sa količinom, već prosto šuma imaju više na određenim vrednostima nego konkurencija. Međutim, i ta konstatacija jeste diskutabilan, obzirom da u isto vreme Canon aparati imaju najmanje čišćenje šuma tokom procesiranja. Ono što je fascinantno jeste rezultat Fujia F100 pri ISO 400, gde postiže rezultate kao ostali aparati na ISO 100. Interesantno je da je ISO 400 najmanje moguće setovanje za Fuji i da se ISO 100 dobija tek kada se ode u “noćni” mod. Ako uzmemo ISO 1600 kao referentnu tačku mogućnosti na visokim ISO osetljivostima, možemo reći da se Olympus dobro drži, obzirom da je napravljen odličan balans količine šuma/detalja i čišćenja šuma/detalja. Dva Sonya su OK, ali vidi se intenzivno čišćenje, pa je i umanjen nivo detalja i same fotografije su malčice maglovite. Fuji Z20 prikazuje iznenađujuće dobre rultate pri ISO 1600, mnogo bolje nego što smo očekivali – moguće čak i bolje nego Olympusi. F100 pri ovom setovanju nije počistio konkurenciju kao pri ISO 400, ali je vidno da je nivo uklanjanja šuma kod F100 veoma mali, što znači da se zadržava solidan nivo detalja. Performanse
 

Gledanje u ovu tabelu sa performansama pre će vas učiniti razrokim, nego što će vam dati neke informacije. Ne kažemo da podaci nisu relevantni, već prosto konstatujemo da su svi aparati veoma brzi. Zaista, soritiranje na prvo, drugo, treće mesto kao kod kvaliteta fotografija jednostavno je nemoguće ili bolje rečeno nepotrebno. U realnom radu, bez štoperice, teško je primetiti koji je aparat brži jedan od drugog, osim u situacijama koje su vidne i koje su jasno istaknute u tabeli. To je, na primer, brzina uključivanja F100 Fujia. Međutim, čim se uključi, sve obavlja brzo kao i ostali aparati sa testa. S njim pod ruku sa ovim “problemom” ide i Sony W125, ali se sve operacije dok je uključen obavljaju veoma brzo. Ako već moramo da izaberemo nekog pobednika, onda neka to budu dva Canona. To je na neki način i zaštitni znak Canon fotoaparata. Međutim, ponovićemo, razlike se teško primete bez štoperice, ali kada štopericu držite u rukama iznenadite se kada vidite da je Canon uradio nešto brže za šta ste mislili da ne može. Iapk, svi aparati sa testa su veoma brzi, što je u ostalom i odlika ove klase digitalaca.

Kada je reč o lagu okidača, smatramo da su današnji aparati, pogotovo ove klase, veoma napredovali na tom polju i da on, iako postoji, nije vredan pomena, obzirom da su vrednosti veoma male. Što se tiče fokusiranja, svi su aparati veoma brzi, ali postoje razlike u uspešnosti fokusiranja u težim situacijama. Teško je to izmeriti, teško je čak i rečima opisati. Situacija je odprilike da su Fuji i Sony, po ovom pitanju, malo bolji od Olympusa i Canona, ma su razlike zaista minimalne. Možda se po ovom pitanju najviše ističe Fuji F100, pošto se ipak pokazao kao najbolji na testu. Ako tražite amaterski fotoaparat sa što boljim mogućnostima fokusiranja, onda ga tražite na pravom mestu, pošto su aparati ove klase najbolji po tom pitanju. Rezime

Pre nego što kažemo završnu reč, daćemo rangiranje koje smo napravili na osnovu specifikacija, utiska koji su aparati ostavili nas i rezultata koje su postigli tokom testa.
 

Gabariti:

1. Fuji Z20
2. Sony W125, Sony T70, Canon Ixus 80, Olympus µ 840
3. Canon Ixus 90, Olympus µ 1010&1020, Olympus µ 850
4. Fuji F100, Olympus 1030

Kvalitet fotografija:

1. Fuji F100
2. Canon Ixus 90, Canon Ixus 80
3. Sony W125
4. Sony T70, Olympus µ 1010&1020, µ 840
5. Olympus µ 850
6. Fuji Z20
7. Olympus µ 1030
 

Ekran:

1. Sony T70, Canon Ixus 90
2. Fuji F100, Olympus µ 840, 850, 1010, 1020, 1030
3. Canon Ixus 80
4. Fuji Z20 i Sony W125

Performanse:

1. Olympus µ 840, 1010&1020, 1030, Canon Ixus 90
2. Fuji F100, Z20, Olympus µ 850, Canon Ixus 80
3. Sony T70
4. Sony W125
 

Fizička izrada i kvalitet materijala:

1. Olympus µ 850 i 1030
2. Canon Ixus 90, Sony T70, Fuji F100
3. Fuji Z20, Olympus µ 1020, 840, Canon Ixus 80, Sony W125
4. Olympus µ 1010

Upotrebljivost objektiva:

1. Fuji F100
2. Olympus µ 1030
3. Sony W125, Olympus µ 1010 i 1020
4. Olympus µ 840
5. Fuji Z20, Canon Ixus 90
6. Olympus µ 850, Canon Ixus 80, Sony T70.

Dati završnu reč o ovim aparatima, na neki način teže je nego u prethodnom uporednom testu pristupačnih aparata. Poenta je u tome što su aparati bliski jedni drugima i prilično se drže recepta za pravljenje aparata “fensi” klase. Iako će mnogi odabrati aparat na osnovu marke ili izgleda, razlike ipak postoje i pokušaćemo da ih istaknemo.

Fuji Z20fd – ovaj aparat se po nama ističe svojom jednostavnošću. Kada to kažemo, ne mislimo da je Z20 tanak po svojim karakteristika, već sasvim suprotno. Fuji Z20 je jednostavno mali, jednostavno brz, jednostavno lep i jednostavno pravi dobre fotografije. Šta više poželeti od ovog aparata. Ako vam je bitan ekran, onda treba znati da su, recimo, Olympusi osetno ispred ovog Fujia i da ovaj aparat ima jednu generaciju slabiji ekran nego današnji top modeli. Međutim, Z20 se po ostalim stvarima jako dobro drži, obzirom da ova forma aparata nije predviđena za vrhunske rezultate, iznenađeni smo onim što je Z20 postigao. Na stranu što je Z20 možda i jedan od najbržih ne-SLR aparata koje smo ikada probali, na neki način to može očekivati, Z20 pruža odlične fotografije, obzirom da ima periskop objektiv. Od ovakvog aparata se očekuje da ima tek solidne fotografije, ali je Z20 iznenadio. Objektiv, iako mali, ne narušava kvalitet fotografija, što uz vrlo dobru reprodukciju boja, te sjajan kontrast i dinamiku, znači da će Z20 praviti ako kvalitetne fotografije. Kada se na to doda i mali nivo šuma na većim ISO osetljivostima, dolaži se do zaključka da je Z20 jedan veoma dopadljiv, veoma kompletan digitalni fotoaparat i ponosni predstavnik svoje klase. Okvirna cena ovog modela na našem tržištu iznosi oko 180 evra, sa PDV-om.
 

Fuji F100fd – Za ovaj Fuji smo na početku napisali da je po veličini veći nego što bi trebalo, mada je par ostalih aparata tokom testa pokazalo da i nisu preterano manji od F100, a neki čak nisu ni lakši. Osim dimenzija, Fuji F100fd ima samo još jednu manu – malo više naprednih podešavanja (mada bez PASM modova). Kažemo manu, jer može se desiti da se F100 možda nekome ne dopadne zbog “viška” opcija i podešavanja. Iz našeg ugla, dopada nam se što je F100fd najozbiljniji od neozbiljnih fotoaparata. Što se ostaloga tiče, Fuji F100fd nas oduševljava. Tri su razloga za to – odličan kvalitet fotografija, širokougaoni 28 mm objektiva i odlične mogućnosti korišćenja visokih ISO osetljivosti. F100fd zaista čisti konkurenciju po pitanju kvaliteta slika (izuzimajući Canon) i mogućnostima visokih ISO vrednosti, a kada se na to doda jako kvalitetno kućište i vrhunski ekran, dolazi se do zaključka da će F100 moći dugotrajno da se koristi u svim mogućim uslovima bolje nego ostali konkurenti. Ne kažemo da je F100fd počistio konkurenciju po svim aspektima, ali uz, ipak, male dimenzije i dopadljiv izgled, pruža fotografske mogućnosti bolje nego bilo koji drugi aparat. S toga morate nam verovati da bez dileme F100fd zaslužuje “Editor's Choice” nagradu jer srž fotografisanja pogađa pravo u centar. Okvirna cena ovog modela iznosi 300 evra, sa PDV-om.

Olympus µ 850 i 1030 SW – kao što smo već napisali, ova dva aparata nisu ista, možda čak nisu napravljena ni u istoj fabrici, ali poruka koju nose jeste ista, kao i ciljna grupa kupaca. 1030 jeste u svemu bolji od 850-ice, ali to ne znači da model 850 treba izbegavati. Na stranu što, makar tako Olympus tvrdi, µ 1030 ima kvalitetnije, bolje i otpornije kućište (kako na udarce, tako i na dubine), smatramo da je jedina bitna razlika između ova dva aparata objektiv. Lepo je što µ 1030 ima veću rezoluciju i poštujemo ostale stvari koje se u specifikacijama razlikuju, ali jedina realna razlika će se osetiti prilikom kadriranja. Naime, 28mm koje ima µ 1030 SW omogućava mnogo efikasnije kadriranje u manjim prostorijama, kao i veće mogućnosti kada je potrebno snimiti neke šire kadrove, a da pri tome ne možete da se odmaknete pozadi. S druge strane, ne možemo ni da zanemarimo da je µ 850 SW vidno manji i osetno lakši od jačeg brata. Ukoliko baš ne brojite svaki dinar, želite jako kvalitetan aparat čije su glavne osobine 28mm objektiv i potapanje na solidnu dubinu, onda je µ 1030 pravi izbor. Ukoliko po svaku cenu želite/morate apaart koji je otporan na ronjenje, a niste spremni da se “otvorite”, pogledajte 850-icu. Ali jednu stvar trebate da imate na umu, ukoliko ne planirate da zaronite sa ovim aparatima, onda oni i nisu dobra kupovina i da bi trebalo da potražite obične µ aparate ili neke druge aparate sa ovog testa. Olympus µ 850 na našem tržištu košta 297 evra, a µ 1030 SW 406 evra.

Olympus µ 1010 i 1020 – Kao što smo već rekli 1010 i 1020 su identični aparati, osim što 1010 ima zadnju stranu plastičnu, naspram kompletnog metalnog tela 1020-ice. Ovo je gornji deo ponude Olympus µ aparata. Konkretno, ovi modeli se ističu najviše po svom ekranu, dok su po ostalim dosta dobri, mada ne i najbolji. Značajan je rezultat čak 7x optički zum, mada bi više voleli da je početak raspona objektiva malo širi. Iako sigurno može u određenim stavkama biti bolji, µ 1020 je najbolji µ aparat sa ovoga testa i jedan od najboljih aparata generalno, pa ako vam je Olympus blizu srcu i želite najbolje iz ove klase – eto rešenja. µ 1020, iako pomalo konzervativan aparat, zaslužuje “Highly Recomended” nagradu jer drži visok kvalitet svih svojih komponenti i iako možda nije reprezentativan model da pobedi na nekom testu, verujte nam na reč da je odličan aparat da se sa njim živi svaki dan – a to je u ostalom i najbitnije. Model µ 1010 ima preporučenu cenu od 286 evra, a µ 1020 – 345 evra. Olympus µ 1020 se prodaje isključivo u tzv. Luxury kit paketu koji podrazumeva Olympus kožnu torbicu i Olympus sat.

Olympus µ 840 – iako smo µ 1020 nagradili, uvek bi pre izabrali da svoje pare potrošimo na µ 840, ukoliko je on osetno jeftiniji. Jeste jači brat dominantniji na papiru, ali se u realnom svakodnevnom korišćenju µ 840 pokazao jednako efikasno i uspešno. Iako ne najbolji gotovo ni na jendom polju (osim brilijantnog ekrana), na svim se drži jako dobro i jako visoko. Ipak konkurencija jeste jaka i treba dobro pogledati šta nude Fuji, Canon, Sony, pa ako na kraju ipak završite na Olympusu, želite ovaka tip aparata, a opet ne želite previše da se troškarite, ne brinite – µ 840 jeste super izbor. Cena ovog aparata, na našem tržištu i sa uključenim porezom na dodatu vrednost iznosi 225 evra.
 

Canon Ixus 90 – Iako Canon svoje najbolje Ixuse nudi pod trocifrenim brojevima, Canon Ixus 90 jeste jedan od najboljih aparata ove klase koji smo ikada probali. Zapravo, jedina bitna mana ovog aparata jeste objektiv. Jednostavno je previše običan, da bi ova aparat bio previše zapažen. Da je objektiv nalik onome na Fujiu F100, Ixus 90 bi komotno konkurisao za pobednika ovog testa, ali ipak to zasluženo nofi Fuji F100. Međutim, ostatak elemenata Ixusa je na visokom nivou da prosto ne znamo šta pre da spomenemo. Performanse su odlične, izrada vanserijska, ekran perfektan, a kvalitet fotografija (ako se izuzme više šuma na većim ISO osetljivostima) skoro pa savršen (za ovu klasu). Ixus 90 je jako dobar aparat i bez dileme dobija “Highly Recomended” nagradu. Canon IXUS 90 u domaćim prodavnicama košta oko 285 evra.

Canon Ixus 80 – Ixus 80 nema tako dobru izradu kao 90-ice, nema tako dobar ekran kao 90-ice, ali ima isti nivo performansi i isti nivo kvaliteta fotografija. Malo se šalili tokom testa na njegovu roze boju, a možete ga naći i u drugim bojama, ali Ixus 80 i dalje jedan veoma dobar aparat. Ako vam se sviđa Ixus 90, volite koncepciju aparata koje radi Canon, a opet ne možete da priuštite sebi 90-icu, Ixus 80 će biti više nego dostojna zamena. Za ovaj model na našem tržištu, na dan objavljivanja teksta valja izdvojiti oko 265 evra.

Sony W125 – Jedan sasvim dobar aparat, iako se to na prvi pogled ne bi reklo. Istina je da je malo sporiji od većine, ali ističe se sasvim korisnim rasponom objektiva i veoma dobrim kvalitetom fotografija. Tu je i opcija “smile shutter” koja se zaista super. Ako smo F100 nazvali najozbiljniji od neozbiljnijih aparata, onda je W125 drugi po toj ozbiljnosti. Nekako je defanzivno ušao u ovaj test i ne ističe se nekim pompeznim marketinškim elementima, ali ima najbitnije stvari za fotografisanje, a to su upotrebljiv objektiv, dobre mogućnosti fokusiranja i veoma lepe fotografije. Distributer Sony aparata navodi preporučenu cenu od 209 evra za ovaj CyberShot model.

Sony T70 – T70 je, nažalost, kiksnuo na ekranu. Biranje i korišćenje bilo čega dodirivanjem ekrana osetljivog na dodir, nažalost, nije dovoljno dobro urađeno. Da nije tako, T70 bi bez problema poneo “Advanced Design” nagradu, ali ništa od toga. Moramo priznati da je T70 više modni detalj koji želite svima da pokažete, nego aparat kupljen po nekom racionalnom osnovu, jer je njegova cena čak 298 evra. CyberShot T70 je namenjen ljudima koji su imali prvi Sony PSP u gradu, pa potom prvi i PlayStation 3. Za ljude koji su imali VAIO laptopove pre nego što su ostali imali kućne PC mašine. Daleko od toga da je T70 loš, ali je više gedžet nego fotoaparat – više stvar kojoj nista mogli da odolite prolazeći svaki dan pored nje u izlogu, nego fotoaparat kupljen na osnovu dugotrajnog istraživanja po internetu i časopisima. Ipak, ne smemo zaboraviti da je T70 iznenadio kvalitetom fotografija, obzirom da se po tom pitanju pokazao kao najbolji od aparata sa “periskop” objektivima. Ako na to dodamo i vrlo dobre mogućnosti fokusiranja, u najmanju ruku možemo da konstatujemo da Sony itekako zna da napravi vrhunski fotoaparat, samo kada se malo potrudi.

Canon aparate na test ustupio PiN Computers.
Fuji aparate na test ustupio FujiFilm.
Olympus aparate na test ustupio Olympus.
Sony aparate na test ustupio PDS.