Benchmark Redakcija
Bojan Dančuo
Mrežni storage – DLink
Od kako je početkom devedesetih godina prošlog veka PC računar prestao da bude glorifikovana pisaća mašina i počeo da postaje multimedijalna platforma, postoji jedna konstanta, a to je da prostora za skladištenje podataka nikada nije dosta. Druga pojava koja je drastično promenila percepciju i način upotrebe računara je naravno Internet, kao i fenomen umrežavanja kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou, na poslu, u kući. Više nije nimalo neobično da u jednom domaćinstvu postoji više od jednog desktop računara, često je prisutan i laptop, a tu je i raznovrstan asortiman sitnijih uređaja, kao što su mobilni telefoni, PDA uređaji, mp3 plejeri, digitalni ramovi za slike, itd. Normalno, svi ti uređaji treba nekako i da komuniciraju, da bi postigli sinergetski efekat bez koga bi bili samo alatke ograničene upotrebne vrednosti. Šta nam vredi mp3 plejer ako ne možemo da prebacimo našu novu muziku u njega? Beleške iz PDA uređaja koje treba da pošaljemo poslovnom partneru na mail možemo i da prekucamo, ali da li je to najracionalniji način utroška našeg vremena? Dakle, pošto smo ustanovili da je neophodno umrežiti naše visoko-tehnološke spravice po kući i negde smestiti sve one silne slike, muziku, filmove i ostale podatke, postavlja se pitanje kako sve to organizovati, a da se ne pretvori u noćnu moru mukotrpnog preturanja po sada već ogromnim gigabajtnim prostranstvima?
Ma koliko bio dobar naš sistem razvrstavanja i bez obzira na to koliko se sistem za pretraživanje u okviru operativnog sistema unapređivao, onog momenta kada podaci više nisu na jednom mestu, već su zbog nedostatka prostora ili iz nekih drugih razloga rasuti po particijama, diskovima, računarima, neizbežno će u jednom momentu doći do konfuzije, očajanja, nervoze, a možda i nezgodnih reči i eventualnih „čvrstih“ argumenata na račun nedužne računarske naprave koja jadna nije ništa kriva, ali se eto našla prva na udaru. U cilju očuvanja vaših živaca i da bi sprečili kuknjavu dežurnom društvu za zaštitu računarskih prava, predložićemo vam da odmah predupredite taj raspad sistema u najavi i organizujete vaše multimedijalne resurse tako da budu lakši za pretragu i uvek pristupačni na radost vas i vašeg digitalnog kućnog ljubimca.
Delim ja, deliš ti…
Za početak je neophodno da malo proanaliziramo samu strukturu mreže. Uzećemo kao primer jednu kućnu mrežu koja od glavnih aktera uključuje dva desktop računara i jedan laptop. Internet je realizovan putem ADSL rutera sa bežičnim access point-om (slično rešenje bi bilo i u slučaju kablovskog Interneta).
Treba naglasiti da je na ovoj slici ruter u isto vreme i ethernet switch, a često je moguće i poželjno uzeti ruter koji u sebi ima već integrisan ADSL modem i WiFi acces point, zbog uštede na prostoru i kablovima. Osvrnimo se sada malo na bezbednost. Ruter je granični uređaj između lokalne mreže i Interneta koji ima i funkciju firewall-a kojeg svakako treba držati uključenog radi bezbednosti od upada spolja. U slučaju da računari nisu nekim drugim putem zaraženi virusima ili spyware-om, taj sistem je sa svojim podrazumevanim podešavanjima prilično bezbedan. Takođe, neophodno je uključiti neki vid šifriranja WiFi komunikacije i podesiti filtriranje pristupa access point-u po MAC adresi tako da samo uređaji kojima eksplicitno dozvolimo mogu da se povežu na našu mrežu.
Pošto smo obezbedili mrežu od upada spolja, naša tri računara mogu slobodno da koriste uobičajene mehanizme za razmenu fajlova i ostalih resursa, što praktično znači da svaki od lokalnih diskova na jednom računaru može postati mrežni disk na drugom, potpuno funkcionalan i jedino ograničen brzinom lokalne mreže. Trenutno preovlađujući LAN (Local Area Network) standard za brzinu je 100Mbit mreža, što omogućava prenos od 10-12 MB podataka u sekundi, više nego dovoljno za slušanje muzike i gledanje filmova, čak i u High Definition formatu. Ipak, cene 1000Mbit, tj. 1Gbit mrežnih uređaja su sve niže, tako da nije na odmet razmišljati i u tom pravcu ako je brzina bitan faktor.
Kao logično rešenje za držanje multimedijalne kolekcije nameće se trenutno najveći disk u nekom od računara. Ipak, to onda znači da taj računar mora biti stalno uključen ako neko želi da pročita ono što je na njemu pohranjeno, a i ako mu se često pristupa to može ometati onoga ko radi trenutno na njemu nešto zahtevno (igra neku igru npr.). Da li onda postoji neko bolje rešenje? Upravo iz tog razloga postoje mrežni uređaji za skladištenje podataka! To je samostalni uređaj, sa sopstvenim kućištem, napajanjem i mrežnim priključkom. Ima ugrađen hard disk velikog kapaciteta, sopstveni procesor i posvećen minimalistički operativni sistem koji se bavi regulisanjem mrežnog pristupa. Podaci na njemu su dostupni svim računarima na mreži, pa više ne morate da brinete na kome od njih se nalazi muzika koju želite da slušate ili film koji želite da gledate, da li je trenutno uključen ili ne. Čak i ako ne nameravate da ga koristite kao glavno skladište, zgodno je rešenje ako vam zafali prostora na lokalnom disku ili kao mesto za čuvanje rezervnih kopija važnih podataka.
Sve što vam je potrebno je slobodan mrežni konektor na switch-u ili ruteru, a neki od uređaja čak omogućavaju i bežični pristup, što znači da je dovoljno samo ih postaviti negde u dometu vaše mreže i podesiti prava pristupa da bi sve profunkcionisalo, što povećava fleksibilnost nauštrb određenog gubitka brzine. Sam uređaj često dolazi bez hard diska jer se podrazumeva da ćete vi ugraditi disk kapaciteta i performansi koje odgovaraju vašim potrebama. Pri izboru treba obratiti pažnju na to koju vrstu interfejsa disk treba da koristi, IDE ili sada već standardni SATA. Prednost ovog distanciranja samog uređaja od medija za skladištenje je i to što možete kasnije bez problema da zamenite disk većim ako se ukaže potreba. Pozabavićemo se sada detaljnije pregledom mogućnosti i razmotriti proceduru podešavanja i integrisanja takvog mrežnog uređaja u naš fiktivni kućni sistem na primeru dva konkretna modela koje smo imali prilike da testiramo.
D-Link DNS-313
Spisak mogućnosti je prilično impresivan. Dolazi sa gigabitnim ethernet mrežnim interfejsom i USB 2.0 priključkom. Poseduje prostor za jedan klasičan 3.5” hard disk sa SATA interfejsom, što je trenutno najisplativija varijanta kada je pogleda odnos cena/kapacitet/performanse. Operativni sistem podržava funkciju FTP servera za eventualni pristup podacima preko Interneta, automatski download sa FTP ili WEB sajtova u zadatim vremenima, automatizovani potpuni ili inkrementalni bekap podataka, definisanje prava pristupa i kvote za pojedinačne korisnike ili grupe korisnika, audio i video striming itd. Većina ovih funkcija vam verovatno neće ni biti potrebna, ali je lepo znati da su na raspolaganju.
Osmotrimo sada sam uređaj:
Pogledajmo i kako se uklapa u konfiguraciju naše mreže:
Sam proces instalacije je veoma jednostavan. Uređaj sa prednje strane ima mala vratanca koja se lako skidaju i unutra se ubacuje hard disk koji lagano leže na predviđeno mesto i čim se ubaci u ležište ostvaruje kontakt sa konektorima za napajanje i prenos podataka. Onda treba samo ubosti ethernet kabl i kabl napajanja i to je to.
Kada ga prvi put uključimo, automatski će početi da traži DHCP server na mreži (u našem slučaju to je ruter) od koga treba da dobije IP adresu, a za slučaj da ga ne nađe uzeće podrazumevanu vrednost 192.168.0.32. Sva podešavanja se obavljaju preko WEB interfejsa, kao i na ruterima. Postoje tri načina za pristup WEB interfejsu:
Putem installation Wizard-a sa pratećeg CD-a
Putem Easy Search alata čija se instalacija isto nalazi na pratećem CD-u
Iz web pretraživača tako što se direktno unese IP adresa uređaja
Kada se povežete na WEB interfejs prva stvar koju ćete dobiti je Login maska:
Podrezumevano korisničko ime je „admin“, a lozinka je prazna. Naravno, to treba prvom prilikom promeniti i obavezno zapamtiti. Pošto kliknemo na „Configuration“ dobićemo puni WEB interfejs sa podešavanjima:
Razmotrimo sada glavne kategorije za konfigurisanje:
Setup
Sadrži setup wizard-a kojeg bi trebalo pokrenuti prilikom prvog startovanja da bi se brzo podesile opcije kao što su lozinka, vremenska zona, IP adresa, ime uređaja na mreži i da li pripada nekoj radnoj grupi i ako pripada kojoj. Vreme se može podesiti ručno, može se sinhronizovati sa vremenom računara sa kojeg je pokrenut interfejs ili se može uneti adresa NTP servera za sinhronizaciju vremena na Internetu. Sve ove opcije su naravno posle dostupne i iz standardnog menija i mogu se naknadno ponovo promeniti.
Advanced
U okviru ove sekcije su naprednija podešavanja. Može se definisati do 64 korisnika podeljenih u 10 korisničkih grupa. Svaki od korisnika ima svoju lozinku i u zavisnosti od prava pristupa, moći će da vide i koriste određene foldere na disku i imaće kvote za prostor koji im je administrator dao na raspolaganje, što su već opcije koje su sasvim upotrebljive i u malim preduzećima, a ne samo u kućnom okruženju. Ista prava pristupa će važiti bilo da je u pitanju klasičan pristup ili pristup preko FTP-a. U slučaju da želite da koristite FTP server za pristup podacima na disku sa Interneta, moraćete na ruteru da propustite kroz firewall port 21 na lokalnu IP adresu uređaja. Ovde su i podešavanja za UPnP audio i video striming server, kao i iTunes server. Kada se neki od ovih servera pokrene, svi uređaji na mreži koji koriste te protokole će automatski imati pristup multimedijalnom sadržaju na disku. Tu je i opcija koja omogućava da DNS-313 bude i DHCP server, u slučaju da već ne postoji na mreži.
Maintenance
Ovde možemo podesiti administratorsku lozinku, restartovati uređaj, uraditi upgrade firmvera, resetovati podešavanja na podrazumevane vrednosti, kao i snimiti konfiguraciju u fajl za slučaj da želimo u nekom trenutku da je vratimo na ta podešavanja. Sledeća opcija može biti posebno interesantna administratorima, a to je automatsko slanje e-mail obaveštenja na zadatu adresu. Obaveštenja mogu biti vezana za manjak prostora na disku, promene lozinki, otkaz diska, prekoračenje dozvoljene temperature, ili prosto periodični izveštaji o količini slobodnog prostora. Power management nam omogućava da podesimo period neaktivnosti posle kojeg će se hard disk zaustaviti da ne bi bespotrebno trošio energiju. DDNS servis nam omogućava da povežemo neko ime domena koje posedujemo (kao npr. www.mojdomen.com) sa dinamičkom IP adresom koju dobijamo od provajdera. Onda će bilo ko ko ukuca www.mojdomen.com dobiti našu trenutnu Internet IP adresu, što je u našem slučaju spoljna ili WAN (Wide Area Network) adresa rutera. Ovo je bitno ako želimo da drugi uvek mogu da nas nađu i pristupe nam sa Interneta, za držanje Web, FTP ili recimo game servera.
Status
Radi ono što mu ime i kaže. Tu možemo naći trenutne podatke o IP adresi uređaja, modelu i kapacitetu hard diska koji je povezan, temperaturu itd. Time smo pokrili sve mogućnosti za konfigurisanje, dok u slučaju da u glavnom meniju izaberemo „Downloads“ umesto „Configuration“, možemo podesiti automatski download fajlova sa Interneta u onim vremenskim periodima koje sami odredimo, recimo kada znamo da nećemo koristiti protok za nešto drugo. Ako iz nekog razloga povežemo uređaj preko USB-a, ponašaće se identično kao i svaki drugi prenosivi disk. Sve u svemu, u pitanju je veoma korisna naprava, sa mnogo mogućnosti za podešavanja koja pokrivaju potrebe i običnih i nešto naprednijih korisnika. Sada ćemo pogledati šta je to što nudi njegov veći brat…
D-Link DNS-323
DNS-323 nudi sve mogućnosti koje ima i 313 model, ali dodaje i neke nove. Osnovna razlika je očigledno u tome što u njega mogu da stanu dva hard diska, što omogućava mnogo veću fleksibilnost i naravno veći kapacitet. Postoji i mogućnost da se ubaci samo jedan disk, pa da se kasnije po potrebi doda još jedan.
Montaža je jednostavna, kao i kod prethodnog modela.
Razliku ćemo uočiti onog momenta kada se povežemo na WEB interfejs.
Tu nam se kao prva stvar koja se od nas očekuje nudi da definišemo kako želimo da koristim dva diska koja su nam na raspolaganju: Standard – Diskovi će se ponašati kao dva nezavisna diska i moći ćemo da im pristupimo nezavisno.
– JBOD – Ova opcija će na nivou kontrolera spojiti diskove u jednu neprekidnu celinu i za nas koji pristupamo spolja će izgledati kao jedan jedini veliki disk. Recimo dva diska od 500GB će se videti kao jedan od 1TB.
– RAID 0 – Striping RAID mod, omogućava brži transfer nauštrb sigurnosti podataka, mada je upotrebljivost ovog moda diskutabilna ako se ne koristi gigabitna mreža jer u slučaju 100 Mbit mreže disk nije usko grlo.
– RAID 1 – Mirroring RAID mod, bezbednost podataka je na prvom mestu, ali na račun kapaciteta koji je prepolovljen. Hajde malo da pogledamo kako tačno rade RAID 0 i RAID 1 modovi. To je u poslednje vreme jako aktuelna tema jer sve nove ploče podržavaju te modove, pa iako je njihov način funkcionisanja često pominjan u raznim tekstovima na netu, a opisan je i u svim uputstvima, opet su često prisutne neke nedoumice.
– RAID 0 ili Striping mod se zasniva na osnovnoj ideji da je najsporiji deo hard disk podsistema sama mehanika diska. Kontroler i sabirnica imaju mogućnost da isporuče ili obrade podatke mnogo brže od mehaničkog dela, pa veći deo vremena zapravo čekaju da se završi upisivanje ili čitanje bloka podataka ne radeći ništa. Zašto onda ne bismo uzeli dva identična diska i umesto da upisujemo podatke samo na jedan disk, upisivaćemo ih na oba istovremeno. Pri tome, podaci se dele na identične blokove i svaki neparni se upisuje na jedan, a svaki parni na drugi disk. Tako teorijski postižemo dvostruko bolje performanse jer dve mehanike istovremeno opslužuju elektroniku. U praksi, dobitak zavisi od prirode zadatka, gde su dobici najveći kod čitanja i upisivanja velikih fajlova, dok je najmanji kod slučajnog pristupa većem broju malih fajlova. Nedostatak ovog moda je umanjena sigurnost podataka, jer u slučaju otkaza bilo kog od dva diska, svi podaci se gube, a u slučaju našeg mrežnog diska postoji i činjenica da neće biti nikakvog praktičnog dobitka ako se ne koristi gigabitna mreža, jer i jedan disk može maksimalno da iskoristi 100Mbit link.
– RAID 1 ili Mirroring mod polazi od potpuno suprotne ideje, slučaja kada nam je najviši prioritet sigurnost podataka, a ne brzina. U toj situaciji sistem od dva diska možemo iskoristiti za postizanje redundanse u vidu upisa istih podataka na oba diska istovremeno. Tako u slučaju otkaza jednog diska, drugi disk automatski preuzima funkciju i sistem nastavlja sa normalnim radom jer poseduje identičnu kopiju svega. Onda je moguće zameniti prvi disk i prilikom reinicijalizacije RAID niza podaci će automatski biti ponovo preslikani i na novi disk. To praktično znači da čak iako jedan od diskova prestane da funkcioniše, korisnik neće primetiti da se nešto događa, a administrator će samo dobiti obaveštenje da treba zameniti jedan od diskova. Nedostatak ovog moda je očigledno činjenica da umesto da se kapaciteti diskova sabiraju, imamo na raspolaganju kapacitet jednak prostoru na jednom disku. Što se performansi tiče, upis je nešto sporiji zato što se isti podaci moraju upisati na dva mesta, mada je čitanje brže zato što je opet moguće vući podatke sa dva mesta istovremeno (dobitak u brzini čitanja dosta zavisi od načina implementacije Mirror moda na konkretnom kontroleru).
Slika govori hiljadu reči, pa evo kako zapravo izgleda podela podataka na blokove kod Striping i Mirroring moda:
Još jedna interesantna mogućnost koju DNS-323 poseduje je da se ponaša kao USB print server. To znači da će bilo koji USB printer koji se poveže sa njim moći da se koristi kao mrežni štampač na svim računarima u mreži. Potrebno je samo dodati štampač u operativnom sistemu i instalirati drajvere za njega.
Zaključak
Ova vrsta uređaja nije neophodna, ali postaje jako korisna onog momenta kada imate više od jednog računara u kući, a upotrebna vrednost mu eksponencijalno raste kako se broj mrežnih klijenata povećava. Potreba za postojanjem ovakvih mrežnih diskova će nestati tek onog momenta kada brzina Inerneta dostigne brzinu lokalne mreže, a čuvanje velikih količina podataka na posvećenim Internet serverima postane dovoljno jeftino. Svi naravno znamo da to neće biti tako skoro. U svakom slučaju, u pitanju je jako korisno parče hardvera, kome ne možemo da uputimo niti jednu pravu zamerku jer svoju osnovnu funkciju obavlja u potpunosti. Ako osetite da vam je potreban i možete da ga sebi priuštite, smatramo da nema potrebe da dalje razmišljate već da samo rešite ključnu dilemu da li uzeti model sa jednim ili dva diska i uživate u jednostavnosti mrežnog deljenja multimedijalnih podataka.
Uređaj na test ustupila kompanija D-Link
