Motorola Moto Z i Moto Mods (Video)

Nebojša Todorović
Srećom, prethodno opisana situacija se promenila – nakon akvizicije Motorole od strane Lenovo-a, distribuciona mreža američke kompanije proširila se i na sva tržišta gde je Lenovo prisutan, te samim tim i na naše. Uz to, modeli koji su trenutno u portfoliju Motorole, opet spadaju u one koji se dobrano izdvajaju u odnosu na konkurenciju.
Moto Z serija telefona, i pored kvaliteta na poljima poput izrade, upotrebljivanih materijala, sjajnog korisničkog iskustva i sličnih, izdvaja se od konkurencije prevashodno usled modularnosti koju nudi. Istina, prvi je pogled na pojam modularnosti ponudio LG svojim flegšip modelom G5 pre nekoliko meseci, ali stiče se utisak da je implementacija ove funkcionalnosti značajno primamljivije i jednostavnije izvedena u slučaju Moto Z serije. Samim tim, upotrebljivost ovih telefona podignuta je na viši nivo, što uz svakako izvrsne karakteristike nagoveštava da će povratak Motorole zapravo biti – na velika vrata.
 
Naravno, potrebno je da se poklopi mnogo toga, ali ako je suditi po početnim reakcijama i interesovanju koje je pobuđeno pojavom Moto Z telefona, deluje da je ovogodišnja već svakako sjajna ponuda flegšip modela dobila dostojnog takmaca. Imajući u vidu svu pomamu za ovim smartfonom, još od njegovog predstavljanja, bili smo vrlo nestrpljivi da se detaljnije poigramo sa njim. Nakon nekoliko dana, utisci su se slegli (mada postoji i razloga da verujemo da će ih biti još), pa se radujemo prilici da ih podelimo sa vama…
Raspakivanje i dizajn
Pakovanje Moto Z smartfona sadrži neke prilično interesantne dodatke, a mnogi će reći – i jedan nedostatak. Tu, konkretno, mislimo na izostanak slušalica; međutim, ko prati ponudu Motorole prethodnih godina, neće se preterano začuditi ovom potezu. Nekoliko poslednjih modela ove kompanije, čak i u flegšip klasi, dolazili su bez slušalica. Prosto, čelnici su procenili da svaki korisnik poseduje neke “svoje” slušalice i pre kupovine novog smartfona, i to najverovatnije višeg kvaliteta od onih koje bi došle u pakovanju. Stoga, i ovaj put nema izuzetka na tom polju, a za to, čini se, postoji i dodatni razlog – uskoro ćemo pomenuti i koji.

Ipak, svašta se može naći u kutiji, pored telefona: tu su uputstva za korišćenje uređaja, iglica za otvaranje SIM-slota (koji je zapravo tzv. kombo-slot), TurboPower punjač (i to iz jednog dela – dakle, bez zasebnih adaptera za struju i USB-kabla), kao i dva vida zaštite za telefon. Naime, kako ovaj model modularnost ostvaruje kroz dodatke koji se prislanjaju na leđni deo telefona, bamper se sastoji od “samo” plastičnog okvira koji pokriva strane telefona, ne i leđa, ne bi li tako ostavio mogućnost korišćenja dodataka i kada je on na telefonu. S druge strane, jedan od tipova dodataka su i Style Mod-ovi, koji pored mogućnosti personalizacije uređaja u skladu sa željama korisnika, pružaju i određeni nivo zaštite smartfonu, pokrivajući mu zadnji deo, uz to pozitivno utičući i na ležanje u ruci, kao i na hvat prilikom upotrebe. U pakovanju sa crnim modelom (koji smo i imali na testu) dolazi i crni Style Mod. Po našem mišljenju, zaista pozitivno utiče na izgled telefona, a pritom u potpunosti izravnava liniju zadnje strane telefona, gde inače modul kamere znatno “viri” u odnosu na ostatak telefona.

Dizajn samog Moto Z modela jedna je od tačaka koje će mu verovatno doneti najviše poena kod potencijalnih korisnika. Iako nema nekih krupnijih iskoraka u odnosu na neke standarde u dizajnu većine smartfona današnjice, Moto Z se ipak izdvaja svojom pojavom. Izražen modul kamere na poleđini, čelična leđna površina, konektori pri dnu zadnjeg dela, sitni četvorougaoni senzor otiska prsta ispod ekrana – sve su ovo detalji koji jasno deferenciraju Moto Z u moru vrlo sličnih uređaja, a pritom i nekako najavljuju njegovu posebnost. Prvo, čelik se u izradi ovog modela pojavljuje znatno više nego kod većine drugih flegšip uređaja, a i sam kvalitet izrade deluje besprekorno: sve je uklopljeno neverovatno precizno, i čini da telefon deluje ekstremno čvrsto i izdržljivo. Konektori, s druge strane, možda baš i ne ulepšavaju telefon kao celinu, ali nisu generalno neprijatni po izgled, a i kad se zna da im je uloga prilično posebna, njihovo prisustvo nekako ne smeta. Pored toga, donji bezel prednje strane prilično je velik, posebno imajući u vidu koliko je čitač otiska prsta na njemu mali, ali što smo više vremena koristili telefon, i ovaj deo telefona nekako nam se uklopio u pozitivnu sliku o dizajnu uređaja – naročito na to utiče činjenica da senzor ima i neke funkcije koje nismo često viđali na drugim telefonima, iako, recimo, nije ujedno i Home dugme.

Kada pominjemo donji bezel i to da je mogao biti manji, logično je da se nadovežemo pričom o ergonomiji uređaja. Zahvaljujući prilično manjem gornjem bezelu, dužina telefona ostala je u skladu sa prosekom za 5.5” telefone, dok je zbog uskih bezela strana, širina od 75.3 mm više nego dobra, što u kombinaciji sa nestvarnih 5.2 mm debljine, dovodi do odlične sveukupne ergonomije. Moto Z je sa ovom debljinom najtanji flegšip među današnjim uređajima, s tim da ovo možda i nije uvek tako sjajno… Smartfon je praktično na ivici neprijatnog korišćenja, u smislu osećaja u ruci – toliko je tanak! Stoga, Style Mod koristili smo sve vreme trajanja testa, ne ostajući lišeni utiska “tananosti” telefona, jer čak i sa njim, Moto Z ne dospeva do 7 mm. Naravno, za smeštanje u džep, torbicu, prostor za odlaganje u kolima i slično – ovo svojstvo zaista je od pomoći.

Iznad senzora otiska prsta nalazi se diskretni i lepo uklopljeni “moto” logo, dok prostor ispod ekrana krije i dva mikrofona za redukciju šuma, kao i dva jedva vidljiva senzora. Naime, već par godina Motorola uključivanjem dodatnih senzora u svoje uređaje (tzv. Sensor-Hub) omogućuje korišćenje određenog broja neuobičajenih opcija za kontrolu notifikacija, čak i kada je telefon isključenog ekrana, ali i za pojedine gestove, prečice i slično. O ovome ćemo više pričati u odeljku o softveru. Za sada, možemo primetiti da je zvučnik za razgovore ujedno i jedini, tj. sav zvuk koji telefon emituje, ide preko njega. Sa leve strane zatičemo prednju kameru telefona, dok je desno, uz senzore, i LED-blic, spreman da pomogne prednjoj kameri kada je to potrebno.

Sa gornje i donje strane leđa telefona nalaze se dve staklene površine, prisutne tu verovatno radi poboljšanja prijema bežičnih signala. Donja se naslanja na predeo pominjanih magnetnih konektora, kojima telefona komunicira sa Moto Mod-ovima, a na njoj se nalazi i još jedan od mikrofona. Modul kamere, centralno postavljen, pri vrhu, kao što rekosmo prilično “štrči” u odnosu na ostatak uređaja, ali u ovom slučaju, a što se događa retko kod drugih modela – to ima i svoju ulogu! Naime, dodaci su, pored magnetne sile, dodatno fiksirani na svojoj poziciji usled modula kamere. Dualni LED-blic je u modul uključen u donjem kružnom odsečku, tako da između njega i samog senzora kamere bude mesta još i za logo Moto serije. Loša strana čelika koji prekriva veći deo leđa telefona leži u tome što je vrlo sklon skupljanju otisaka prstiju. Mi smo ovo izbegli upotrebom Style dodatka, ali ko želi da ne skriva ovaj premium materijal – biće suočen sa čestim brisanjem telefona o odevne predmete…

Sa leve strane uređaja metalni ram je “očišćen” od bilo kakvih konektora i dugmića, dok su desno dugmići za regulaciju zvuka, i to prilično visoko, a ispod njih i Power dugme, drugačije teksture u poređenju sa njima. Gore vidimo samo rupicu mikrofona i slot za ili dve SIM-kartice, ili po jednu SIM- i microSD-karticu, dok je dole samo type-C USB ulaz. Pa, pitate se, gde je tu 3.5mm ulaz za slušalice..? Ili je i Motorola (ups, hoćemo reći, Lenovo) krenula put Eplgrada..? Izgleda da jeste, pošto popularnog konektora za zvučne periferije zaista nema. Istina, uz telefon dolazi adapter za USB ulaz, koji omogućuje da se žičane slušalice ipak koriste i sa Moto Z telefonom, ali verujemo da će mnogi ovo rešenje smatrati nepraktičnim. Bilo kako bilo, ovaj trend (izostavljanja ulaza za slušalice) deluje da uzima maha, sve više renomiranih proizvođača mu se priklanja, pa je možda vreme da se na to navikavamo… Ako ništa, bar nam je nekako logičnija odluka o izostavljanju slušalica iz pakovanja, ako se zna da telefon i nema poseban “punokrvni” konektor za njih.

Na kraju priče o dizajnu i izgledu Moto Z-a, možda je najbolje primetiti da on strahovito privlači pažnju. Prosto, svojom, za jedan smartfon, neuobičajenom pojavom, čijoj posebnosti pomažu zanimljivi materijali (kako kućišta, tako i Style dodataka), Moto Z se izdvaja, i nekako nagoni one koji ga primete da se raspituju o njemu, zamole da ga uzmu u ruku, provrte kroz prste… Možda nije u pitanju najlepši telefon godine, pa ni kraćeg perioda, ali se svakako radi o intrigantnom uređaju, čiji sam izgled je dovoljan da pobudi interesovanje, i to ne samo smartfon-entuzijasta, nego i “obične raje”. Može se reći da je Lenovo na polju spoljašnosti, dakle, uspeo da ostvari zamisli.Iako je Moto Z Force, model trenutno dostupan samo u Sjedinjenim Američkim Državama, i to na Verizon mreži, po specifikacijama nešto iznad “običnog” Moto Z telefona, usled njegove dostupnosti, Moto Z se zapravo tretira kao flegšip Moto linije. Stoga, ne treba da čudi što je hardver u njemu praktično u rangu sa najboljim koji se danas može naći kod Android smartfona. Snapdragon 820 čipset, sačinjen od četvorojezgarnog procesora sa Kryo jezgrima klokovanim i do 2.15 GHz i Adreno 530 grafike, u stanju je da “samelje” svaki task koji mu se zada, dok 4 gigabajta RAM-a omogućuju ne samo lagodan multitasking, nego i miran san po pitanju istog narednih par godina. I ostatak specifikacija je za uglavnom za poželeti, što tabela ispod i potvrđuje.
[modul]specifikacija=9089[/modul]
Očekivano, performanse Moto Z su sjajne, i u skladu sa ostatkom ovogodišnjih flegšip uređaja, što je logično ako se zna da dosta njih pokreće isti čipset. “Sila” koju Moto Z demonstrira u radu ne vidi se samo kroz odlične brojke u sintetičkim testovima, nego i kroz munjevito brz korisnički interfejs, koji obećava, i što je još važnije, donosi odlično iskustvo i osećaj prilikom korišćenja. Prosto, od renderovanja “težih” web-sajtova, preko igranja igrica novije generacije, do puštanja/snimanja 4K video snimaka – sve radi glatko i bez zastoja. Pritom, moramo pomenuti da nas je zanimalo i kako će se telefon pokazati u smislu zagrevanja – njegov tanak profil, metalno kućište i moćan hardver govorili su u prilog mogućem potencijalnom problemu sa previše toplote usmerene ka rukama korisnika. Ipak, dobra implementacija poslednje generacije Qualcomm-ovih čipsetova očigledno je i ovde došla do izražaja, imajući u vidu da zagrevanja telefona pri većim opterećenjima ima, ali sve u granicama normale. Uz to, u trenucima kada se toplota i oseti, nije dolazilo do pada performansi (bar ne osetnog). Jedini trzaji u radu pojavljivali su se u određenim aplikacijama (nevezano za nivo zagrejanosti uređaja), poznatim po slaboj optimizaciji (neko pomenuo Facebook..?), te smo ubeđeni da je u njima problem, a ne u hardveru ili softveru Moto Z modela.


Posebno nema razloga da softver ovog smartfona pravi problem, imajući u vidu da se radi o gotovo stock Androidu, i to verzije 7.0 Nougat, koji je došao u vidu nadogradnje, nakon što je uređaj inicijalno stizao kupcima sa Marshmallow 6.0.1 verzijom. Jedine izmene koje su primetne u odnosu na “čist” Android zapravo su vrlo korisne. U njihovoj implementaciji, kao što smo pomenuli i nešto ranije, učestvuje pregršt senzora koje je Motorola uključila u svoj uređaj. Počnimo od najočiglednijeg: senzor otiska prsta ne samo da se koristi za otključavanje telefona, nego se dugim pritiskom na njega može i zaključati telefon, čak i ako se to ne uradi prstom koji otključava ekran. Ova opcija se, naravno, može i isključiti, ukoliko korisniku ne odgovara.


Zatim, prilikom podizanja telefona sa ravne površine ili vađenja iz džepa, ekran se pali i prikazuje eventualne notifikacije u skladu sa pristiglim sadržajima. Neko bi rekao da se tu zapravo radi o Ambient Display opciji, prisutnoj i u stock Androidu, međutim Moto Display (kako se ova zove) postoji na Motorolinim uređajima od pre pojave Ambient Display-a, i po našem mišljenju je sveobuhvatnije rešenje, imajući u vidu da nudi i dodatne opcije tretiranja pristiglih notifikacija – a sve to paleći tek mali broj piksela displeja, ne utičući time posebno negativno na autonomiju telefona. Pojedini gestovi takođe koriste navedene senzore: mahne li se rukom iznad ekrana uređaja, ponovo se dobija Moto Display, dok silni mikrofoni ne služe samo za eliminaciju šuma, nego i za bolje raspoznavanje glasovnih komandi. Takođe, dvostruki zaokret zglobom šake kojom se drži telefon otvara aplikaciju kamere, dok “double-chop” automatski pali LED-blic, kao baterijsku lampu.


Bloatware aplikacija nema ni u tragovima, i praktično još jedino nesvojstveno stock Androidu što možemo naći je Moto Mods aplikacija, tj. odeljak u podešavanjima. Naravno, radi se o softveru za upravljanje dodacima koji čine ovaj telefon modularnim, a koje smo više puta pomenuli kroz test. Pre nego što pređemo na upoznavanje sa pojedinim Modovima, prokomentarisaćemo još jednom njihovo “kombinovanje” sa telefonom. Naime, svi Modovi imaju konektore usklađene onima na donjem delu pozadine Moto Z telefona, i metalnu površinu koja se naslanja na telefon, ne bi se dodatak maksimalno učvrstio uz telefon, dejstvom magneta. Pritom, izbočina kamere osigurava da ne dolazi do pomeranja modova, imajući u vidu da je svi okružuju kada se postave.


Skidanje i postavljanje modova krajnje je jednostavno. Iako je magnet dovoljno jak da drži dodatak na mestu i kada se ovaj, recimo, okrene neopačke, pa čak uz to i malo izdrma, nije problem skinuti ga sa smartfona. Postoje udubljenja za prste, koja omogućuju da se napravi poluga prilikom rastavljanja moda i telefona, dok je spajanje maksimalno prosto: mod i smartfon se samo približe, i magnet uradi svoj posao, privuče ih i spoji u sigurnu konekciju.

Pritom, nakon spajanja, nije potrebno uraditi apsolutno ništa da bi mod počeo da radi – uređaj sam prepozna da je dodatak prisutan, u Quick Settings-u pojavi se komanda za odgovarajući mod, i njegova upotreba počinje. Primera radi: slušate muziku sa YT i spojite Moto Z sa modom zvučnika – zvuk se automatski prenosi na zvučnik, dok slika nastavlja da ide preko ekrana. Da, toliko je jednostavno. Pritom, ukoliko mod ima svoju zasebnu bateriju, pokazatelj njenog nivoa napunjenosti takođe se pojavljuje u Status Bar-u.Prvi mod koji bismo pomenuli, nama se svakako učinio najzanimljivijim – InstaShare projektor. U stanju je da emituje sliku i do 70″ dijagonale, uz rezoluciju od 480p, tj. konkretno 854 x 480 piksela. Ovo možda ne deluje kao mnogo, ali u praksi izgleda zaista odlično! Istina, poželjno je napraviti gotovo potpuni mrak za puni ugođaj, ali kada se to uradi, slika koju projektor emituje zaista je dobra, i pravi mali kućni bioskop je tu, ili pomoćnik na poslovnim prezentacijama. Pomenućemo pritom da InstaShare projektor ima i zasebno hlađenje (tj. ventilacioni otvor za otpust vrelog vazduha), nožicu za podešavanje ugla projekcije, koja omogućuje projektovanje i na npr. plafon, kao i svoju bateriju, koju troši pre one od telefona, a sa kojom je moguće ispratiti oko sat vremena video sadržaja.

Hasselblad TrueZoom Mod je za razliku od projektora, koji je razvila Motorola samostalno, nastao kao produkt kooperacije Motorole i na polju fotografije i foto-opreme čuvene kompanije Hasselblad. Rezultujući mod, međutim, ne menja već postojeću kameru telefona, nego koristi sasvim drugi senzor i hardver kamere uopšte. Tako, sa ovim dodatkom korisnik na raspolaganju ima i ksenonski blic, veliki 1/2.3 senzor od 12 MP, posebno pogodan za upotrebu u uslovima slabijeg osvetljenja, kao i 10x optički zum. Pritom, grip uređaja sa dodatkom neuporedivo je bolji nego kada se slika isključivo telefonom, i usled tako dobijene odlične ergonomije, moguće je načiniti fotografije i snimke i sa jednom rukom – kod smartfona ovakva rabota uglavnom deluje teško izvodljivom.

Ipak, u odnosu na InstaShare projektor, koji nas je vrlo prijatno iznenadio i pored naoko skromnih specifikacija, TrueZoom mod nije zablistao po pitanju rezultata. Naime, slike dobijene njime preko dana umeju da budu suviše “mlake”, ispijenih boja i uz dosta šuma. Noćne, sa druge strane, ne obiluju svetlošću (mada njen nivo prikazuju relativno revnosno), ali često baš obiluju šumom, posebno u jednobojnim, zatamnjenim delovima kadra. Ksenonski blic, naravno, mnogo pomaže, s tim da su situacije kada je on zaista poželjan relativno retke, dok je 10x optički zum jedina prava stavka ovog moda koja baš opravdava svoju ulogu. Osim toga, može se reći da TrueZoom mod nije preterano bolji od onoga što kamera samog smartfona nudi, a kako košta poprilično – dovodi se u pitanje njegova isplativost za korisnika. Ipak, nedostaci u rezultujućim slikama i video snimcima deluju kao da su softverske prirode, te ima nade da će biti načinjen progres na ovom polju.
Fotografije načinjene modom:






SoundBoost zvučnici, nastali u saradnji sa JBL-om, pretvaraju Moto Z u svojevrstan mali tranzistor. Zvuk koji se emituje sa ovih zvučnika, značajno je jači od onog koji dolazi sa telefona (koji uopšte nije tih u svetu današnjih smartfona), a što je još važnije – i njegov kvalitet je dosta viši. Bas je prisutan u solidnoj meri, kao i visoki tonovi koje sam telefon ne bi dovoljno dobro reprodukovao. Ne može se očekivati da SoundBoost zvučnici mogu da se upotrebe za organizaciju poveće žurke, ali za nešto više od pukog slušanja muzike – poslužiće sjajno. Posebno imajući u vidu da sadrže sopstvenu bateriju, koja može da pokrije i do 10h slušanja muzike…

Iako se sa ostalim modovima nismo detaljnije družili, pored već pominjanog Style Mod-a, tu su i Incipio PowerGrid dodatak za bateriju, kao i Incipio Vehicle Dock stalak za mobilni, za upotrebu u kolima. Takođe, iz Lenova su najavili pojavljivanje još mnogih Mod-ova, što samostalno razvijenih od strane kompanije, što onih u saradnji sa partnerima. Štaviše, organizovan je i konkurs za osmišljanje najinovativnijeg dodatka, koji će inovatoru doneti i čitavih milion dolara. Stoga, nama kao posmatračima deluje da je Lenovo zaista dao sve od sebe da priču oko modova razvije do optimalnog nivoa, pospešujući time i prodaju samih smartfona – kao i obrnuto.
Sadašnja generacija modova biće kompatibilna sa naredne dve iteracije telefona iz Moto Z serije, dok će i naredne serije modova odgovarati ovogodišnjim Moto Z telefonima. Verujemo da uz raznolikost modova, ostvarenje ovih i sličnih obećanja o dugovečnosti modova, i samu jednostavnost njihove upotrebe – ovaj koncept ima budućnost.Baterija
Nakon osvrta na specifikacije uređaja, još kad je tek predstavljen, pretpostavili smo da će ubedljivo najkorisniji i najučestaliji mod među korisnicima biti Incipio PowerGrid. Jednostavno, 2.600 mAh na 5.5” ekran i prilično jak hardver nisu nam ulivali poverenje…

Ispostavilo da je baterija ovog uređaja sasvim korektna, tj. blago iznadprosečna kada su smartfoni u globalu u pitanju, a negde u nivou sa ovogodišnjim flegšip uređajima, eventualno tek negde iza njih, za koji procenat. 4.5h upotrebe ekrana na jednu “jaču” obdanicu potvrđuje tu tezu, te ostaje da nagađamo šta je tačno zaslužno za jedan tako solidan rezultat, imajući u vidu kapacitet baterije: može se raditi o dobroj optimizaciji softvera, štedljivom čipsetu (Snapdragon 820 nije baš najštedljiviji ikad, mada je u poređenju sa prošlogodišnjim prethodnikom fantastičan) ili ekranu koji nije preterano “halapljiv”. Možda je i kombinacija svih navedenih faktora rešenje zagonetke… Bilo kako bilo, Moto Z je uspešno prošao test za koji se najviše sumnjalo da mu je dorastao. Važno je naglasiti i da njegov punjač podržava TurboPower tehnologiju, te da je u stanju da u potpunosti napuni bateriju do 100% za oko sat vremena, što je fantastičan rezultat u praksi!

U prethodnom pasusu, povukli smo paralelu između autonomije Moto Z-a i ostalih današnjih vodećih uređaja, kao što su HTC 10, LG G5, Sony XZ, Samsung Galaxy S7 i slični. Primetićemo da se tu pojavljuje jedno vrlo interesantno pitanje: kako će se Moto Z pokazati pored postojeće sjajne postavke flegšip uređaja? Da li će ga ljudi više gledati kao modularni telefon, ili kao rivala pobrojanim modelima? Da bi se malo približili odgovorima na pitanja poput tih, odlučili smo da Moto Z u pojedinim situacijama suprotstavimo verovatno najpopularnijem telefonu ove godine – Samsungu Galaxy S7. O performansama nije bilo previše smisla govoriti, pošto su oba telefona sjajna na tom polju, o razlikama u softveru je ispričano već mnogo, a u kraćim crtama je teško porediti stock Android i TouchWizz (posebno ako poređenje vrši neko pristrasan na ovom polju, poput nas), dok su baterije prilično sličnih autonomija, uz blagu prednost koju dajemo Samsungu. No, bitka se nastavlja…
Ekran
Posle prošlogodišnjeg izleta na IPS LCD teritoriju sa Moto X Style i Moto X Play telefonima, Motorola se vraća AMOLED ekranima, kao onima koje ugrađuje u svoje flagšip smartfone već nekoliko godina. Samim tim, a imajući u vidu i status Moto Z modela, ne čudi nas što je on upravo opremljen 2K AMOLED ekranom dijagonale 5.5 inča, što rezultuje sa 535 piksela po inču. Naravno, ovakva gustina garantuje sjajnu oštrinu prikaza slike, ali – ekran na Moto Z ne zakazuje ni na ostalim poljima.

Kako je to svojstveno AMOLED-ima, boje su prilično živahne, zasićene i jarke, ali odabirom preseta “Basic” (u odnosu na “Vivid”) i ovo se može približiti realnosti. Pored toga, crna boja je očekivano besprekorna, kao i kontrast. Ipak, jedina nešto slabija tačka ovog ekrana je maksimalno osvetljenje – sa nešto manje od 400 nita, ne omogućuje baš perfektno lagodno korišćenje telefona u vanjskim uslovima, osobito ako su prisutniji sunčevi zraci. Srećom, niska minimalna osvetljenost raduje, jer uopšte ne umara oči prilikom upotrebe u mrklom mraku, pa ni pred spavanje.

U poređenju sa ekranom na S7, Moto Z ipak gubi sa malom razlikom, imajući u vidu da displej Samsunga sija jače kad je to potrebnije, a i više podešavanja vezanih za kalibraciju boja je dato kroz softver. Ako se to može posmatrati kao prednost, čisto imajući u vidu današnju upotrebu smartfona, gde je što više sadržaja na ekranu poželjnije, Moto Z ima prednost u vidu većeg ekrana od S7. Na kraju krajeva, u oba slučaja se radi o sjajnim displejima, sa kojima se ne može pogrešiti.Imajući u vidu tekući trend da flegšip smartfoni imaju što veći senzor sa što većim pikselima, kojih onda i ne mora biti toliko mnogo, može se reći da Moto Z i nije baš u trendu. Samsung Galaxy S7 jeste – poseduje 1/2.3″ senzor rezolucije 12 MP sa ultrabrzim autofokusom koji radi na nivou do na piksel, i to veličine 1.55μm, što se sve zajedno pokazalo kao sjajna kombinacija, imajući u vidu rezultujuće fotografije i snimke. Moto Z, s druge strane, koristi Sony-jev IMX214 Exmor RS 1/3.06″ senzor rezolucije 13 MP, sa pikselima veličine 1.12μm, uz otvor blende od f/1.8 koji treba da nadomesti nedostatke manjeg senzora u prikupljanju svetlosti, a sve uz pomoć OIS-a i laserskog autofokusa. Dualni LED-blic je tu da uskoči u pomoć kada zatreba, dok i prednja kamera ima jedan, koji prati OmniVision-ov 1/4″ senzor od 5 MP, otvora blende f/2.2.

Hardver ima potencijala, ali i nedostataka, pa je jasno da će mnogo toga zavisiti od softvera. Tu se, standardno, prvo susrećemo sa kamera-aplikacijom. Za razliku od prethodnih Motorola modela, nema više “touch-anywhere” principa okidanja fotografije, ali je interfejs i dalje vrlo jednostavan, i nudi prilično malo podešavanja, ali za koja je verovatno procenjeno da su dovoljna, u smislu da korisnici retko i koriste išta sem automatike. Svajp na levu stranu otvara podešavanja kamere, dok je desno put do galerije. Levo i desno od okidača nalaze se prečice do videa i do prednje kamere, dok meni u gornjoj “traci” ima samo podešavanja za tajmer, HDR i blic. Prilikom Touch-To-Focus operacije, moguće je podesiti i ekspoziciju kadra, s tim da se odabrano podešavanje (važi i za ostala – recimo HDR) ne odražava na prikaz na ekranu.



Kvalitet fotografija je vrlo dobar. Iako je dan tokom kog smo testirali kameru bio vrlo tmuran i siv, praktično pa na pragu low-light kategorije, Moto Z se pokazao solidno. Količina detalja koju “uhvati” je visoka, imajući u vidu da se radi o senzoru od 13 MP, oštrina je dobra, ali ne i neprirodna, a šuma nema mnogo, i uglavnom se drži većih površina iste boje. Dinamički opseg je prosečan, pa HDR ume da pomogne da se izvuče određena količina detalja u senkama, i pri solidnom osvetljenju i pri lošem. Ipak, dobro osvetljeni delovi kadra često budu preeksponirani, posebno ako izvor svetlosti nije prirodan (recimo, ulična rasveta).




 
Ta se pojava, logično, najčešće sreće u uslovima slabijeg osvetljenja, kada delovi kadra sa jačim izvorima svetlosti budu nekad i praktično pa “sprženi”. Ovako nešto ne iznenađuje mnogo, imajući u vidu veličinu senzora: većim otvorom blende je “uvučeno” više svetlosti iz kadra, ali baš u ovakvim situacijama pojedini elementi donesu i previše. Ako ih nema u kadru, čak i slike nakon sumraka znaju da ispadnu dobro, uz vidljiv pad oštrine – doduše, ostaje na razumnom nivou, uspomoć OIS-a.
Primeri fotografija – S7:




Iako je teško proceniti zbog pomenutog lošeg vremena, boje na fotografijama deluju prilično verno, i uopšte postprocesing ne deluje loše, ali prostora za napredak ima. To se vidi u direktnoj komparaciji sa fotografijama sa S7 – često su oštrije, boje su veselije (što možda i nije tačnije, ali je oku prijatnije i Samsung to forsira već par godina), šuma je nešto manje (mada algoritmi za njegovu redukciju znaju da “pojedu” i malo detalja). Razlika je mala tokom dana, noću nešto veća, mada nas je i tu Moto Z iznenadio, u smislu da razlika između dva modela nije velika, osim u pomenutim situacijama sa jakim izvorima svetlosti u kadru. Ukratko – Samsung je pobedio i na ovom polju, ali sa razlikom primetno manjom od očekivane.


Prednja kamera je fiksnog autofokusa, međutim nema problema sa oštrinom osnovnog dela slike kada se napravi selfi, dok pozadina dobije čak i iznenađujuće fin bokeh efekat. Boje su nekad i življe no sa zadnjom kamerom, a i detalja je sasvim dovoljno. Imajući u vidu i prednji blic za mračne situacije – za selfije nema zime. S druge strane, ni na video snimke nemamo nikakve zamerke. Osim, eventualno, veličine fajlova koji se dobiju… Naravno, ako se odabere 4K kvalitet, ne može se ni očekivati da prostor ne bude “pojeden”. No, kada je snimak ovakvog kvaliteta – ne možemo mnogo da žalimo: Detalja ima na sve strane, fluidnost je konstantno nenarušena, fokus se ne gubi, a zvuk je vrlo dobar. Pritom, i prethodne generacije Motorolinih flegšipa, bez optičke stabilizacije, imale su sjajno stabilizovane video snimke, pa za ovu generaciju nismo ni sumnjali.Iako postoje indicije da Moto X serija nije u potpunosti ugašena pojavom Moto Z serije uređaja, svakako je ova poslednja preuzela mesto vodeće serije u portfoliju Motorole. Nekako se, samim tim, stekao utisak da je Moto Z poneo velik teret na ramenima od samog starta: potrebno je da bude (bar) u nivou sa svim flegšip telefonima ove godine, a ponuda je luđa nego ikada, dok pritom mora i da opravda eksperiment zvani “modularnost izvedena na pravi način”. Jedini legitimni pokazatelj toga da li je uspeo biće tržište, ali ako je suditi po prvim prodajnim rezultatima, ide mu solidno. No, i da nije tako, naše mišljenje je da ovaj uređaj itekako ima svoje mesto na tržištu, a u svakom slučaju neće proći nezapaženo. Razloga za to je više.
 
Pre svega, smatramo da je modularnost u ovom slučaju ZAISTA izvedena kako treba. Modovi su krajnje jednostavni za upotrebu i postoji već sad nekoliko njih koji zaista mogu da donesu boljitak opštoj upotrebljivosti telefona. Naravno, postoje i neki nedostaci: modovi se kupuju nezavisno od samog smartfona, i stiče se utisak da su poskupi, mada ako nastojanja Lenovo-a da se distribuiraju u paketima sa telefonom uspeju, to bi moglo donekle da se ublaži. Uz to, neki od njih nisu baš uspeli da naprave razliku, u smislu da kvalitet koji donose nije dovoljno dobar da opravda cenu koju nose. Vremena još ima da se to ispravi, ali znajući kojom brzinom se svet Android telefona razvija – Lenovo ne treba da časi ni časa.
Osim modularnosti, i sam flegšip status Moto Z modela je neupitan. Iako u direktnoj komparaciji sa jednim od najpopularnijih telefona i flegšipova današnjice Moto Z ponekad kasni po koji korak, svakako da hardver, softver i korisničko iskustvo koje nudi čine celinu koju je pravo uživanje koristiti. Ako na to dodamo kvalitet izrade i nadmoćan fizički osećaj koji Moto Z prenosi na korisnika, uviđamo lako da postoje i oblasti u kojima nadmašuje konkurenciju, pa u krajnjem zbiru svakako biva dovoljno kompetitivan u klasi kojoj pripada. Imajući sve to u vidu, ne možemo a da ne poželimo da se sa razvojem ove serije nastavi u stilu u kome se i započelo.
 
Na kraju krajeva, nijedna od zamerki koje smo izneli na Moto Z nije preterano značajna, a postoji TOLIKO TOGA što je dobro u vezi ovog telefona i što ga izdvaja u odnosu na druge, da smo sigurni da je on sebi već obezbedio posebno mesto u istoriji razvoja Android smartfona. Pritom, novotarije koje smo zatekli na njemu, i način na koji su osmišljene, praktično nas obavezuju da ovaj uređaj okitimo Advanced Design nagradom. Uostalom, iz Lenovo-a smo više puta čuli da oni Moto Z vide kao smartfon sutrašnjice, pametni telefon koji je zbog svojih svojstava i pametniji od ostalih. Izjava je vrlo hrabra, ali nije i neosnovana, i ako se koncept modularnosti pokaže kao dovoljno interesantan, uz pravilan razvoj tehnologije i dobar cenovni plasman, možda se ispostavi da je predstavljala i istinu na kojoj su zasnovani naredni veliki koraci. Bilo kako bilo – kocka je bačena. Dokle će se dokotrljati, ostaje da vidimo, ali da postoji šansa da padne šestica – postoji.
Prednosti
– Vrhunska izrada i korišćeni materijali- Fantastično korisničko iskustvo- Odličan QHD ekran- Mogućnosti personalizacije- Izvedba modularnosti
Nedostaci
– Možda isuviše tanak profil- Pojedini modovi nisu “ispeglani” do kraja- Cene modova
Telefon na test ustupio Lenovo.