Benchmark Redakcija
Milan Jović
Obnavljanje lektire – Šta je Half-Life?
Ovo pitanje kod mnogih igrača može izazvati, podsmeh, čuđenje, pa čak i bes. Ipak, svesni smo da mnogi, naročito oni mlađi, nisu igrali ovaj klasik i jednu od najuticajnih igara u poslednje dve decenije. Neki su možda bili previše mladi ili te davne 1998. nisu imali PC, a danas su alergični na katastrofalnu grafiku, da bi joj dali šansu, što na neki način i razumemo. Elem, Half-Life je igra koja je proslavila nekada mali Valve, a sada jednog od nosećih stubova PC gejminga, u čijem je vlasništvu popularni Steam servis. U vreme kada su vladale Doomolike pucačine, koje su se svodile na trčkaranje, pucanje i traženje kartica za otvaranje vrata, Half-Life je došao kao prava (r)evolucija.
Igra je donela originalan način pripovedanja priče, koja se odvijala kroz sam gejmplej, pred očima nemog protagoniste, bez cut-scena i bilo čega što bi i na trenutak igrača bacilo u drugi plan. Taj lik je naučnik (fizičar) Gordon Freeman, koji je sa čuvenim pajserom u rukama u svom HEV (Hazardous Environment Suit) zaštitnom odelu, bio prinuđen da izvlači živu glavu iz Black Mesa istraživačkog kompleksa (naspram kog CERN izgleda kao katedra za fiziku), kada je jedan eksperiment u kome je i sam učestvovao krenuo naopako. Kompleks su ubrzo preplavila kojekakva stvorenja koja se povremeno teleportuju iz druge dimenzije. Ipak, da ovaj nemili događaj nije slučajnost i greška u proračunima, ukazuje misteriozni čovek u odelu koji uvek izmiče Freemanu, kao i činjenica da se u konflikt uključila i (para)vojna jedinica sa naređenjem da istrebi sve što diše, uključujući i osoblje.
Pored interesantne priče i originalnog načina na koji je igra prezentuje igraču, Valve je uneo mnoge značajne novine i u samu mehaniku, odnosno dizajn nivoa. Srž gejmpleja se u velikoj meri oslanjao na platformsko izvođenje, sa mnogo skakutanja i provlačenja kroz (ventilacione) cevi. Half-Life je doneo i dizajn nivoa koji je bio takav da nikada niste imali osećaj da vas igra teleportuje sa jedne na potpuno drugu lokaciju, već ste svuda stizali peške, uz povremena kratka učitavanja, stvarajući osećaj da se zaista krećete kroz ogroman kompleks čiji su delovi fizički povezani i u koje možete da se vratite kada god želite. Kada pomislimo na Half-Life setimo se i nekih upečatljivijih neprijatelja, kao što je Headcrab – jezivo malo paukoliko stvorenje koje skače na glave ljudi i pretvara ih u zombije. Pritom, čuveni AI vojnika je čak i danas misaona imenica za mnoge aktuelne pucačine.
Half-Life: Source
Half Life Source je nešto što nikako ne smete mešati sa Black Mesa (Source).“Source“ smo stavili u zagradi jer je Valve urgirao da se ova reč ukloni iz imena igre / moda iz očiglednih razloga, što je i razumljivo. Half-Life Source je traljav pokušaj Valve-a da igru portuje u Source endžin. Rezulatat je bio pravi frankenštajn koji je izgleda tek za nijasnu bolje od originala, ali koji je prilično je nekonzistentan po pitanju kvaliteta grafike. Zapravo, ovo je onaj stari Half-Life, ali sa nekim grafičkim efektima (poput vode) preuzetih iz Source endžina, odnosno iz HL2, koji se jednostavno ne uklapaju sa katastrofalnim teksturama i rudimentiranim osvetljenjem koje je nasledila od originala.
Prva i najvažnija stvar koju treba da znate o ovom modu, odnosno igri je ta da ovo nije port. Black Mesa je potpuno nova igra rađena od nule, kojoj je Half-Life samo uzor koga se dobrim delom pridržava. Ipak, izbačene su ili blago izmenjene neke deonice koje se po mišljenju njenih tvoraca “nisu uklapale“ u igru. Black Mesa sadrži oko 80% onoga što je doneo Half-Life. Dobra stvar je da dobar deo petine koja nije završila u igri čini Xen poglavlje sa previše platformisanja po vanzemaljskom svetu, što je, po mišljenju mnogih, najlošiji deo, koji se nikako ne uklapa u atmosferu, mehaniku i dinamiku ostatka igre. Ipak, po malo čudna stvar je to da volonteri ovom poglavlju planiraju da posvete potpuno novu igru, koja će biti proširena novim sadržajem.
Kao što već znate, Black Mesa koristi osveženu verziju Source endžina (ne i poslednju) iz 2007. godine, istu onu u kojoj je rađen Half Life 2: Episode 1. Ova verzija donosi brojna unapređenje, među kojima se ističu poboljšani particle efekte, bolje animacije lica (koje i danas važe za jedne od najboljih u industriji) i podrška za višejezgarne procesore. Samim tim, najveći napredka u odnosu na Half-Life se ogleda u grafici, pa ćemo ovom aspektu igre posvetiti centralni deo recenzije, iako to ne praktikujemo.
Pozitivan šok nas je dočekao već u uvodnoj deonici u kojoj Freeman putuje vagonom na posao kroz Black Mesa kompleks (po nama jedan od najdužih i najboljih introa u igrama, dok će mnogi tvrditi suprotno). Količina sitnih detalja je prosto zapanjujuća, kada se ima u vidu da je ovo radila relativno mala grupa entuzijasta, bez bilo kakve finansijske pomoći sa strane. Ovo je primetno čak i u vagonu koji je prepun tabli i nalepnica upozorenja, rukohvata i sličnih sitnica. Kada smo pristigli na platformu dočekao nas je radnik obezbeđenja u prepoznatljivoj uniformi koji nam je otvorio velika vrata istraživačkog centra, a koji nas je odmah oduševio prirodnim animacijama lica, koje su gotovo u rangu sa onim iz Half-Life 2. Pogledajte samo sa koliko detalja su modelovani H.E.V. i First Aid auomati!
Ušli smo u hol i prišli velikom kružnom stolu za prijem za kojim su naučnik i čuvar pokušavali da reše problem sa računarom na kome je povremeno iskako BSOD sa porukom “hl2.exe has stopped responding…“, dok je naučnik uporno insistirao da ovaj pritisne kombinaciju Alt+Ctrl+Delete tastera. Već ovde nam je bilo jasno da moderi nisu zaboravili ni na one najsitnije audio-vizuelne refernce na Half-Life i karakterističan humor. Polako smo se uputili ka kapsuli po svoje hi-tech odelo, kada smo u maloj kafeteriji ugledalia čuvenu mikrotalasnu rernu koju je bilo moguće uključiti (da, epska stvar u igri sa kraja 90-tih), pa smo rešili da proverimo da li su se fanovi setili i ovog detalja. Ne samo da jesu, već smo u njoj spržili obrok čuvara, a pritom smo otključali jedan od 50 Steam achievementa (za koje nismo ni znali da su implementirani u igru).
Izuzetno nam se dopao i način na koji su mogućnosti modernog grafičkog endžina odrazile na produbljivanje same mehanike i iskustva. Samo jedan primer je osvetljenje, gde izražena kontrast između svetla i tame stvara pravu horor atmosferu, što u ono vreme nije bilo moguće zbog tehničkih ograničenja, odnosno (ne)mogućnosti modifikovanog Quake II endžina. Da bi taj horor element, tenziju i jezu maksimalno iskoristili, tvorci moda su napravili i neke suptilne izmene u dizajnu nivoa i strukturi jednog od poglavlja sa početka igre, odnosno onog nakon katastrofe sa eksperimentom. Tako na primer umesto da čuveni pajser dobijete odmah posle neuspelog eksperimenta, igra vas tera da se do njega probijate kroz haos i mrak po hodnicima i laboratorijama, gađajući i paleći bakljama nekadašnje kolege, a sada jezive zombije u nadi da će čuvar poživeti dovoljno dugo da ostale pobije pištoljem. Pajser smo pronašli tek koji minut kasnije, zaglavljen u vratima na kraju hodnika.
Deo Source endžina čini i kompleksna fizika, koja nas je impresionirala u svim Half-Life 2 igrama. Baš kao i grafika, prisustvo fizike otvara brojne nove mogućnosti. Sada je moguće podizati i bacati burad, kancelarijski nameštaj i predmete kojima čak možete ubiti neprijatelje, baš kao što neki od njih mogu vas. Pucajte u bure sa zapaljivim hemikalijama i baciti ga na grupu zombija i uživajte u vatrometu krvi, mesa i predmeta koji lete na sve strane. Ponesite automatizovani “tjuret“ i postavite ga ispred neprijatelja da obavi posao umesto vas ili da pokriva hodnik iz koga će možda istrčati. Ovo je nešto što je bilo nezamislivo pre deset godina, a naročito davne 1998. Čak su i neke fizičke prepreke blago modifikovane, a ubačene su i neke nove, a sve u cilju iskorišćavanja ovih naprednih mogućnosti Source tehnologije.
Još jedna stvar koja nas je prijatno iznenadila je koliko je truda uloženo u ispravljanje stvari koje se nisu uklapale u svet igre. Ono što nam prvo pada na pamet je operaciona sala koja je u prvoj igri izgledala kao garaža monstruoznog ubice iz Saw filmova, sa šipkama na čijim krajevima su cirkulari čija jedina svrha može biti kasapljenje i amputacija udova. U Black Mesi ova prostorija zaista liči na operacionu salu, sa medicinskim priborom i apratima, dok sa plafona visi hi-tech sprava koja zaista liči na višenamenskog robota za obavljanje hirurških zahvata (pa i amputacija).
Nekima se možda neće dopasti to što svim čuvarima glas pozajmljuje jedan glumac, a svim naučnicima drugi. Nama je ovo bilo prilično luckasto i interesantno, baš kao što je to bio slučaj u Half-Life-u, koji je, bio prepun humora (koji je postao pečat svih Valve igara), koliko god bio izazovna i ozbiljna pucačina. Često ćete čuti neke vrlo interesantne razgovore između naučnika, sa dijalozima koji su doslovce prenešeni iz Half-Life-a. Zaista je sjajan osećaj kada u prolazu čujute isfrustiranog naučnika kako negoduje zbog boja štrafti na kravati koju je prinuđen da nosi.
Za razliku od HL2 koji veliku pažnju posvećuje likovima koji imaju značajnu ulogu u priči, ovde to nije slučaj. Preživele čuvare i naučnike koje ćete sretati u prolazu, tu su samo da bi vam dali neke smernice i malo zabavili komičnim komentarima i vrlo brzo će završiti ili mrtvi ili zaključani u nekom sobičku. Većinu možete ubiti bez ikakvih ili malih posledica. Tako na primer u drugom poglavlju smo čisto iz razonode zarili pajser u čelo naučnika koga smo slučajno pronašli u nekom ćošku, a koji je imao prostup prostoriji u kojoj se nalazio pištolj sa malo municije. Ubivši ga, morali smo da nastavimo još neko vreme samo sa pajserom, da bi pištolj pokupili od mrtvog čuvara tek nekih 10-ak minuta kasnije.
Još jedna stvar koja nas je oduševila je trenutak sa početka igre u kome smo sreli doktora Klajna i primetno mlađeg Ilaja (otac šarmantne Aleks iz HL2) kako očajničku pokušavaju da saniraju posledice katastrofe. Ono što ne znamo da li su to zaista bili oni i u Half-Lifeu (zbog loše grafike je bilo nemoguće prepoznati ih) ili su tvorci moda došli na ideju da na taj način naprve neku vrstu retroaktivne veze sa Half-Life 2 igrama. Ipak, ono što nas je ubedilo da su to zaista bili oni je momenta u Half-Life 2 u kome Ilaj prvi put sreće Gordona i izgovara nešto u smislu “Gorodon Freeman?! Dobrodošao! Kada sam te u Black Mesi poslao da…bojao sam se da se više nećemo sresti.“ Upravo je to ono što nam je rekao u ovoj igri, ali zbog tehničkih ograničenja (loše grafike) jednostavno nije bilo moguće prepoznati te ključne likove za čitav HL univerzum, što su moderi sada ispravili i to na fantastičan način. Talentovani fanovi su se čak potrudili da unajme glumce koji imaju vrlo slične glasove, pa je kranji rezultat zaista impresivan.
Iako nam se dopalo to što svi zvuče gotovo isto, nije nam se dopalo što izgledaju isto, barem ne sada kada je to mnogo očiglednije. Modeli likova se mogu nabrojati na prste jedne ruke, pa nemojte da vas začudi kada naiđete na čuvara koji je u prethodnoj prostoriji bio u ulozi naučnika. Half-Life je bio još ekstremniji po ovom pitanju, jer je skoro svaki naučnika bio kopija Ajnštajnovog lika. Ako ovo sa jedne strane posmatramo kao želju modera da ostanu dosledni originalu, onda su u tome uspeli. Sa druge strane, ako su želeli da isprave apsolutno sve ono što u njemu nije valjalo, onda im sigurno ne bi zamerili da su “izvajali“ još nekoliko likova.
Half-Life je prilično izazovna igra, a Black Mesa nije ni malo popustljiva po ovom pitanju, naprotiv. Igra zahteva malo pažnje i logike, ali i dalje neuporedivo više od većine novijih igara koje igrača vuku za nos i bukvalno iscrtavaju na ekranu gde treba da ide i šta da radi. Ovde toga nema, a pritom su problemi često i fizički i mentalno izazovniji. Zamislite deonicu (namerno ne kažemo nivo, jer ovde niovoa nema) u kojoj se nalazite na jednoj od desetak pokretnih traka od kojih vas neke mogu vratiti na mesto na kome ste bili pre 15 minuta. Pitanje je koja traka će vas izvesti iz prljavog industrijskog kompleksa? Logično je zaključiti da je to ona koja vodi do otvora u koji je postavljena mina, jer neko očigledno nije želeo da tuda prođete. Ovakve zaključke ćete donositi nebrojano mnogo puta.
Konstatacija sa početka prethodnog pasusa se odnosi i na okršaje sa neprijateljima. Nismo tehnički potkovani da bi mogli da tvrdimo na koji način su moderi uspeli da imitiraju AI po kome je Half-Life tako prepoznatljiv, ali ovde su vojnici su podjednako agresivni i precizni, a preko radio komunikacije možete da naslutite šta vam spremaju, baš kao u HL-u. Doduše, čini nam se da je njihov timski rad na nešto primitivnijem nivou, ali je i dalje odličan.
Sa promenom endžina jednostavno je nemoguće preneti identičan osećaj prilikom napucavanja, ali Black Mesa je i ovaj deo klonirala vraški dobro. I dalje je pravo uživanje pucati iz gloka (koji je za nijansu slabiji), dok magnum odaje neverovatan utisak moći, kako vizuelno, tako i gromoglasnim bang-om (zvuk svih oružja je sjajan i definitivno bolji od onog u HL-u). Magnum je i jedino oružje u igru koje koristi “iron sight“ mehaniku, odnosno gledanje kroz nišan, što zaista funkcioniše sjajno i pravo je osveženje (ovu, kao i mnogo drugih sitnica koje utiču gameplay, možete isključiti u opcijama).
Mašinka je sada još korisnija, jer manje “šara“ kada raspalite rafal, dok je sačmara neverovatno moćna iz blizine i definitivno je jedna od naših omiljenih alatki. Ovo je igra u kojoj je svako oružje podjednako korisno, s tim da za pomenuta konvencijalna ima najviše municije, pa ćete njih najviše i koristiti. Samo prisustvo rag-doll fizike je dovoljno da već odličnu akciju i napucavanje učini još boljom, sa neprijateljima koji se stropoštavaju baš onako kako očekujete, što je svetlosnu godinu ispred onih par predefinisanih animacija.
Stvorenja koje srećete mogu biti vrlo smrtonosna ako im to dozvolite. “Sound dogs“ živuljke nalik psima sa druge planete napadaju u čoporu, emitujući sonične udare kada se približe, što je odlično dočarano sjajnim vizuelnim efektom. Zato se njih morate rešiti trčeći unazad i filujući ih olovom pre nego vas opkole.Sa druge strane, narasla hodajuća lignja bljuje smrtonosnu kiselinu primetno brže i preciznije od one iz Half-Life-a.
Nisu izostali ni statični, ali prilično zastrašujući Bernacle stvorovi koji vise sa plafona i svojim jezicima hvataju sve što prođe ispod. Neprijatelje sada možete namamiti na ove jezike koji će ih odvuću pravo u usta ovog monstruma. Još jedna sjajan stvar koju je Black Mesa podigla na viši nivo je taj osećaj da ovi neprijatelji nisu tu svojom voljom, sa ciljem da proždiru ljude i okupiraju planetu. Oni izgledaju i ponašaju se kao životinje sa druge planete (što i jesu) koje su teleportovane u nepoznato okruženje i samo žele da se hrane i prežive i upravo tako se i ponašaju.
Half-Life je avantura kojoj je skakutanje sastavni deo mehanike i nešto što ćete raditi i previše (za naš ukus). Vremenom, to postaje naporno i zamorno, a Black Mesa nam je samo otežala život. Ne znamo zašto su moderi odlučili da svaki uspešan skok na neki predmet podrazumeva kombinaciju “jump” i “crouch” tastera. Ideja je da Freeman nakon skoka skupi svoje nevidljive noge i time poveća odraz. Ovo je nešto što je u HL-u bilo potrebno uraditi samo kada želite da se popnete na neku veću kutiju na primer, dok je ovde to neophodno čak i kada preskačete laserski snop mine koji prolazi tik iznad zemlje.
Kompletna muzička podloga igre je delo samo jedne osobe, koja je svoj posao odradila vrhunski. Ove numere se uglavnom odlično uklapaju sa dešavanjima na ekranu ili onim što će uslediti, dok neke umeju da “promaše” trenutak. Prava je šteta što kompozicije ne traju duže i što ih nema više, ali kako i tražiti sve to pored svega što je donela. Kompletan soundtrack možete preuzeti potpuno besplatno odavde.
Ipak, nije sve tako bajno. Igra pati od nekih sitnih, uglavnom grafičkih bagova, a tu su i neki problemi sa stabilnošću, pa nemojte da vas iznenadi ako vam uz “Error“ poruku igra izleti na desktop. Dobra vest je da su ove stvari su zaista retke i verovatno su jedine koje ukazuju na to da iza igre ne stoji Valve, poznat po skoro savršeno ispoliranim naslovima. Verujemo da će svi ovi sitni bagovi biti uskoro ispravljeni, jer su tvorci moda izjavili da planiraju da “održavaju“ igru u budućnosti.
Da ne bi postali previše naporni (ako već nismo), opis ćemo privesti kraju iako bi o igri mogli da napišemo još ovoliko. Black Mesa je neverovatan poduhvat koji je ispao neverovatno dobar, a ono što ga čini još neverovatnijim (a sve u pozitivnom smislu) je činjenica da je nastao iz ljubavi šačice talentovanih fanova Half-Life-a, bez finansijske ili bilo koje druge vrste pomoći sa strane. Šta više, njeni tvorci odbijaju donacije kojima hiljade oduševljenih fanova želi da se zahvali za ovu fantastičnu reinkarnaciju klasika, koja će i sama postati klasik i domaći zadatak za sve buduće modove. Black Mesa je igra koja nas u vizuelno prihvatljivom obliku vraća u neka lepa gejming vremena i koja u mnogim stvarima nadmašuje naslove u koje se danas ulažu milioni dolara, a pritom je potpuno besplatna.
Imajte u vidu da je autor teksta jedan od nostalgičara koji je, može se zaključiti, impresioniran igrom. Zato je i objektivnost teksta pod znakom pitanja, koliko god se on trudio da je održi na prihvatljivom nivou. Na svu sreću, tu su komentari preko kojih možete da ispravite nepravdu, spustite autora na zemlju i date nam svoje mišljenje o igri.
Uputstvo za instalaciju igre / moda
Black Mesa se još uvek vodi kao mod, koji će uskoro biti “preformulisan“ u igru koja će se verovatno naći u Steam katalogu, među besplatnim (free-to-play) igrama. Zato je instalacija trenutno malo komplikovanija, a mi ćemo se potruditi da taj proces na vašem PC-u prođe brzo i bezbolno. Na vama je samo da ispratite nekoliko koraka.
Pokrenite Steam i pomoću polja za pretragu pronađite i instalirajte “Source SDK Base 2007“
Preuzmite Black Mesa arhivu odavde (oko 3 GB), kopirajte njen sadržaj u folder na hard disku i instalirajte igru (predlažemo u Steam folder koji je odredila instalacija)
Zatvorite, a zatim ponovo pokrenite Steam kako bi se igra pojavila u vašoj Steam kolekciji
Pokrenite igru iz Steam biblioteke i uživajte
Detaljnije uputstvo možete naći na ovoj adresi. Thank you, and have a very safe, and productive day.
Ocena: 90
Kvaliteti: – Zadivljujuć proizvod ljubavi nastao mukotrpnim radom, koji je na fenomenalan način oživeo jednu od najboljih igara svih vremena – Neverovatna posvećenost detaljima i doslednost originalu… – …i menjanje i eliminisanje onoga što u njemu nije valjalo – Novi endžin je dodatno produbio i obogatio iskustvo na svim poljima – Odlična grafika, zvuk i fenomenalna muzika – Igra je potpuno besplatna
Nedostaci: – Potpuno nepotrebno dodatno zakomplikovano platformisanje – Sitni bagovi i povremeno krahiranje igre – 8 godina čekanja (se u potpunosti isplatilo)
Sajt / Download / Download soundtrack Platforma: PC
Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP / Vista / 7 CPU: Intel Pentium 4 @ 3.0 GHz ili AMD ekvivalent GPU: NVIDIA GeForce 6600 / ATI Radeon 9600 RAM: 1 GB HDD: 8 GB prostora (ne računajući Source SDK)
Preporučeni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP / Vista / 7 CPU: Intel Core 2 Duo na 2.4 GHz ili AMD ekvivalent Video karta: NVIDIA GeForce 7600 / ATI X1600 RAM: 2 GB DDR3 HDD: 8 GB prostora (ne računajući Source SDK)
Igrano na: OS: Windows 7 x64 CPU: Intel Core i5 2500k na 4.2 GHz Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 1GB (OC) RAM: 8 GB DDR3 Konekcija: Cable, 10 Mbit / 1 Mbit
