Benchmark Redakcija
Filip Majkić
Koliko su ove igre dobre pokazuje i to što ih je vraški teško klonirati. Pre samo par nedelja smo pisali o Lords of the Fallen, koji – istini za volju – i nije tako svež naslov, ali koji predstavlja ako ne klona, a ono svakako igru koju je Souls serijal inspirisao. Međutim, to je verovatno i jedina takva igra, a ni ona nije postigla baš takav uspeh kao sami Demon’s i Dark Souls naslovi, koje su i kritika i sami igrači zaista nepodeljeno prihvatili kao najuspešnije igre u (pod)žanru i uopšte gledano izuzetna ostvarenja.
Šta je recept za uspeh? Kada se nakon četrdesetog pokušaja da pređete bosa i dalje vraćate igranju, želeći da ga po svaku cenu savladate? Kako postići da se posle obilja smrti, nerviranja i želje da polomi džojped igrač vrati izazovu, želeći da ga nadvlada? Na koji način su naizgled veoma jednostavne kontrole zapravo funkcionisale na tako komplikovan način, a statistike preplitale tako da rezultuju jednim od najinovativnijih načina za progres karaktera u bilo kojim igrama? Prosto rečeno – zašto smo se stalno vraćali na igranje Demon’s/Dark Souls igara, i šta je to što nas je teralo da studiramo ponašanje svakog neprijatelja, pokušavamo uporno i uporno da savladamo još jednog bosa, zbog čega smo baš nakon završavanja kompletne igre nakon desetina ili stotina sati neverovatnog nerviranja i teskobe momentalno počinjali New Game + (+/++/+++), odnosno kretali iznova sa još jačim neprijateljima i još težim izazova?
Neće vam dugo trebati da proniknete u osnove sistema ove vraški teške igre, ali ćete morati mnogo toga da savladate da biste njome ovladali
Može biti da je to što nas je teralo zapravo bio taj momenat pobede, kada smo ponosni na sebe što smo uspeli da nadvladamo izazov koji nam se činio nedostižnim. Međutim, jedna je stvar nadvladati izazov, a sasvim druga kada se taj izazov postavlja iznova i iznova, tako reći na svakom koraku i kroz čitavo igranje, budući da je igra protkana upravo takvim trenucima. Da li je to mazohizam? Može biti, i u tom slučaju dobrodošli u klub od nekoliko miliona mazohista koji se kunu u delo Hidetake Mijazakija, kreatora ovih igara. I koji su sa neverovatnim iščekivanjem dočekali Bloodborne, uprkos tome što Dark Souls 2 nije tako davno izašao, a da ne govorimo o ekspanzijama za njega…
Neće vam dugo trebati da proniknete u osnove sistema ove vraški teške igre, ali ćete morati mnogo toga da savladate da biste njome ovladali. Taman što pomislite da možete da se opustite, iza sledećeg ćoška će vas monstruozna kreatura podsetiti da ne smete to činiti. Samo što pohvatate šeme napada jedne vrste ili klase protivnika, zaskočiće vas neke nove. Taman kada pomislite da je bos na kolenima, iznenadiće vas neki trik koga ovaj drži u rukavu. Sve u svemu, već u startu možemo reći da je From Software recept i dalje itekako prisutan i da ćete, baš kao i u drugim njihovim igrama, provoditi silne sate kako biste prevazišli neki izazov, čestitali sebi, i odmah zatim ponovo stradali, i krenuli u ponavljanje celog ciklusa.
Toliko toga želimo da kažemo, ali ćete morati da se zadovoljite napisanim na ovim stranicama…igra kao što je Bloodborne mora da se doživi. Hidetaka Mijazaki je potpuno uspeo da svoj miks osveži, blago preradi i ponudi na konzumiranje korisnicima širom sveta, bez da je izmenio suštinu igranja. Dobrodošli u bespoštednu drobilicu vaših čula i svesti, u kojoj ćete provesti desetine i stotine sati. Dobrodošli u Bloodborne!Bloodborne nema priču u klasičnom smislu. Ima dešavanje, ima lokacije, ima svet, ima mitologiju, ima indicije, ima tragove. No, prave priče kakvom nas, usudili bismo se reći – pritiskaju u mnoštvu savremenih igara – ipak nema. I po tome je veoma sličan svojim prethodnicima. Kada kažemo „prethodnicima“, mislimo na druge igre kompanije From Software, ne želeći da insistiramo na tome da ih morate igrati da biste uživali u Bloodborne-u. Naprotiv, Bloodborne osim koncepta i načina igranja nema ničeg zajedničkog sa Demon’s Souls i Dark Souls 1 i 2 u tom smislu da morate da igrate neki od ovih naslova da biste pohvatali šta se dešava u ovoj igri. Ne radi se o direktnim nastavcima.
U Souls igrama su dešavanja bivala smeštena u svojevrsno srednjevekovno okruženje, pa su takva bila i oružja i uopšte svet je bio dizajniran na takav način. Bloodborne je nešto drugačiji. Smešten je u sablasni grad Yarnham (Jarnam), mračnu verziju viktorijanskog grada ophrvanog monstruoznostima i čudovištima. Pogađate šta je vaš zadatak? To bi, u najkraćem, bila priča vezana za Bloodborne. Vi ste moćni borac koji će na putu do razrešenja misterije Jarnama poginuti mnogo puta. Uz Yarnham, tu su i mnoge lokacije kojima se pristupa pomoću svojevrsnog „netherworld-a“ Hunter’s Dream. Ovo je hub zona, bezbedna lokacija gde se možete odmoriti, opremiti, levelovati, ili pak otputovati na druge lokacije putem sistema koji je pomalo komplikovano objasniti (kao i sve u Souls igrama) ali vrlo jednostavno koristiti.
Osnovni utisak jeste vizuelni stil, odnosno dizajn. Razvojni tim je uspeo nešto gotovo neverovatno, a to je da nam na fantastičan način dočara tematiku igre, i prenese turobnost atmosfere preko dizajna igre do nas samih, što ćete itekako osetiti tokom igranja. Intenzitet šoka i teskobe je zaista neverovatan (u pozitivnom smislu te reči, ako uopšte ovako nešto možete percipirati pozitivno). Fantastične lokacije, neverovatan dizajn monstruma, apsolutno fenomenalno uklopljen svet.
Sve pomenuto nas tim pre očarava ukoliko imamo u vidu da je u proteklih par godina izašlo toliko različitih horor igara koje udaraju na ista čula (ili barem pokušavaju) i žele da donesu upravo ovakvu atmosferu, dok je From Software to uspeo da ostvari iako to zaista nije bila primarna stvar u igri. Zapravo, ovo nas dovodi do najvećeg pomaka koji bismo pripisali Bloodborne-u u odnosu na Souls igre. U Souls naslovima imali ste mnoštvo monstruma, užasa, odvratnih stvorenja i slično, ali nikada niste imali situaciju da vas svaki detalj koji vidite ispunjava atmosferom užasa i teskobe. Da li je to izgled građevina, da li je to izgled okruženja, izmaglica, oblik meseca i nebo u koje gledate, izrasline iz građevina ili tla…Zaista, gde god da pogledate, u bilo kom trenutku – svesni ste da je ovo mesto, najprostije rečeno: prokleto!
Nemojte misliti da će vam ovo mesto dosaditi, budući da imate nekoliko lokacija koje možete istražiti. Iako zajednička crta svih lokacija jeste ono što je pomenuto u prethodnom pasusu, ipak je vizuelni stil drugačiji u zavisnosti od oblasti grada u kojoj ste, a tu su i „izleti“ u specijalne zone, kao što su dungeon zone, ruševine, manastiri i vile i brojne slične lokacije. Kad smo kod lokacija, dizajn će vas takođe oduševiti, budući da ćete biti u prilici da otključavate brojne prečice i prolaze koji će predstavljati svojevrsni „zalog za budućnost“, odnosno omogućiti vam da u narednim koracima igranja brže napredujete.
Intenzitet šoka i teskobe je zaista neverovatan (u pozitivnom smislu te reči, ako uopšte ovako nešto možete percipirati pozitivno)
Animacije su stavka koja je možda i bitnija od kvalitetne grafike ili dizajna u ovakvim naslovima, naročito imamo li u vidu direktnu povezanost sa gejmplejem. Možete imati najbolju moguću ideju i najlepšu moguću grafiku, ali ukoliko su animacije neadekvatne i ne reprezentuju dobro ono što se dešava na ekranu, džaba je sve. Stoga, obradovaće vas što su animacije u Bloodborne-u verovatno najlepše i najtečnije koje smo videli u nekoj Playstation igri. Samim tim, savršeno su u funkciji gejmpleja. Osetićete svaki udarac koji nanesete ili primite, svako izbegavanje ili naglu promenu položaja, videćete kako se naboraju mišice monstruma tik pred njegov skok na vas. Sve u svemu, sjajno.
Audio podloga je takođe izvanredna. Već smo navikli da je jedan od osnovnih zahteva da grafika, zvuk, animacije, pa i radnja moraju da se uklope tako da dopunjuju jedni druge i nadgrađuju kompletnu celinu, pre nego da „štrče“ iz nje iskakanjem na kvalitativnom, ali ne na funkcionalnom nivou. Zvuk je sjajan u svakoj situaciji, a muzika je tu da podstiče turobnu atmosferu i utiče na dinamiku igranja, pa će tako biti pojačana (ili promenjena) u teškim situacijama, poput sukoba sa teškim neprijateljima ili bosevima. Čak ćete biti u prilici da zastanete i zapitate se – niste li upravo čuli da vas monstrumi teraju sa povicima „Beži od nas, grozna zveri“ ? I krije li se nešto iza toga?
Na samom kraju dela o tehnikalijama, moramo spomenuti dve mane koje su, prema našem mišljenju, i jedine mane koje ova igra ima. Osim težine, ali ona je nešto zbog čega se From Software igre i igraju, a ne nešto zbog čega se odustaje. Prva mana su padovi frejmrejta, koji su retki, ali umeju biti veoma bolni. Bloodborne je igra koja je dizajnirana za 30 fps i padovi su veoma retki u solo igranju, tako da ih vrlo verovatno u toj situaciji nećete ni primetiti. Međutim, u multiplej uslovima, mogu biti primetni. Druga mana, što je prilično izraženo u igri u kojoj se veoma lako gine, jeste što su učitavanja zaista dugačka. Da stvari budu još gore, zamenom hard diska za SSD uštedi se možda 20-25% vremena, pa npr. umesto da čekate 50, čekate 38 sekundi, što je svejedno zaista puno.
Spisak problemčića sa ovom igrom bismo zaključili situacionom stavkom – kamera bi se mogla zabagovati u nekim situacijama na nezgodan način da prosto ne možete da vidite šta se dešava. Nama se to desilo možda dva puta tokom igranja i oba puta bez fatalnog ishoda, ali smo želeli da napomenemo. Ipak, na samom kraju, kada gledate na ove mane, imajte u vidu da su one samo kap u moru pozitivnih utisaka koje Bloodborne ostavlja na igrača.Bloodborne je naizgled veoma jednostavna igra. Idete ukletim gradom od lokacije do lokacije i borite se sa monstrumima, stanovništvom koje je pretvoreno u čudovišta, užasima iz pakla, kao i neizbežnim bosevima, koji često predstavljaju krunu vaših napora u određenom segmentu igre. Zapravo, veoma brzo vas igra stavlja u inferioran položaj – na samom početku, kada jedino što možete učiniti jeste da umrete. To je deo tutorijala, koji treba da vas navikne da vaše nije da ustuknete pred monstrumima i kreaturama, već da se vraćate iznova, iznova i iznova. Sve dok ih ne savladate, egzaltirani svojim uspehom. I tako do narednog ćoška, kada vas iznova čeka ceo postupak. I nakon što završite igru, pa ne pokrenete New Game +/++/+++…
Borba u Dark Soulsu je uvek bila teška i izazovna, a isto to važi i za Bloodborne. Srećom, ne i komplikovana. Imate relativno jednostavan spisak komandi i kontrola, a sve dalje je kombinacija učenja, oštrenja refleksa, prepoznavanja situacija i kombinovanje osobina i statistika vašeg karaktera tako da se najbolje usklade sa vašim stilom borbe. Kruna svega su, kao i u ranijim From Software naslovima, borbe sa bosevima koji su raznoliki, neverovatno maštovito izrađeni i – mnogobrojni. Ove borbe će izvući iz vas i poslednji atom snage, frustriraće vas preko svake mere (to morate unapred znati i na to se pripremiti) ali ćete zato biti višestruko više nagrađeni ushićenjem kada pobedite velike neprijatelje.
Šta treba znati, vezano za borbu? Pre svega, teška je. Protivnici mogu biti izuzetno teški za savlađivanje, morate ih „istraživati“, pronalaziti im slabe tačke. Tim rečeno, iskustvo koje ste stekli u Souls igrama se i ovde itekako isplati jer vas priprema za mnoge stvari. Da li je igra teža ili lakša u odnosu na Demon’s ili Dark Souls? To je pravo pitanje, na koje nema jednoznačnog odgovora.
Sa jedne strane, sasvim je jasno da efekat u četvrtoj igri ne može biti istovetan kao u prvoj ili drugoj (pri čemu je Dark Souls zapravo za mnoge bio prvi susret sa serijalom jer je Demon’s Souls bio Playstation 3 ekskluziva). Čitava šema napredovanja, način na koji je ono osmišljeno, zajedno sa ulaskom u „fazon“ pre ili kasnije su sada nešto na šta su mnogi spremni. Dodali bismo – na šta su mnogi navikli. Neki su kritikovali Dark Souls 2 da je primetno olakšan u odnosu na prvi Dark Souls. Od vaših gledišta, ali i načina na koji ste igrali ove igre, će zavisiti i pogled na Bloodborne.
Naime, Bloodborne se igra nešto drugačije u odnosu na Souls igre. Ukoliko ste tamo igrali sa bržim, „vižljastijim“ karakterima, verovatno ćete se lakše navići na Bloodborne. Sa druge strane, ukoliko ste – a pretpostavljamo da je većina igrača tako igrala – igrali sa „teškim“ karakterima, vitezovima i ratnicima sa ogromnim štitovima, spremite se za šok. Bloodborne se jednostavno ne igra tako. Čak su kreatori igre u neku ruku pripremili surovu šalu za igrače, dajući igraču štit, mali i neefikasan, pa ako želi da ga koristi do kraja igre – eto ga.
Međutim, Bloodborne se ne igra tako. Ovde se mnogo, mnogo više pažnje mora obratiti na tajming i igrati tako da se prekine neprijateljeva sekvenca, parira u pravom trenutku, uradi dodge i izbegne napad. Borba se odvija, barem je takav naš utisak, dosta brže i nema „slobodnog trenutka“, što je ranije veliki štit omogućavao. Sve se odvija ubrzano, a ukoliko vas protivnik „uhvati u mašinu“, nećete ni moći da povratite deo healtha, jer će njegov maksimalan nivo biti snižen, što će vas još više terati na pozornost i prilikom najmanjih okršaja.
Borba je teška i izazovna, ali i izmenjena u odnosu na (duhovne) prethodnike
Veliki novitet je puška, odnosno vatreno oružje. Međutim, radi se o primitivnoj formi, koja nema baš toliku funkciju u igri. Municija je ograničena, a demidž koji nanosi ne tako veliki. Ona zapravo služi za disrupting, odnosno prekidanje napada neprijatelja, nakon čega ulećete sa svojim glavnim oružjem, tj. hladnim oružjem za blisku borbu. Ni municije nema neograničeno, tako da ćete pridošlicu u svoj arsenal koristiti uglavnom da prekinete protivnikov nasrtaj ili početak napada, bilo u solo, bilo u multiplej okršajima. Sam osećaj udara na neprijatelja je veoma zadovoljavajući i prati ga uvek divno animirani posrtaj karakondžule ili drugog igrača, zavisno protiv koga koristite vatreno oružje, što vam otvara priliku za kontraudar.
Kad smo kod toga, multiplej sistem je i dalje oslonjen na dva osnovna postulata – možete pomagati drugim igračima, najčešće u borbi sa bosevima, ili vršiti invaziju njihovog sveta, napadajući ih u klasičnom PvP maniru. Postoje neke manje izmene u tom smislu, ali nema potrebe da se upuštamo u njih, i uostalom sve možete i sami otkriti. Najbitnija stavka jeste da je mehanika apsolutno u ravni sa novinama u borbi. Iako se možete lečiti ogroman broj puta, brza borba i komboi znače da će sukob ili veoma brzo biti završen ili da će neko probati da beži da bi se zalečio, što se lako prekida. U ovakvim sukobima, dalekometno oružje zaista pokazuje svoju „disruption“ karakteristiku na najbolji način. Trik koji primenjuje Bloodborne jeste u tome što specifična mehanika pokretanja multiplej izazova znači da nikada niste sigurni koga ćete privući. Svet se „otvara“ drugima tako što pozvonite zvono, koje drugi igrači čuju i ukoliko odgovore identičnom zvonjavom, eto ih u vašem svetu. No, da li su došli da vas prekolju, ili da vam pomognu oko tog preteškog bosa, što je bila vaša želja – to ćete tek saznati. Ova vrsta neizvesnosti je nešto što daje zaista specifičnu, a rekli bismo i morbidnu crtu Bloodborne-u.
Šta još reći? U igri je prisutan mali broj oružja, ali se ona menjaju i transformišu. U zavisnosti od forme, kao i različitih vrsta apgrejda u skladu sa igračevim željama i prohtevima, nastaje čitavo more kombinacija i karakteristika koje će vam pomoći u okršajima sa bezbrojnim monstrumima. Animacije i efekti vitlanja ovakvim smrtonosnim spravama su fantastični, ne samo za oko i uho, već i u širem smislu. Možete prilagoditi oružja ubacivanjem gemova, odnosno korišćenjem predmeta nazvanih „blood stones“. Na taj način oružja mogu imati drastično drugačije efekte. Broj ovakvih kombinacija je veoma veliki i ogromna je verovatnoća da će vas potencijal celog sistema terati na eksperimentisanje tokom čitave igre.To nije sve. Tu su i „Chalice Dungeons“, koje produžavaju igranje i donose nove izazove. Suštinski, kao što smo imali u igrama kao Diablo III ili Path of Exile, cilj je da se igraču omogući da posećuje razne slučajno generisane tamnice gde može da se bori protiv jakih neprijatelja i dođe do bolje opreme ili osvoji druge vrste nagrada, uključujući i eventualno neki drugi Chalice. Koncept je da pronalaskom ovih predmeta otvarate mogućnost posete „polurandomiziranim“ lokacijama, koje su delimično proceduralno generisane, što znači da prate neke osnovne postulate koji su zadani, ali u kojima možete – ali i ne morate – naići na ogromne izazove i/ili nagrade.
Za sam kraj, želimo da kažemo da je sve ovo što smo odigrali zapravo pratila velika količina surovosti. Neprijatelji su, naravno, surovi. Svet je užasno surov i sumoran. Međutim, primetno je i da su developeri bili surovi prema igraču. Neće vas niko voditi za ruku niti vam stavljati putokaze veličine brda, neće vas niko voditi kroz igru tek tako, niti će vam igra pomagati u bitnim trenucima. Čak i kada pozivate druge igrače u pomoć, izlažete se riziku da vas napadne neko kome su namere sasvim suprotne. Pošto druge pomoći nema, verovatno ćete želeti da pogledate YouTube klipove, savete, preporuke. Naš savet – nemojte, ili makar izdržite što duže da to ne učinite. Samim tim ćete dramatično unaprediti sopstveno iskustvo u Bloodborne igri. Razumemo da ćete ukoliko zaista ne možete da rešite nekog neprijatelja morati da potražite pomoć, ali naša preporuka i dalje stoji.
Za veliki broj nas su igre Hidetake Mijazakija ponajbolje što gejming industrija danas može da ponudi
Sve u svemu, red je da damo i malu ogradu. Ovo što ste pročitali na prethodnim stranicama su u suštini samo naša zapažanja. Nismo imali vremena da isprobamo sve u ovoj gigantskoj igri, niti smo u stanju da prenesemo svaku razliku u odnosu na druge Souls igre, jer bi to potrajalo poprilično, a naročito budući da smo veliki fanovi i mogli bismo da diskutujemo još desetak stranica oko svih izmena i razlika i kakvi su efekti dok igramo Bloodborne. Takođe, nismo stigli ni da detaljno isprobamo sve opcije i likove koji su na raspolaganju. Isto tako, nismo stigli da odigramo New Game+. Verujemo da ćete imati razumevanja.
Ukupno gledano, za veliki broj nas su igre Hidetake Mijazakija ponajbolje što gejming industrija danas može da ponudi. Da, ima mnogo igara koje mogu poneti epitet najboljih, najbolje urađenih, najzanimljivijih, ali ovakve epske borbe sa raznoraznim karakondžulama u tako turobnoj atmosferi su zbilja fenomenalne. Tu nervozu tokom svake borbe, nerviranja zbog poraza i urlik pobede kada se neprijatelj konačno savlada, to ne donosi nijedna igra. Ili makar ne donosi konstantno tokom kompletnog igranja, već tu i tamo, na ponekoj izazovnoj deonici. U tome je specifičnost igara koje kreira From Software.
Najbitnije je tu – i dalje trebamo da trudom i mukom zaslužimo napredak. Napredak se odvija na nešto drugačiji način, borba je izmenjena, sistemi levelovanja i unapređivanja takođe. No, ne možemo reći da je Bloodborne bolji ili gori od svojih prethodnika. Drugačiji je, na svoj način. Nekome će se to dopasti, nekome neće. Izbačeno je dosta toga što je mnogima bilo esencijalno u prethodnim igrama. Nemate toliko klasa, nemate toliko različitih varijanti u borbi zbog uklanjanja štita, nema toliko specijalizacije, igra vas prosto stimuliše da je igrate na određeni način. Da li je to bolje ili gore, ostavljamo vama da presudite. Recept ovog puta nije nepoznat, i svaki potez kuvara će se meriti po tome na koji način je uspeo da da sopstveni pečat tom jelu i dodatno ga oplemeni – ali je poznato da je glavno jelo to i to i znamo kakav ukus otprilike možemo da očekujemo, ma šta kuvar učinio sa jelom.
Šire posmatrano, ova igra ima veliki značaj za celu Playstation zajednicu. Reč je o prvoj ekskluzivi u punom smislu te reči – igri koju bi svako trebao da proba, bez obzira da li je ljubitelj žanra ili serijala. Bloodborne je jedna od igara zbog kojih se igrački sistemi i kupuju, a kakvih je danas sve manje, i sve manje se pojavljuju na samo jednoj platformi. Playstation 4 je dobio svoj prvi veliki naslov koji je za njega direktno vezan i samo se na njemu može igrati. Nadamo se, prvi u dugačkom nizu…
Ocena: 96
Platforma: Playstation 4
Dopalo nam se
– Neverovatan dizajn – Neopisiva, sumorna atmosfera – Grafika – Fantastična borba, dodatno ubrzana i dinamičnija u odnosu na Souls igre – Bosevi – Svaka stopa napretka se zaslužuje trudom i mukom, što povećava ushićenje u svakoj, pa i najmanjoj pobedi
Nije nam se dopalo
– (Uslovno) Težina igranja, osim za Souls veterane – Povremeni sitniji tehnički problemi (frejm rejt, kamera, vreme učitavanja nivoa), ali nikada ozbiljno izraženo
