Opis igre: Lords of the Fallen

Filip Majkić
Šta je zapravo ono što danas nazivamo „Souls“ receptom? Kompanija From Software je u Japanu početkom 2009. godine izbacila igru Demon’s Souls, ekskluzivu za Playstation 3, koja se nenadano pokazala tako uspešnom da je krajem te godine, iako to inicijalno nije planirano, kreirana i severnoamerička verzija, da bi naredne, 2010. godine došla i na evropsko tržište. Recept je bio nešto sasvim posebno i različito od onoga što smo do tada viđali u video igrama, a naročito u odnosu na trendove pojednostavljivanja i olakšavanja, kakvi su aktuelni i do današnjeg dana.

Naime, to je bila prokleto teška igra, toliko teška da se prosto podrazumevalo da ćete stalno ginuti, a oduševljenje je dolazilo upravo iz te frustracije kada biste napokon, nakon n-tog pokušaja, zarili mač u grudi gigantske karakondžule ili bosa. Svaka stopa napretka kroz igru se krvavo plaćala (kako tuđom, tako i sopstvenom krvlju, razume se), svakog ili skoro svakog neprijatelja je bilo potrebno dobro proučiti, otkriti mu slabe tačke, jednom rečju ne samo pobediti ga, već i nadmudriti. To je bio ogroman kontrast u odnosu na trendove, naročito u odnosu na mnoge bezlične „udri demona“ igre, gde su heroji sa dva-tri udarca mačem sa lakoćom likvidirali šestoruke grdosije sa kljovama umesto zuba. Pa još ako je kamera iz (polu)ptičje perspektive, eto sumanutog kliktanja gde je cilj doći do što bolje opreme umesto nekakvog izazova u samom gejmpleju.

Souls koncept je sve to okrenuo naglavačke. Demon’s Souls, kao i duhovni naslednici Dark Souls i Dark Souls 2 su doneli sa sobom koncept čiji je frustracija bila integralni deo, kako bi se postiglo tim veće osećanje uspeha i zadovoljstva onda kada se neprijatelj baci na pleća. To je nova vrsta akcionih igara sa visokom stopom RPG primesa, gde je naglasak na borbi sa neprijateljima na velikom broju lokacija gde je pristup u dobroj meri nelinearan. Igrači su potonje dve igre (Dark Souls i Dark Souls 2) imali priliku da vide i na PC računarima, gde su pobrale ogromne simpatije upravo one publike koja je znala da ceni izazov – hardkor igrača.
Uverljiv vikinški šmek, kao da smo igrali neki nordijski mit
Sa druge strane, ne baš srećni portovi su često odbijali korisnike, a dodatni problem jeste u tome što su ove igre jednostavno predviđene da se igraju džojpedom, a ne tastaturom i mišem, i samo se na takav način mogu iskusiti u punoj i pravoj meri. Nažalost, za mnoge na PC-ju je pojam akcionih avantura ostao zakovan u nekim prošlim vremenima i za njih je i dalje prastari Blade of Darkness ostao etalon kako bi takva igra trebala da izgleda. Šteta.

Namerno smo pravili ovoliki uvod o opštim trendovima kako bi nam olakšalo da vam dočaramo šta je Lords of the Fallen. Nema puno igara poput njega. Vizija Hidetake Mijazakija, kreatora Souls igara, živi i u njemu, samo što je više poslužila kao inspiracija nego kao etalon koji doslovce treba poštovati. I tu je osnovni kvalitet ali i prokletstvo Lords of the Fallen naslova – što će neminovno biti poređen sa Souls igrama, i u takvoj situaciji će se na njega gledati kao na deminutiv „jedinog iskustva kakvo bi trebalo biti kada su ovakve igre u pitanju“, dok mi kao veterani Souls igara na Lords of the Fallen gledamo nekim drugim očima. Ne toliko očima kritike koja želi još jedan Souls naslov, već očima igrača koji želi slične osnovne premise i gejmplej koji prati takve postulate, ali koji se ipak ne libi da napravi otklon koji bi mu dao sopstveni, specifičan šmek.

Ukoliko tražite da Lords ispuni čeklistu onoga što je u sebi imao Souls, neminovno ćete biti razočarani. No, ukoliko to ne tražite, itekako se možete pronaći u sjajnoj avanturi mračne fantazije. Preporučujemo da se postavite u takvu ulogu, posebno zato što na tržištu ionako nema igara ovog tipa i veoma ih je teško napraviti, plus nemaju tako široku ciljnu publiku što dodatno destimuliše masovno „štancovanje“, te je svaka igra ovog tipa uvek dobrodošla.Lords of the Fallen vas stavlja u ulogu svojevrsnog antiheroja, Harkina. Reč je o osobi koja je tek nešto malo bolja od kriminalca, ali koja je poslednja nada da će demonska Rogar armija biti poražena. Sve u svemu, priča nikada nije ni bila esencija ovakvih igara (što je možda šteta), budući da je veoma diskutabilno šta bi se uopšte moglo koherentno napraviti, a obično bi to značilo i da se nešto mora žrtvovati od standardnih činilaca akcionog RPG-a. Ona je tu tek da poveže neke osnovne postulate i događaje, ma koliko labavim vezama. Međutim, prava je šteta što se nije učinilo nešto više na tom planu, budući da je Lords dosta linearna igra, daleko više u odnosu na svoje uzore.

Možda već iz nekih osnovnih imena koja smo pomenuli jeste vidljivo da se igra u povećoj meri oslanja na nordijsku tematiku, da crpi neke postulate iz nordijskih mitova, a slično se može reći i za dizajn. Naime, zaista kao da je sve u igri imalo inspiracije u vikinzima, i to u onim romantiziranim predstavama. Naravno, sa izuzetkom lokacije, budući da se Lords of the Fallen ne odvija na morima, već (uglavnom) u jednom velikom manastiru i njegovim katakombama. Stari dobri Diablo, neko će reći? Moguće, samo što ovde nećete imati taj luksuz da se opustite, niti će vam biti svejedno kada se suočite sa grmaljem od tri metra koji je produkt nečijih noćnih mora, i lasno želi da vas odvoji od života.
U igri postoje tri klase – warrior, cleric i rogue, i sve tri su ratnički nastrojene, ali sa svojim setom osobina, oklopa i magija
Kad smo kod odvajanja od života, to čini sastavni deo ovakve igre i budite spremni na puno nerviranja dok budete učili specifične pokrete, napade, slabe tačke monstruma. Tim će pre zadovoljstvo kada likvidirate teškog neprijatelja biti veće i intenzivnije. To je upravo onaj osećaj kada vas nakon adrenalinskog šoka oblije talas zadovoljstva i osećaja da ste ostvarili nešto, uspeli da nadvladate prepreku. Malo šta u današnjem svetu igara može da donese taj osećaj, naročito u režimu za jednog igrača, upravo zato što je izazov itekako prisutan, ali je istovremeno i fer. Možete naravno uvek igrati FPS na visokim nivoima težine i ginuti od zalutalog metka, ili igrati RTS na visokom nivou težine samo da shvatite da kompjuter jednostavno vara, ili da je jednostavno sve do procenata koje postavlja relativno prema vama kao igraču.

Kreatori igre su osmislili nešto drugačiji sistem napredovanja u odnosu na Souls mehanizam gde smo, jelte, skupljali duše. Ovde dobijate klasičan XP, pri čemu tu postoji nekoliko trikova. Dobijeni XP možete na tačno određenim mestima „uskladištiti“, odnosno raspodeliti na svoje osobine. Birate da li ga dodeljujete atributima ili magijama, pri čemu u slučaju prvog možete unaprediti svoje bazične osobine (strength, agility, vitality…), ili pak dodeliti iskustvene poene čarolijama koje možete da koristite, nevezano od toga koji ste karakter. Zapravo, ovde nema klasičnog čarobnjaka, već je svaki karakter vezan za određene čarolije i koristi određene magije iz one grupe kojoj ima pristup.

Kada smo već kod toga, treba reći da su sve osobine i magije detaljno i precizno opisane, zajedno sa efektima, benefitima, te i upozorenjima šta su slabe tačke. Takoše, specifičnost Lordsa jeste u tome što vaš uspeh jeste vezan za „skladištenje“ XP-a. Da uprostimo stvari, najbolje je opisati ovako – ukoliko odlučite da se ne levelujete, već da nastavljate dalje u avanturu sa niskim levelom, imate veće šanse da dobijete veće nagrade, odnosno bolji loot, kvalitetniju opremu i slično. Isto tako, postoji množilac koji vaše iskustvo čini sve većim sve dok ne „uskladištite“ svoje iskustvo, odnosno dok se ne levelujete. Na ovo vas niko ne tera, i možete jednostavno odlučiti da „uskladištite“ svoj XP na gore opisan način te unapredite svoje atribute. Tu je i ceo sistem rizika i nagrade, pošto uvek možete izaći na megdan opasnoj karakondžuli, koji dodaje specifičan šmek ovom naslovu. Iskreno, pretpostavljamo da će gro igrača, posebno nakon nekoliko inicijalnih susreta sa grdosijama, itekako da se opredeli za levelovanje, ali…

Osim hodnika manastira u kome treba da pronađete i spasete heroje koji su se oduprli inicijalnoj invaziji demona Rogara, bićete u prilici da radite raznorazne „ekskurzije“ zahvaljujući magičnim portalima, posebno kada pobedite bosa ili nekog jakog neprijatelja i kada oni postaju pristupačni. Ipak, to „paralelno kraljevstvo užasa“, da ga tako nazovemo, nije baš tako rado što ćete mu doći u goste. Čak bismo rekli da su (makar neke) lokacije upravo najbolje što Lords ima da ponudi u vizuelnom smislu. U ovom svetu je najinteresantnija, pogađate, mogućnost da dođete do kvalitetnije opreme. Ceo inventar je veoma dobro osmišljen i detaljan, a zahvaljujući nekolicini indikatora, biće vam veoma brzo jasno da li je pokupljeni predmet dobar za vas i da li je i koliko bolji od predmeta koji trenutno koristite, bio to deo oklopa, drugačije oružje i slično. Ponovo, zahvaljujući veoma dobrim opisima, nećete dolaziti u situaciju da dođete u zabludu da je oružje efikasno, a da to zapravo nije.

Naravno, ceo pojam „manastira“ trebate uslovno da shvatite. Radi se o pravoj pravcatoj tvrđavi, sa kulama, mnoštvom građevina sa velikim halama, ogromnim dvorištima, podrumima i katakombama. Tako reći, nenaseljeni grad. Ipak, tu i tamo sretaćete razne persone. Vi (i vaš mentor) niste jedini čovek koji je uspeo da opstane u ovoj tvrđavi-manastiru pod najezdom monstruma sa one strane razuma. Međutim, utisak nam je da likovi nisu dovoljno iskorišćeni. Tu su da daju neki rudimentarni kvest, ili pak da ponude neku opciju u dijalogu, za koju vam najčešće neće biti jasno šta uopšte znači i šta dobijate.
Tipičan primer je kada kaluđeru možete da date (itekako dragoceni) napitak koji koristite da restorujete HP; da smo znali da će permanentno nestati, nikada ga ne bismo dali (igra koristi sistem u kome iskorišćen health potion stoji prazan u inventaru a puni se ne čekpointima) jer dramatično otežava nastavak igre. Osim toga, dobili smo još par (beskorisnih) predmeta i oružja i nešto XP-a, ali bi nam prisustvo trećeg health potiona dramatično olakšalo nastavak igre, pošto smo morali da se u tom trenutku oslonimo na dva umesto na tri…i tako dalje, razumete već šta želimo da kažemo. Voleli bismo kada bi uopšte Souls igre, kao i ova, inspirisana njome, na bolji način predočavala igračima posledice načinjenih izbora, razjašnjavala situacije ili omogućavala da jasnije razumeju čemu služe određeni predmeti iz inventara. To im je slaba tačka.

U igri postoje tri klase. Sve su ratničke, da se razumemo odmah. Jedna je klasičan warrior, koji se oslanja na velike i teške štitove, ogromna oružja, heavy armor i ima pristup grupi čarolija koja unapređuje njegove borbene sposobnosti u tom smislu. Druga klasa je neka vrsta cleric karaktera, odnosno ratnik koji koristi medium armor, nešto manje impresivna oružja (makar kada poredimo veličinu), ali koji zato ima pristup magijama za izlečenje, raznim bonusima koji uvećavaju njegovu sposobnost da preživi i slično. Najzad, tu je i rogue, munjeviti i brzi ratnik kome je osnovna osobina agilnost, a koji svoj lak oklop nadoknađuje izrazitom ubojitošću i koji mora da se brzo kreće bojnim poljem kako ne bi dolazio u situacije da se mora suočiti sa neprijateljima licem u lice.

Osnove/mehanike igranja su identične sa Souls naslovima. Svog karaktera razvijate po sopstvenim željama, u skladu sa njegovim primarnim atributima i osobinama, pri čemu trebate imati u vidu gore opisanu „caku“ sa iskustvenim poenima. Imate dugme za brzi i snažni napad, blok, posebnu funkciju bloka (što je moguće samo uz neke štitove – recimo, da uzvratite na napad udarcem štitom) te izbegavanje napada. Pravilnim kombinovanjem ovih funkcija u odnosu na postupke neprijatelja i njihovo aktiviranje u pravom trenutku doneće vam pobedu; spamovanje tastera i nasumično kliktanje vam neće doneti apsolutno ništa osim nerviranja i gorčine poraza. Različita oružja tražiće različite pristupe, budući da Stoga, polako i strpljivo. Ovo je igra kojoj se pristupa sa odgovarajućom dozom opreza.Igra je prelepa! To mislimo pre svega sa dizajnerske strane, što kada su u pitanju likovi, što kada su u pitanju neprijatelji. Voleli bismo da ima više izazovnih lokacija, ali šta je tu je. Ceo vikinški šmek izvanredno pristaje Lords of the Fallen naslovu i sa jedne strane nam je pomalo žao što priča nije detaljnije razrađena, mada smo svesni da je ona u ovakvim igrama uvek u drugom planu. Harkinovo putešestvije je jedno od onih za koje ne sumnjamo da je na papiru zaista lepo zamišljeno, ali to jednostavno nije prezentovano igraču na konzistentan i ubedljiv način. Bog čistog zla koji je nekada upravljao ljudima teži da se vrati na ovaj svet i da se osveti za poraz koji su mu prastari ljudi naneli u velikom ustanku…sve je to lepo, ali onda potpuno zaboravite na sve do sledeće „ture“ vezane za priču, koja može doći ko zna kada.

Ta zamerka stoji više utoliko što je igra dosta linearna. Za razliku od „duhovnih uzora“ kod kojih ste itekako mogli da šetate tamo-vamo između različitih oblasti, svetova i slično, ovde nijednog trenutka nećete biti u dilemi šta trebate dalje da radite i kuda trebate da idete, makar u opštem smislu. To nije nužno loša stvar, jer će biti dosta manje opterećenje za početnike koji tek ulaze u svet ovakvih igara i nisu sigurni šta da rade i kuda da idu, tim pre što svaki korak i/ili susret sa protivnikom može biti smrtonosan, pa je samim tim opterećenje veće. Osim toga, nema klasičnog „grindanja“. Međutim, pošto se dosta toga odvija u kriptama koje veoma liče jedna na drugu, ipak možete da dođete u (ne)priliku da niste sigurni kuda dalje.
Ovo je igra u kojoj sve pršti od sudara čelika, gde krv lipti na sve strane iz sveže otvorenog mesa, gde se urlici glavnog heroja neretko prepliću sa onima koje ćete vi ispuštati dok upravo nanosite fatalnu ranu gigantskoj nemani
Ne bismo bili fer kada ne bismo ukazali i na problem igre sa bagovima. Uprkos jednom ogromnom apdejtu od 4.nešto gigabajta, te nekoliko manjih, Lords of the Fallen nije sasvim „pročišćen“. Zapravo, desio nam se bag zbog koga nismo mogli da nastavimo već smo morali da počnemo ispočetka. Istovremeno smo zadali smrtonosan udarac jednom od bosova, kao i on nama, i nije bila aktivirana sekvenca kojom se epska bitka završava, već smo se ponovo oživeli kod čekpointa. Samim tim, nisu bila otvorena ni vrata, odnosno put za dalje, koji je stajao zaključan pored mrtvog bosa. Nažalost, nije bilo pomoći osim da počnemo avanturu ispočetka. Ah, ta opcija makar jednog slota za manuelni Save, koja nam toliko fali u igrama nove generacije odakle je bespotrebno izostavljaju…Tu i tamo igra je znala da „pukne“, što je posebno frustrirajuće u igri kao što je ova, koja je podrazumevano dosta teška, a koncept je takav da se neprijatelji ponovo stvaraju tamo gde su bili tokom snimanja poslednje pozicije.

Naravno, hajlajt igre su bosevi, koji su specifični i koriste daleko raznovrsnije napade u odnosu na standardne „pešadince“. I imaju mnogo više hit pointa, naravno. No, generalno nisu teški, mada smo uočili dosta čudne…tendencije, u smislu potencijalne težine. Treba imati u vidu da ovakve igre neretko nose sa sobom probleme u balansu u odnosu na klase, pa tako možete doći u situaciju da maltene iz prve prebijete bosa, sa kojim će vaš prijatelj koji je igrao sa drugom klasom imati neverovatnu količinu frustracija i muka dok ga ne pređe. No, na narednoj instanci ćete vi biti ti koji ćete se mučiti. Jednostavno, Lords of the Fallen nije konzistentno iskustvo u tom smislu, i to nije loše, imajući u vidu prirodu igre koja nijednog trenutka ne želi da mazi igrača.

Lords of the Fallen nije igra koja pogađa vaša suptilnija čula. Ovo je igra u kojoj sve pršti od sudara čelika, gde krv lipti na sve strane iz sveže otvorenog mesa, gde se urlici glavnog heroja neretko prepliću sa onima koje ćete vi ispuštati dok upravo nanosite fatalnu ranu gigantskoj nemani. U tom smislu, ona itekako ispunjava sve ono što smo očekivali, i petnaestak – dvadesetak sati koliko ćete potrošiti u kampanji će prosto proleteti. Kada jednom završite igru, možete nastaviti da igrate dalje (famozni New Game +) i to sa pristupom novom setu čarolija. Dakle, ako recimo igrate kao warrior, možete nastaviti igru dodajući svojim magijama i one koje su dostupne, recimo, cleric klasi. Naravno, uz još teže i izazovnije neprijatelje.

Sve u svemu, nas je Lords of the Fallen veoma prijatno iznenadio. Igra ima neke nedostatke, i mogla je biti bolja nego što je ispala (nadamo se nastavku koji bi sve što zameramo ispravio), ali supstanca je tu. Pride, već smo rekli da ne želimo da gledamo ovu igru kroz pristup „da li ima sve što ima Dark Souls“, te da smatramo da je takav pristup pogrešan jer Lords of the Fallen ima sopstveni šmek, premda je sasvim jasno ko mu je bio uzor. Ovo nije samo igra „da prođe vreme dok se ne pojavi Bloodbourne“ (duhovni naslednik Souls igara koji se sprema ekskluzivno za Playstation 4 početkom naredne godine), niti je samo „HD verzija Soulsa na konzolama nove generacije“, premda se i na takve načine može posmatrati ako želite i svakako i u tim svojstvima može da briljira i pruži vam mnoge sate izazova. Lords of the Fallen je jedan novi pristup, koji ne želi da raskine ono dobro što su Souls igre donele, ali koji se ne libi da stvarima pristupi na jedan novi način i privuče novu publiku u žanr.

Za sam kraj, reći ćemo da smo mi igrali verziju za Sony Playstation 4, a da je igra dostupna i na Microsoft platformama – Windows PC računarima i Xbox One konzoli. Ponavljamo, džojped je jednostavno obavezan za uživanje u ovakvoj igri. Nemojte pokušavati da je igrate na tastaturi i mišu. Verujte nam na reč, neke stvari vredi raditi samo ako možete da iskusite njihov puni sjaj…

Ocena: 82
Platforme: PC, Xbox One, Playstation 4
Dopalo nam se
– Izvanredna igrivost – Atmosferično okruženje – Sistem rizika i nagrade vezan za XP i levelovanje – Grafika – Uverljiv vikinški šmek, kao da smo igrali neki nordijski mit
Nije nam se dopalo
– Priča je mogla biti bolja i konzistentnije ispričana, a likovi koji se sreću bolje upotrebljeni – Izražena linearnost i sa njom predvidljivost – Voleli bismo raznovrsnije lokacije i više onoga što smo videli u „svetu iza portala“ – Bagovi sa kojima smo se susreli
Igrano na:
Playstation 4
 
Podaci o Windows PC verziji
Minimalne specifikacije:
Procesor: Intel Core 2 Quad Q8400 @ 2.66 GHz ili AMD Phenom II X4 940 @ 3.0 GHz Grafika: NVIDIA GeForce GTX 460 ili bolja RAM: 6 GB HDD: 25 GB prostora OS: Windows Vista 64-Bit / Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit
 
Preporučene specifikacije:
Procesor: Intel Core i7-3770 @3.5 GHz ili AMD FX-8350 X8 @ 4 GHz Grafika: NVIDIA GeForce GTX 560 Ti ili bolja RAM: 8 GB HDD: 25 GB prostora OS: Windows Vista 64-Bit / Windows 7 64-Bit / Windows 8 64-Bit / Windows 8.1 64-Bit