Benchmark Redakcija
Branko Maksimović
3D bez naočara: danas i sutra
Već smo pisali o tome da stručnjaci smatraju da, iako je nezaustavljiva, 3D televizija i 3D HDTV uređaji neće biti tako brzo prihvaćeni kao HD televizori. 3D je više vezan za prenos događaja u momentima kada traju (kao što su svetska prvenstva u fudbalu, košarci, te teniski turniri) i, naravno, za 3D filmove. Naravno, tu je i 3D gaming, a pre samo dva dana Sony je izbacio i firmware update za PlayStation 3 koji donosi podršku za Blu ray 3D standard. Najavljuju se i dodaci za ovu konzolu koji će omogućiti igranje 3D igara na Sony-jevoj čuvenoj konzoli. Iako mnogi smatraju da je 3D samo trenutno zanimljiva i ne tako neophodna novina, kao i da ne unapređuje cinema ili čak gaming iskustvo u značajnoj meri, mi smatramo da je talas prihvatanja 3D-a veoma bitan za entertainment i elektronsku industriju, na prvom mestu, a onda i za korisnika, čije iskusvo može biti unapređeno, ako ne u značajnoj meri, onda bar unapređeno za jedan vidljiv korak.
Sasvim je sigurno da 3D ima još staze da utaba da bi postao opšte prihvaćen standard. Istina, 3D filmovi su već jako uspešni – toliko da holivudski studiji i producenti nalažu svojim timovima koji se bave tom sedmom umetnošću, da filmove snimaju u 3D tehnici, hteli to ili ne. Kao i ranije, nas sami bioskopi ne zanimaju, već ćemo se fokusirati na HDTV uređaje, plasma i LCD ekrane koji imaju mogućnost da prikažu 3D sliku – ovoga puta bez dodatnih naočara. Trodimenzionalna slika se u kreira u mozgu – na osnovu informacija koje se dobijaju od dve slične, ali ipak različite “slike”. I upravo zbog ovog prirodnog principa, i industrija na isti način želi da “zavara” mozak posmatrača. Tako se i 3D HDTV sistemi baziraju na ideji da se posmatraču “serviraju” dve slike koje će on zatim “videti” kao jednu. Sve to se može uraditi na više načina, a pošto smo u pretnodnom članku pisali o varijantama koje su već decenijama sa nama (neke od njih i dosta kraće), a za koje je sve zajednička jedna stvar, a to je da podrazumevaju i upotrebu aktivnih (shutter) ili pasivnih (color ili polarisation-coded) naočara – ovoga puta ćemo se fokusirati na nove tehnologije.
Prikazivanje treće dimenzije bez upotrebe naočara
Postoji više različitih metoda za prikaz treće dimenzije sa i bez upotrebe naočara o kojima smo pričali u prethodnom tekstu. Parallax metod, koji je razvijen u kompaniji Sharp podrazumeva dodatnu barijeru preko ekrana koja ima mogućnost brze izmene nivoa piksela koji naizmenično formiraju polu-slike. Mreža sa dijagonalno postavljenim linijama (engl. lattice), ne (mnogo) tanjim od širine samog piksela omogućavaju da svako oko posmatrača vidi drugi set piksela na ekranu, što, nakon što se svakom susednom setu piksela proslede odgovarajuće izmenjene polu-slike, rezultuje utiskom da postoji treća dimenzija. Ovi ekrani se posmatraju bez naočara, ali sama tehnologija je takva da najveći problem sama pozicija posmatrača, koji mora biti miran tokom gledanja sadržaja na ekranu. Takođe, ako ste iz našeg opisa shvatili kako funkcioniše parallax-lattice sistem, ne moramo posebno da napominjemo da ovakvi LCD ekrani imaju “problema” sa vidljivim uglovima. Ove 3D ekrane gore potpisani je imao prilike da vidi na CeBIT sajmovima tokom njihovog ranog razvoja (2004. i 2006.) i nakon što je video demonstraciju modela kreiranih tokom 2010. može samo da kaže da je postignut ogroman napredak.
Problem sa vidljivim uglom, tj. pozicijom posmatrača je vrlo evidentan i realan. Dovoljno je malo pomeriti položaj i oko će ubrzo početi da vidi piksele koji su “namenjeni” drugom oku. Slično se dešava i kada se posmatrač previše približi ili odalji od ekrana, jer tada ugao lattice mreže nije dovoljno velik ili mali da bi pokrio odgovarajući set piksela. Na novim generacijama parallax 3D ekrana lattice mreže imaju mogućnost dinamičke promene ugla, pa se trenutno eksperimentiše sa sistemom koji će moći da uoči poziciju posmatrača i podesi uglove lattice mreže u svakom momentu i na pravi način. Ovo se postiže ili sa head-tracking sistemom ili upotrebom posebnih kamera sa senzorima, nalik na sistem koji Microsoft koristi za Kinect na Xbox 360 konzoli. Parallax-lattice sistem ima svojih mana, ali uz napredak tracking tehnologija, iskustvo za gledaoca može biti znatno unapređeno. A pošto je sama lattice mreža načinjena od tečnih kristala, znači da je moguće potpuno isključiti piksele, te se lako od 3D ekrana može dobiti regularni 2D HDTV. Prednosti ovog sistema je što mu nisu potrebne naočare da bi prikazao 3D, idealan je za LCD ekrane, a iz 3D u 2D mod se veoma lako prelazi. Mane su te što, za sada, sistem radi uglavnom za jednog posmatrača, što njegova pozicija mora biti idealna, a efektivna rezolucija je prepolovljena (što se nadoknađuje sa dual-Full HD modelima koji pripadaju poslednjim generacijama 3D parallax sistema).
Sistem prizmi / sočiva
Sličan parallax sistemu, metod za kreiranje iluzije 3D prostora baziran na prizmama ili sočivima takođe zahteva da posmatrač bude na tačno određenoj poziciji. Prizme ili sočiva kontrolišu šta oči vide, pa se kreira drugačija slika za svako oko posebno. Prednost u odnosu na lattice metod je u tome što je moguće kreirati više od dve perspektive, potrebne za jednog posmatrača. Na sistemu koji razvija kompanija Philips, kreirano je čak 46 perspektiva, što za sada omogućava da se ispred HDTV-a “poređa” 23 posmatrača. Prednost sistema prizmi je, naravno u tome što mu nisu potrebne naočare da bi prikazao 3D, idealan je za sve tipove tankih ekrana, a mane u tome što pozicija posmatrača mora biti idealna, a efektivna rezolucija je prepolovljena.
Pseudo 3D metod se manje koristi i verovatno neće zaživeti u vidu komercijalnih proizvoda, široko dostupnih na tržištu. Zbog toga mu posvećujemo manje pažnje. Sistem je baziran najpre na žestokom i lukavom procesiranju slika kako bi se postigla optička iluzija trodimenzionalnosti (npr. edge processing ili contrast differentiation). Prednost ovog metoda je što ne zahteva specijalne ekrane – radi sa svim postojećim HDTV ekranima, a mana je u tome što to ipak nije pravi 3D.
Ostali 3D sistemi i metode
Volumetric 3D ekrani zapravo i nisu ekrani u pravom smislu reči. Radi se o slici koja se projektuje na površinu koja se rotira velikom brzinom, pa se tako stvaraju prave 3D slike. Slika može da se projektuje i na zavesu načinjenu od vodene pare ili na objekte koji su napravljeni od holografskih slojeva. Rotirajući objekti koji u sebi sadrže LED diode takođe mogu da kreiraju sliku sa dubinom. Prednost ovakvih sistema je u tome što prikazuju prave 3D slike. S druge strane, ovi sistemi su još uvek u ranim fazama razvoja i za sada su ograničeni na relativno male dimenzije.
Head Tracking je, kao što mu ime kaže, baziran na sistemu koji menja slike i čini ih “trodimenzionalnim” u odnosu na posmatrača. Dok se objekti na dvodimenzionalnom, standardnom ekranu ne pomeraju jedan u odnosu na drugi dok se posmatrač pomera, čitav sistem mora da generiše nove slike (frejmove) prostora u zavisnosi od pozicije posmatrača. To, naravno, zahteva senzor koji će snimiti pokrete posmatračeve glave i kombinovati ih sa informacijama koje ima o slikama koje se prikazuju. Pošto slike moraju da se generišu u realnom vremenu, ovaj sistem se koristi pri prikazu igara i 3D scena na računarima. Prednost head tracking sistema je u tome što ne zahteva naočare, a mana je što prikaz zapravo nije stereoskopski 3D i što funkcioniše samo za jednog posmatrača, a neophodan je i snažan računar ili igračka konzola, ako je sama generisana 3D scena kompleksna. Pogledaćemo čuveni primer sa Wii-remote-om.
Mane?
Svi sistemi osim volumetric 3D-a imaju jednu zajedničku manu, a to je da ne proizvode prave 3D slike, već samo iluziju ili aproksimaciju treće dimenzije, na dvodimenzionalnom ekranu. Ovaj problem se ispoljava na svim nivoima – oči ne mogu da fokusiraju na bliže ili udaljenije objekte jer su, zapravo, svi udaljeni koliko i ravan samog ekrana. Oči su, dakle, fokusirane uvek na istu žižnu daljinu. Isto tako, kada se pomerite, objekti na ekranu zadržavaju svoju poziciju (osim kod head tracking sistema, koji je više namenjen igranju i posmatranju real-time generisane grafike). 3D za vaš kućni bioskop je tek na svojim počecima. Zbog toga ćemo još jednom pomenuti rečenicu sa početka teksta – 3D televizija i 3D HDTV uređaji neće biti tako brzo prihvaćeni kao HD televizori. Ne zbog toga što 3D kao pojava nije atraktivan, već zato što postoji ogroman broj standarda, svaki sa bitnim manama, a sadržaja još uvek ima jako malo (ako zanemarimo, naravno, 3D igre).
Standardi za čuvanje i prenos 3D slika su polako formirani tokom ove godine, ali to još dugo neće biti slučaj kada je reprodukcija tih slika u pitanju, iako mnogi proizvođači ozbiljno ulažu u 3D tehnologije. Među njima su svakako najaktivniji Panasonic, Sony, Samsung, LG i Philips, koji čitavu 3D priču (3D TV i 3D entertainment) shvataju možda čak i previše ozbiljno. Panasonic je na IFA 2010 sajmu predstavio 140 inčni 3D plasma ekran, LG je inovirao sa 31” 3D OLED ekranom. Sony je pustio update za PlayStation 3 koji omogućava da konzola reprodukuje Blu-ray 3D materijale, naravno, uz odogovarajući HDTV ekran. Sony, takođe, planira da za narednu, 2011. godnu na tržište pusti čitavu seriju 3D Bravia ekrana, ali i VAIO laptopova sa 3D displejima! JVC i Philips rade na naprednim 3D sistemima (2D-plus-depth) koji su kompatibilni i sa aktivnim, ali i pasivnim naočarama. Philips je napravio i prototip ekrana koji prikazuje 3D i uz upotrebu shutter naočara, ali i potpuni auto-stereoscopic ekran baziran na tehnologiji sličnoj parallax-u. LG za 2011. godinu tržištu nudi 3D ekran baziran na sočivima (o kojima smo pisali gore). Model nosi oznaku M4200D koji zahteva da od njega budete udaljeni četiri metra da bi 3D bio pravilno prikazan. Primera ima zaista dosta, ali se za sada još uvek viđaju najčešće na manifestacijama i sajmovima. Ako neko sada odluči da kupi 3D ekran, obično će mu za posmatranje 3D sadržaja biti potrebne i odgovarajuće naočare. Moraćemo, ipak, još malo da sačekamo da ispred naših “3D ekrana”, tokom gledanja programa ne izgledamo kao totalni geek-ovi…
