Benchmark Redakcija
Ivan Todorović
Elektronski sistemi plaćanja doživeli su drastičan rast upotrebe ekspanzijom Interneta u domove širom sveta. Naravno, nije Internet predstavljao inicijalnu „varnicu“, jer su se još krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih pojavile razne inicijative za omogućavanje međubankarskog plaćanja preko računarskih mreža, ali je Internet sigurno podstakao razvoj sistema koji sve to olakšavaju i ubrzavaju, uz minimalni angažman krajnjih korisnika.
Razlog je vrlo jasan – danas (skoro) svi, pa i banke i druge finansijske organizacije, imaju pristup Internetu. Tako banke mogu da koriste postojeću mrežnu infrastrukturu umesto specijalno projektovane, a ono što je bitno za krajnje korisnike je da su komercijalne organizacije vrlo brzo prepoznale plaćanje preko Interneta kao fenomenalan način širenja tržišta za svoju robu i usluge.
Evolucija sistema
Danas se kupovina na Internetu svodi na jednostavno unošenje broja debitne ili kreditne kartice, ili čak angažovanje nekog drugog servisa (recimo PayPal-a) dok se kupac prijavljuje samo korisničkim imenom i lozinkom. A kako je sve počelo? Na Internetu se u početku (govorimo o Americi, naravno) „onlajn“ kupovina svodila na biranje proizvoda ili usluga sa sajta, a plaćanje se vršilo raznim ad-hoc mehanizmima, od telefonskih poziva ili slanja faksom, pa do slanja nešifrovanih brojeva kartica kroz mrežu (recimo koristeći e-mail). U slično vreme, na univerzitetima i istraživačkim institutima, kao i u komercijalnim organizacijama i bankarskom sektoru, razvijale su se različite šeme za platni promet kroz bezbednu mrežu. Neki od ovih planova su još uvek na nivou koncepta, neki drugi su na ozbiljnoj proveri u probnom okruženju, a mnogi su već u upotrebi. Vodeće banke su takođe želele da adaptiraju postojeće sisteme zasnovane na platnim karticama, tako da se koriste u radu kroz mrežu.
Podsetimo se kroz koje je faze evoluirao sistem razmene robe i usluga. Sve je krenulo od trampe (eng. „barter“), odnosno direktne razmene robe za robu. Jasno, nije bilo lako trgovati u ovakvim uslovima, jer je trebalo da se „poklopi“ da obe strane imaju ono što drugoj strani treba (situacija poznata kao dvostruka korist). Naravno, neka roba je bila potrebnija od druge, pa je vremenom dobila funkciju sličnu današnjoj funkciji novca, odnosno univerzalnog sredstva plaćanja (recimo zlato, so, žitarice i slično), služivši za preračun vrednosti druge robe. Sledeći korak je korišćenje pisanog jemstva, najčešće papirnih menica, koje su vraćane kada se položi depozit u zlatu ili srebru, u protivvrednosti. Iz ovoga je direktno proizišla papirna gotovina – što je ekonomija stabilnija i ima više poverenja u vlastodršce i centralne banke, postaje nepotrebno da treba vratiti robu za izdate potvrde. To se odnosi na ovlašćeni novac, pošto jemstva imaju vrednost samo na osnovu činjenice da je vlada tako objavila, i ovo obrazloženje je široko prihvaćeno.
Papirne novčanice samim tim predstavljaju konkretne ugovore, jer sadrže potpis guvernera i broj ugovora (broj novčanice). Na ranim novčanicama mogao se videti i tekst u stilu „donosiocu ove banknote ima se isplatiti toliko i toliko vrednosti zlata ili srebra“, sa potpisom i garancijom države. Plaćanje gotovinom i dalje čini 75 do 95% transakcija u svim zemljama sveta, bez obzira na stepen prosečnog obrazovanja i tehnološkog razvoja. Prednosti gotovine su veoma jasne – svaki trgovac je mora prihvatiti, trgovcu je plaćanje zagarantovano onog trenutka kada je preuzeo novac u ruke (recimo, kod čekova ne postoji stoprocentna garancija isplate), ne postoje troškovi same transakcije i, ono što potrošači najviše vole a država ne, gotovina pruža potpunu anonimnost prilikom korišćenja.
Sa druge strane, novac takođe predstavlja robu, a proizvodnja i održavanje novčanica nisu jeftini, pa država, odnosno centralna banka zbog ovoga ima dodatne redovne troškove. Ocenjuje se da u zemljama stabilne ekonomije oko 0,25% novca traje 15-18 meseci, dok 12% traje preko 5 godina. U svakom slučaju, oko 2,5% novčanica svake godine se uništi i zamenjuje novima. Tu je i problem čuvanja i prenosa novčanica (potreban je bezbedan fizički prostor u vidu trezora za skladištenje, a tu je mogućnost pljačke u transportu), kao i falsifikovanje novčanica zbog koga se one moraju zaštititi brojnim sigurnosnim merama, koje ponovo dižu cenu proizvodnje. Svi ovi troškovi indirektno se prenose na korisnike gotovine.
Transakcije preko banaka
Što se tiče plaćanja preko banaka, kao sledeće faze u razvoju, kod plaćanja između klijenata iste banke nema potrebe za fizičkim podizanjem i prenosom novca. Plaćanje se vrši umanjenjem stanja računa jednog klijenta i povećanjem stanja drugog, a da novac nije napustio originalno „mesto boravka“. Ako klijenti nisu u istoj banci, tu nastaju komplikacije. Recimo, prilikom plaćanja čekovima ili prilikom prenosa odobrenja (žiralno plaćanje), potrebno je da banke imaju takozvana klirinška odeljenja (eng. „clearing“), a krajem šezdesetih u Engleskoj i početkom sedamdesetih godina u Kaliforniji oformljene su prve klirinške kuće. Tada su nastali prvi koraci ka automatizaciji ovih procesa i smanjenju cene obrade zbog fizičkog transporta čekova i odobrenja, za šta su korišćene telekomunikacione tehnologije. Prva poruka poslata ovim sistemom u Americi sastojala se od 94 znaka koja su nosila podatke o tome kome se plaća, iznosu plaćanja i dodatnim podacima o transakciji. Format koji se danas koristi je proširen i standardizovan kao deo EDI (Electronic data interchange) skupa poruka. Na globalnom nivou, formiran je standard koristeći treći format zvani SWIFT (Society for Worldwide Interbank Transactions).
Ovakvi sistemi razvoja informacija između banaka drastično su im smanjili troškove obrade i rada sa fizičkim novcem, ali klijenti (firme i fizička lica, u slučaju koji nas ovde interesuje) nisu osetili značajne benefite do pojave platnih kartica. Platne kartice su zapravo nastale još pre nego što je izmišljen tranzistor kao elektronski element – jedna nacionalna banka u Americi svojim klijentima je počev od 1947. godine izdavala papirne platne kartice, 1950. nastala je popularna Diners kartica, a 1958. American Express. Glavne kartičarske organizacije danas su Visa i MasterCard. Ono što je značajno je da se ove organizacije ne bave samim izdavanjem kartica, već to licenciraju bankama, a ono o čemu se brinu jeste održanje sistema i interoperabilnost na globalnom nivou, pa je Visa karticu moguće upotrebljavati na svim mestima plaćanja čija banka-primaoc ima ugovor sa Visom.
Platne kartice
Po vremenu skidanja sredstava s računa, platne kartice se najčešće dele u tri tipa – kreditne (kod kojih se plaćanje vrši posle nekog vremena od izvršene transakcije), debitne (gde se plaćanje, to jest skidanje sredstava sa računa, vrši tokom same transakcije), i takozvani elektronski novčanici koji se unapred dopunjuju, a potom se troše sredstva sa njih (recimo, kartice za plaćanje gradskog prevoza, telefona na javnim govornicama i slično). Kako se kod kreditnih kartica radi o jednoj vrsti kreditiranja, banka na kraju meseca obračunava svoj interes, pa su troškovi upotrebe na kraju svakako veći nego kada biste baratali kešom ili debitnom karticom.
Banka koja izdaje kartice svojim klijentima naziva se izdavalac kartica – ona registruje korisnika nove kartice, proizvede karticu u saradnji sa odgovarajućom asocijacijom (npr. Visa ili MasterCard) i upravlja pridruženim bankovnim računom koji će se dopunjavati ili prazniti prilikom plaćanja tom karticom. Što se tiče trgovca koji želi da prima kartice, potrebno je da se i on registruje kod banke koja poseduje mrežu za prihvatanje platnih kartica (tzv. „akceptant“). Pri plaćanju kreditnim karticama korišćenjem papira, trgovac je morao da pripremi račune o prodaji koji sadrže broj kupčeve kartice, iznos plaćanja, datum i opis robe, a zavisno od politike, transakcija može ili ne mora da bude autorizovana. Ako se insistira na autorizaciji, to uključuje pozivanje autorizacionog centra banke, a može da uključi proveru da li se kartica nalazi na crnoj listi ili može da ide na proveru računa vlasnika u banci izdavaocu kartica da se vidi da li su sredstva aspoloživa za izvođenje plaćanja. Stariji čitaoci sigurno se sećaju ranih dana plaćanja karticama na našim prostorima, kada transakcije nisu išle tako brzo jer su trgovci zaista zvali banke telefonom da provere da li je sa karticom i pratećim bankovnim računom sve u redu.
Na kraju dana, trgovac je nosio račune o prodaji banci prihvatiocu kartica, koja je vršila sva potrebna raščišćavanja koristeći klirinški sistem. Račun trgovca se kreditirao, kartičarev se zaduživao, a detalji o transkakciji pojavljivali su se na izvodu sledećeg meseca. U poslednjim decenijama kartičarske asocijacije i njihove banke članice su ulagale ogromne napore da eliminišu hartiju iz poslovanja sa kreditnim karticama. To znači da se računi o prodaji sa potpisom kartičara koriste samo kao dokazi u slučaju eventualnog spora, a većina informacija ide elektronski. Između ostalog, trgovac danas neće zvati banku telefonom i diktirati broj kartice preko nezaštićene linije, već je POS (Point of Sale) terminal povezan dial-up linijom ili Ethernetom sa bančinim serverom, pa se autorizacija i sama transakcija vrše elektronski, uz zaštitu vremenskom oznakom i snažnim šifrovanjem, što obezbeđuje da transakcija bude validna samo u kratkom vremenskom intervalu i da se kasnije ne može ponoviti od strane lica koja možda prisluškuju komunikaciju.
Savremena praksa
Iako bi za centralnu banku u teoriji bilo idealno da se što veći broj plaćanja prenese na elektronski nivo, kako bi se minimizovalo rukovanje gotovinom, banke su postavljanjem mreže bankomata (preciznije rečeno, ATM mašina) omogućile građanima da na jednostavan način i u svako doba dana i noći dođu do keša sa svog računa koristeći platnu karticu. Kako se isplata zarada uvek vrši na račun zaposlenog (naravno, ne govorimo o sivoj ekonomiji), mogućnost da građani brzo i lako dođu do gotovine, bez čekanja u redovima i žurbe sa posla da uhvate banku u radno vreme, sigurno ima značajan udeo u tome zašto se keš i dalje tako dobro drži. Inače, bankomati su drastično napredovali od prvih modela pa do danas. Od prilično primitivnih uređaja prerasli su u kompletne računare sa brojnim periferijama, a u međuvremenu izlečeni su od brojnih „dečijih“ bolesti, pa je danas daleko teže izvršiti zloupotrebu nego pre više decenija.
Recimo, jedan od prvih načina „pljačkanja“ bankomata (kao i korisnikovog računa) bio je postavljanje uređaja koji će „snimiti“ transakciju, zahvaljujući tome što svaki protok električnog signala kroz kablove indukuje magnetno polje u okolini. Lopovi bi potom ponovili snimljeni signal i tako izvršili više preuzimanja novca, što je u međuvremenu rešeno uvođenjem vremenske oznake u elektronski protokol, pa je jedna transakcija (naravno, šifrovana) validna samo u kratkom vremenskom intervalu i njeno kasnije ponavljanje neće proći.
Ono što je bitno iz perspektive korisnika kartica je da su svi troškovi vezani za kartične transakcije uključeni na nivou trgovca. Kartičarska organizacija vidi samo iznos transakcije na svom izvodu, a trgovac plaća mali procentni iznos od vrednosti transakcije, uz neki minimalni iznos koji se deli između banke vlasnika mreže i kartičarske asocijacije. Zbog toga transakcije sa karticama nemaju smisla ako je iznos transakcije ispod neke minimalne vrednosti (tipično ispod 2 dolara).
Još jedna vrsta podele platnih (kreditnih i debitnih) kartica jeste prema statusu korisnika. Tako postoje „platinaste“ kartice kod kojih nema nikakvih ograničenja u pogledu plaćanja, a izdaju se izuzetno retko. Ispod njih su takođe retke „zlatne“ kod kojih nema limita visine plaćanja niti autorizacije (dakle, korisnik neće unositi PIN u aparat prilikom plaćanja jer banka garantuje za njega time što mu je izdala takvu karticu). Dalje, tu su klasične kreditne kartice sa magnetnom trakom koje se mogu koristiti preko limita. „Elektron“ debitne kartice predstavljaju pravu zamenu za čekove i gotovinu, moraju se autorizovati pri upotrebi i funkcionišu samo u dozvoljenom limitu.
Specijalna vrsta „elektron“ kartica su debitne kartice namenjene isključivo plaćanju preko Interneta, i mogu se izvaditi u nekoliko banaka kod nas. Naposletku, postoje i poslovne platne kartice koje spadaju u neku od prethodnih grupa, vezane su za račun firme i glase na ime korisnika (odnosno zaposlenog).
Plastične platne kartice postoje u više generacija – originalno su postojale reljefne („embosirane“) kartice, koje su ponegde još uvek u upotrebi, s tim što ispupčeni tekst više ne služi za identifikaciju kartice koristeći uređaj poznat kao „zig-zag“ već je tu zato što banka i dalje koristi stare mašine za proizvodnju. Kod aktuelnih kreditnih kartica česta je magnetna „pista“ koja se očitava kada se kartica provuče kroz uređaj, ali je ona podložna zloupotrebi i falsifikovanju (komunikacija je jednosmerna, odnosno vrši se samo očitavanje).
Danas su u Evropi najčešće u upotrebi dualne kartice, koje poseduju i magnetnu pistu i elektronski čip, odnosno mikrokontroler sa RAM i fleš memorijom koji sa uređajem komunicira dvosmerno. POS terminali za plaćanje će, ako ovakvu karticu provučete kroz čitač magnetne piste, tražiti da karticu ubacite u čitač zadužen za elektronski čip, zbog veće bezbednosti transakcije.
Kartice sa čipom i autentifikacijom koristeći PIN broj drastično su više u upotrebi u Evropi nego u Americi. Tamo su i dalje dominantni stariji uređaji koji čitaju samo magnetnu pistu ili se autorizacija vrši potpisom korisnika na papirni odsečak. Situacija je takva jer su tamošnje finansijske institucije izračunale da se ne isplati masovni prelazak na uređaje koji rade sa čip karticama (a i same čip kartice su skuplje za proizvodnju) već treba ulagati u mehanizme za plaćanje preko Interneta, zbog široke rasprostranjenosti računara i pametnih telefona, koji takođe mogu glumiti kreditne i debitne kartice pred odgovarajućim beskontaktnim čitačima zahvaljujući NFC tehnologiji. Priču o NFC-u smo namerno preskočili u uvodnom tekstu, ali ćemo se njome svakako detaljnije pozabaviti uskoro.
U sledećem susretu upoznaćemo se sa elektronskim novcem, osnovama kriptografskih algoritama potrebnim za razumevanje funkcionisanja kriptovaluta, kao i samim Bitcoinom. Upućeniji čitaoci sigurno su primetili da je ovde izostala priča o digitalnom potpisu i sertifikatima koji služe kao noseći stub sistema pri plaćanju preko Interenta, ali kako ovo iziskuje predznanje iz kriptografije, takođe ćemo se time pozabaviti sledećeg puta. Do čitanja!
