Opis igre: Binary Domain

Milan Jović
Igra nam je zaokupila svu pažnju od samog početka, odnosno od momenta kada je paranoični gospodin upao u hol Bergen korporacije (najvećeg proizvođača robota u svetu) i počeo sebi da kida delove lica otkrivajući sofisticirani sintetičku lobanju, za koju ni sam do skora nije znao da je sastavljena od hrpe metala, plasitke i čipova, a ne od kostiju i hrskavice. Ipak, ova vrsta samosvesnih humanodinih robota, poznatija kao „Hollow Children“ nije nepoznata stručnjacima za robotiku, ali jeste zabranjena novom Ženevskom konvencijom, koja „članom 21“ strogo zabranjuje njihovu proizvodnju – što je neko očigledno prekrišio.  
 
CEO Bergen giganta je ubedio sam vrh SAD-a da je za to jedini sposoban i odgovoran Amada Yoji, tvorac robotike i osnivač konkurentske, druge po veličini korporacije koja nosi njegovo ime, a za koga mnogi smatraju da je mrtav već  40 godina. Zato su Ameri okupili tim specijalaca koji se uputio u Tokijo, odnosno u sedište Amada korporacije kako bi saznali da li su ove sumnje opravdane i da li je sa proizvodnih traka među ljude u tajnosti pušteno još ovih humanoidnih robota – pitanje koje je prestravilo čovečanstvo. Kao što ste već zaklučili, radnja igre je smeštena nekih 70 godinu u budućnost, u vreme u kome je nivo mora poplavio veliki broj svetskih metropola, zbog čega su zemlje uposlile armije kojekavih robota, ne bi li ih iskoristili kao radnu snagu za obavljanje teških i prljavih poslova u cilju podizanja novih nivoa gradova na temeljima starih.  
 
Igra počinje na obali Tokija, a igrač je u ulozi Dena Maršala, vođe „Rust Crew“ tima koji će od dva člana ubrzo prerasti u multinacionalnu petorku. Tako Den avanturu počinje sa vernim saborcem tamne puti – Buom, koji nas je od samog početka zasipao prilično plitkim humorom, zbog čega je brzo postao iritantan.  Ono što sledi je definicija cover & shoot mehanike realizovana u praksi, sa sve, pucanjem na slepo, preskakanjem zaklona i bacanjem u stranu. Ipak, sve ovo je iznenađujuće zabavno, upravo zahvaljujući pomenutim robotima. Prva zakrpa za igru donela je i mogućnost da se traljavo portovane kontrole malo bolje utegnu i budu taman dovoljno udobne na tastaturi i mišu, a da ne pokvare iskustvo. Jedino smo imali zamerku na space taster koji ima dvojaku ulogu – trčanje i hvatanje zaklona, što prečesto vodi do nepoželjnih situacija, baš kao u igri Mass Effect 3.  
Hodajuće mašine različitih oblika sastavljene su iz nekoliko slojeva. Otkinite im ruku i posmatrajte kako oružje podižu drugom i nastavljau da vas filuju olovom. Raznesite im obe ruke i spremite se na bliski kontakt i šutiranje u Brus Li stilu.  Ako im preciznim rafalom skratite jednu nogu, trebaće im par trenutaka da izbalansiraju torzo i nastave da pucaju. Jednom kada padnu na zemlju ne znači niužno i da su gotovi, pa će se često, poput Terminatora, vući rukama ka vama, što igleda podjednako jezivo kao i u pomenutim filmovima.  
 
Zato je pravi užitak posmatrati ih kako se raspadaju na delove, dok sa njih otpadaju komadi metalne oplate koji pršte na sve strane, otkrivajući ispod jeziv metalni skelet sa hidraulikom, kablovima i crvenim svetlećim očima koje kroz gust dim izgledaju prilično jezivo. Headshotovi su ovde naročito zanimljivi iz više razloga, prvi je što jednostavno izgledaju odlično, a drugi što imaju interesantnu stratešku komponentu, jer će se robot kome ste razneli glavu okrenuti protiv drugih robota dokle god ga ovi ne dokrajče. Ipak, ovo nije tako jednostavno kao što zvuči iz nekoliko razloga. Prvi je što su prilično brzi i često menjaju zaklon i položaj, a drugi to što potrebno mnogo više od jednog hica da bi im razneli metalno čelo, a zatim i sintetički mozak.  
 
Ipak, raznešena glava donosi najviše kredita koje treba potrošiti na unapređivanje karakteristika vašeg i oružja članova vašeg tima, kao i kupovinu municije, bombi, medkitova i druge opreme na malim „kioscima“ razbacanim po nivoima. Tako igra pozdravlja što duže komadanje robota u cilju skupljanja više kredita, što smo radili sa uživanjem. Blaga RPG komponenta ogleda se u različitim paketima nanomašina koje je moguće nabaviti na isti način i smestiti ih u neki od šest slotova, kako bi povećali brzinu reloada, količinu helta, brzinu njegove regeneracije i slično. Oružje za rastavljanje robota je i više nego standarno, jurišna puška, laki mitraljez, sačmara, pištolj, snajper i raketni bacač koji brzo postaje neupotrebljiv zbog nedostatka municije. Neko energetsko oružje ili bacač granata bi svakako dobro došli za još intenzivnije i spektakularnije komadanje metalnih kanti. Ono što malo vadi stvari po ovom pitanju su različite vrste granata, kao što je EMP koja će ugasiti svu elektroniku u svom radijusu ili one na daljinsko aktiviranje.  
 
Povremeno, tu su i relativno kratke deonice u kojima sedite za stacionarnim topovima, jurite skuterima po kanalu dok vas leteći robot bombarduje minama, baš kao u sličnoj misiji u igri Half Life 2. Tu su i neke adrenalinske jurnjave futurističkim autoputevima, gde ste uvek u ulozi topdžije koji čisti robote za petama koji pristižu na točkovima i iz vazduha. Nisu izostali ni momenti u kojima morate da pritisnete odgovarajući taster dok se plutajuća strelica nalazi u plavom polju koje se brzo smanjuje (i time smanjuje šanse za uspeh), kada slabi refleksi i nedostatak koncentracije obično znače smrt i učitavanje poslednjeg checkpointa.  
Onde gde Binary Domain briljira su borbe sa bossovima koji izgledaju neverovatno. Japanci su i ovog puta dokazali da su pravi vizionari kada je robotika u pitanju, pa je dizajn ovih metalnih džinova jedan od najboljih koji smo videli, ne samo u igrama. Moramo priznati da su nas neki poprilično namučili. Jedan od njih je i džinovski pauk veličine desetospratnice koji nas je istovremeno gazio, šutirao i nišanio laserima, a zatim zasipao raketama koje su nas u trenutku lišavale dužnosti, primoravajući nas da upotrebimo dragoceni paket prve pomoći ili sačekamo da nas neki saborac digne na noge. Svaki boss ima jednu ili više slabih tačaka, pa se borbe često odvijaju u više faza, što ih čini maratonskim i prilično iscrpljujućim. Tako smo džinovskom pauku prvo morali da skinemo metalne panele sa nogu, ispod kojih se krije ranjiva hidraulika. Dok smo ga ostavljali bez udova, svoje telo je postepeno rotirao po vertikali, kako bi održao balans na preostale tri noge, što izgleda vrlo interesantno. Čak i kada se stropoštaju na zemlju, nikad nećete znati da li je to zaista kraj ili metalni monstrum krije još nekog keca u rukavu.  
 
Ono što nam se kod igre dopalo je očigledan miks istočnjačkog i zapadnjačkog dizajna. Dok su mehanika i mentalitet likova okrenuti zapadnoj publici, dizajn prelepog futurističkog sveta, robota i stil u kome su režirane cut-scene u endžinu igre, pravi su primer japanske škole. Upravo ovo je ono što igru čini svežom u moru sličnih. Ono što niko neće osporiti je činjenica da je Tošihiro Nagoši (otac Yakuza serijala) veliku inspiraciju našao u Blade Runner filmu i to ne samo u vizuelnom pogledu, pa smo i u ćaskanju likova u par navrata prepoznali neke reference na ovaj klasik. Jednom kada smo iz podzemlja izašli na ulice novog nivoa Tokija, dočekali su nas neki od najlepših futurističkih prizora sa kojima smo se sreli u igrama. Količina detalja ubačena u igru ne priliči jednoj brzoj pucačini, što nas je prijatno iznenadilo. Krupni kadrovi likova u cut scenama otkrivaju ogromnu količinu detalja na njima i sasvim solidne facijalne animacije, koje na odličan način dočaravaju emocijalna stanja kroz koja prolaze.  
 
Tempo razvoja priče je odmeren prilično dobro. Kao što to obično biva, poslednja dva od ukupno šest poglavlja su znatno intenzivniji po pitanju naracije, iznenađenja i učestalosti obrta, kako u priči tako i odnosima između likova. Ipak, ono što nas je držalo kroz celu igru je miks humora (na momente previše detinjastog), akcije, drame, očaja i romanse. Iako nam je humor bio poprilično bljutav u početku, moramo priznati da se situacija prilično popravila, naročito kada su likovi krenuli da zbijaju šale na račun glavnog baje i njegovih glupih izjava i fazona koje je izgovorio na početku, a koji sa nas naveli da će igra po ovom pitanju biti totalni promašaj. Ipak, dojalozi u ćaskanju likova (ne vezani za centralnu priču), znaju da budu iznenađujuće debilni, da smo se zapitali ko je i u kom psihičkom stanju pisao ove linije teksta.  
 
Kada su likovi i njihov odnos u pitanju, SEGA je pokušala da eksperimentiše sa nekim “novinama“ koje su, na žalost, traljavo realizovane. Skrptovani momenti i pauze između napucavanja u kojima smo posećivali podzemne kampove pokreta otpora i mafjaških sindikata, iskorišćeni su za izgrađivanje odnosa sa ostalim članovima tima (pored odmotavanja priče)  – nezgodnim britanskim operativcem Čarlsom, brbljivim Buom, šarmantnom kineskinjom Fei Li i prilično opakoj i ni malo privlačnoj Rejčel , do zuba naoružanoj eksplozivima. Kasnije, u priču se uključio i član lokalnog pokreta otpora, kao i robot Kejn sa simpatičnim francuskim naglaskom, odličnim refleksima i interesantnom ličnošću. Svoju naklonost prema određenim likovima možete ispoljiti između misija, kada vam igra pruža mogućnost da odaberete od jednog do troje članova koje želite da povedete sa sobom u sledeću misiju, da bi se sa ostalim sreli negde na kraju nivoa.  
Svi oni su nas naizmenično zapitkivati i tražili mišljenja o različitim stvarima vezanim za trenutna dešavanja i svet igre, ali i za neke totalno nebulozne stvari. Izbor mogućih odgovora se uglavnom svodi na potvrdnu, odričnu i neutralanu reakciju (ugavnom u bad ass stilu), koja se direktno (pozitivno ili negativno) odražavaju na njihov odnos prema vama, odnosno da li će u borbi biti poslušni ili ne. Problem je u tome što često postavljaju neka prilično glupa pitanja, koja proizvode još gluplje, odnosno nelogičnije odgovore za koje često nismo znali da li će se odraziti pozitivno ili negativno na Denovu reputaciju. Iako dosta ređe, pitanje kao što je „da li da bacim granatu na grupu neprijatelja?“, u žaru borbe može biti prilično iritrajuće, naročito kada ga uzastopce ponavljaju povišenim tonom… Da, baci prokletu granatu! Zar ti služi kao ukras!? Još jedan problem je što često umeju da izlete pred cev i popiju rafal u leđa i za to, naravno, okrive vas.  
 
Sve ove komande moguće je izdavati glasom, što ne funkcioniše kako smo očekivali, iako smo se potrudili da detaljno kalibrišemo (jeftin kineski) mikrofon u opcijama igre. Verujemo da problem nije u našem izgovoru engleskog jezika, za koji smatramo da je na više nego zavidnom nivou. Jednostavno, igra je u određenim momentima bez problema prepoznavala rudimentirane naredbe kao što su „Regroup“, „Attack“, „Cover me“ i slične, da bi ih u drugim totalno ignorisala. Glasovne komande zaista obogaćuju iskustvo, ali problem je što prečesto jednostavno ne funkcionišu, pa smo bili prinuđeni da ih isključimo. Šta više, brzo smo shvatili da je izdavanje komandi totalno nepotrebno, jer prijateljski AI i ovako obavlja standardno dobar (odnosno loš) posao kada je u pitanu njihova uloga u borbi.  
 
Prava je šteta što interakcija igrača sa ostalim likovima nije bolje realizovana, jer su odnosi između njih zaista zanimljivi. Interesantan je i način na koji se likovi razvijaju i menjaju mišljenje o igraču na osnovu onoga kroz šta su prošli i saznali u priči punoj zanimljivih obrta. Pohvale idu i glasovnoj glumi koja je i više nego solidna, barem onde gde je to najpotrebnije – u cut-scenama u kojima se odmotava 90% priče – dok u ostalim situacijama poprilično varira od katastrofalne do prosečne. Pohvale idu i tome što Japanci zaista govore japanski, a ne smešno akcentovani engleski, što prilično upotpunjuje atmosferu.  
 
Biniray Domain je pomešana vreće svega i svačega. Ono što je najvažnije je da je najbolja onde gde je to najpotrebnije, a to je žestoko i spektakularno napucavanje, koje je takvo zahvaljujući fenomenalnom dizajnu  neprijatelja, zbog čega nam je na momente bilo žao da ih rastavljamo na delove. Binary Domain je i igra sa neočekivano kvalitetnom pričom i još manje očekivanim, dubokim odnosima između kliše bad ass likova. Sa druge strane, pokušaj da se ova veza produbi sistemom reputacija, donela je neke nuspojave, a svakako najvidljiviji su povremeni tragi-komični dijalozi i glupavi komentari saboraca i njihov „diskutabilan“ smisao za humor. Ni pokušaj da se ovaj sistem podupre implementacijom podrške za glasovne komande, nije se završio sjajno.
Ocena: 80
Kvaliteti: – Interesantan spoj istočnog i zapadnog dizajna – Fantastičan dizajn robota, neke prelepe futurističke lokacije i interesantna vizija budućnosti – Napucavanje i načini na koje je moguće rastaviti robote – Maratonske, old school borbe sa nekim epskim džinovskim metalnim bossovima – Interesantna i na momente šokantna priča priča isprepletana rasizmom, predrasudama i dubokim odnosima između likova
Nedostaci: – Sistem reputacije ne utiče dovoljno na odnos sa drugim likovima i njihovo ponašanje u borbi (gubi smisao) – Loša implementacija glasovnih komandi – Preterano forsiranje ne tako sjajnog humora – Kontrole su mogle biti utegnutije (problem je malo ublažen sa prvom zakrpom) – Neki katastrofalni dijalozi u ćaskanju između likova – Multiplayer koji nije vredan pomena
Sajt / Steam Platforma: PC, PS3, X360
Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP / Vista / 7 CPU: Intel Core 2 Duo @ 2.66 GHz ili AMD ekvivalent GPU: NVIDIA GeForce GT220 (512MB) / ATI Radeon HD 2600 XT (512MB) RAM: 2GB (XP)/3GB (Windows 7 / Vista) HDD: 8 GB prostora
Preporučeni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows XP / Vista / 7 CPU: Intel Core i5 @ 2.66 GHz / AMD ekvivalent Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 (1GB) / ATI Radeon HD 5750 (1GB) RAM: 3 GB HDD: 8 GB prostora
Igrano na: OS: Windows 7 x64 CPU: Intel Core i5 2500k na 4.2 GHz Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 1GB (OC) RAM: 4 GB DDR3 Konekcija: Cable, 6 Mbit / 384 Kbit