Opis igre: Sniper Elite V2

Milan Jović 
Igrač je u ulozi Amera, obučenog snajperiste koji u svakoj misiji biva bačen iza neprijateljskih linija, sa ciljem da pred sam kraj rata, paralelno sa pohodom saveznika na Berlin, zaustavi naciste u daljem razvoju i pripremama za lansiranje prvih, pravih balističkih V-2 raketa. Tu su i Rusi koji očajnički žele da se dokopaju ove tehnologije, a pre svega naučnika koji na njima rade, a na vama je da to sprečite tako što ćete im smestiti metak u čelo sa poveće daljine. Ipak, na kraju se sve svodi na naizmenično čišćenje nemačkih i ruskih trupa po naizgled prostranim, ali ipak prilično linearnim nivoima. Tu su neki blagi obrti u priči, ali ništa što bi je nametnulo kao glavni motiv za daljim igranjem.
 
 
Tako u svaku misiju ulazite sa snajperskom puškom, Thompson automatom (sa jednim šaržerom) i prigušenim pištoljem sa dvadesetak metaka. Pištolje je idealan kada vam neprijatelj iznenada iskoči u neposrednoj blizini, kada je potezanje bilo kog drugog oružja previše riskantan (bučan) potez koji bi mogao da privuče nepoželjnu pažnju neprijatelja. Jednom kada se to desi i budete saterani u ćošak od strane nekoliko vojnika, skidanje sa ramena starog dobrog Thompsona je dobar potez,ali samo u skučenim prostorima, kao što su podrumi i prostorije srušenih zgrada (ili barem ono što je ostalo od njih). Ipak, sve osim snajpera je u potpunosti neupotrebljivo na daljini većoj od par koraka, čime su dizajneri očigledno želeli da snjaper koristimo što je moguće češće, a čemu ide u prilog i manjak municije za ostala oružja.  
 
80% preostalog vremena je čisto gledanje kroz optiku vaše bebice i skidanje neprijatelja iz daljine. Ovo je ujedno i jedini aspekt igre koji nas je držao do samog kraja. Jednom kada zadnjicu zalepite iza zaklona (igra koristi klasičnu “cover“ mehaniku karakterističnu za pucačine iz trećeg lica), sledi čišćenje terena od pešadije koja patrolira ispred. Na najvećem nivou težine (na kome smo mi igrali) u računicu treba uzeti i pravac vetra, kao i uticaj gravitacije, koja stvara takozvani bullet drop efekat. Zato je na većim daljinama neophodno da krstić nišana postavite iznad neprijatelja, kako bi gravitacija učinila svoje.  
 
Ako je hitac fatalan, igra će ga u spektakularnom bullet time stilu ispratiti od cevi, pa sve dok ne napusti telo nesrećnika. Ovo je momenat kada deo tela kroz koji prolazi zrno postaje proziran poput rendgena, ali u koloru i sa neuporedivo više detalja. Ovi scene su toliko detaljne, da mogu poslužiti u edukativne svrhe na časovima anatomije. Tako jasno možete videto kako zrno probija jetru, plućno krilo, polovi srce uz mnogo krvi, kida testise i raznosi kosti, a zatim deformisano napušta telo ostvaljajući veliku prostrelnu ranu. Upravo posmatranje štete koju zrno nanosi organizmu je najsvetlija tačka igre, zbog čega smo učestalost aktiviranja ovih fensi efekata u opcijama odmah postavili na maskimum.  
 
Maštovite pogotke igra nagrađuje nekim interesantnim trofejima, kao što je “Cooking off“, kada pogodite granatu koja visi na pojasu neprijatelja ili “Earplugs“, u situacijama u kojima metak uđe na jedno, a izađe na drugo uvo. Ipak, nema ničeg uzbudljivijeg nego kada se ispred nišana postroje dvojica ili više budućih pokojnika, kada je jedan precizan hitac dovoljan da ih pokosite kao glinene golubove, uz sve čari bullet time perspektive. Povremeno, umesto u nečije čelo, pametno je ispaliti hitac u bocu sa gasom ili artiljerisku granatu koja će razneti sve u blizini.  
Nagazne mine, eksplozivne zamke i dinamit su takođe deo inventara, koje, na žalost, skoro u potpunosti gube smisao zbog neznanja ili neodlučnosti dizajnera oko pravca u kome su želeli usmere igru, odnosno da li će to biti “stealth” pristup i taktiziranje ili će fokus biti na akciji. Zato smo ove eksplozivne naprave bili u prilici da pametno iskoristimo samo u par situacija koje možemo nabrojati na prste jedne ruke. Šta više, moguće je i nositi i skrivati tela kao u Splinter Cell igrama, ali i ova mogućnost jednostavno nema nikakvog smisla, upravo zbog nedoslednosti dizajnera kada je u pitanju “šunjački“ aspekt mehanike.  
 
Ni dizajn nivoa nije ništa preciznije definisan, pa okruženja na prvi pogled izgledaju kao da pružaju mnogo mogućnosti za taktiziranje, zaobilaženje neprijatelja, skrivanje i pronalaženje preglednog, visokog položaja za “snajpovanje“. Ipak, nebrojano vrata, prolaza i prostorija su nas uglavnom vodili u ćorsokak i primoravali nas da se vratimo do ulice ili hodnika kojim je očigledno predodređeno da se krećemo i usput čistimo sve pred sobom.  
 
AI neprijatelja poprilično varira. Većina srlja ka vama uz povremeno skrivanje iza uništenih automobila i džakova peska i takvi su uvek laka meka. Ipak, povremeno su znali da nas iznenade (naizgled organizovanim) prilaženjem s boka, kada situacija može da postane kritična, naročito ako im dozvolite da u vas ispale više od jednog kratkog rafala. Na najvećem nivou težine neprijatelj je veoma precizan, pa će vas svaka nepotrebna egzibicija na otvorenom brzo lišiti dužnosti, pogotovo ako vas na našanu drži drugi snajperista (od koga vas po nekad ne može spasiti nizak zaklon). Problem je i to što igra koristi prilično problematičan sistem checkpointa koji je u par navrata bio nepodnošljivo frustrirajuć, zbog čega smo neke deonice morali da igramo iznova i iznova, kao što je ona pred kraj igre u kojoj nam je “doborodošlicu“ organizovala čitava četa ruskih snajperista.  
 
Prava je šteta što se Rebellion nije potrudio da osmisli još interesantnih misija, poput one sa početka igre u kojoj postavljate eksploziv, a zatim sa krova zgrade, u zasedi, čekate konvoj koji ćete preciznim pogotkom dići u vazduh. Priznajemo da atmosferi itekako doprinosi mogućnost da raznesete tenk preciznim hicem u poklopac rezervoara ili da neprijatelje neprimetno eliminišete povlačenjem okidača u trenutku artiljerijske paljbe ili za vreme gromoglasne buke koju proizvode crkvena zvona. Problem je u tome što ovo skoro nikada nije neophodno, jer ćete se tih neprijatelja i onako bez problema rešiti “bučnim“ pristupom.  
 
Ipak je uloga snajperiste sabotaža i slične stealth aktivnosti, koje će neprijatelja dočekati spuštenog garda, brzo mu naneti što više štete i još brže nestati, a ne cover & shoot mehanika koja preovladava, kao da smo u ulozi običnog marinca, a ne obučenog operativca koji deluje duboko iza neprijateljskih linija. Zbog svega navedenog,  igri nedostaje dinamika i neki skriptovani momenti i obrti na terenu koji bi malo razbudili igrača. Ne postoje ni bilo kakve sporedne misije, kao na primer prikupljanja poverljive dokumentacije koja bi  mogla da promeni tok trenutne ili neke od narednih misija.  
Igra donosi i kooperativni mod u kome kampanju možete prelaziti sa ortakom. Ipak, još jedan snajper nije dovoljan da značajno obogatii iskustvo u kampanji. Zato su tu neke drugi online “aktivnosti“. Nešto zanimljiviji je Bombing Run mod u kome igra baca igrače na malo izmenjene nivoe iz kampanje, sa ciljem da prikupe razbacane delove vozila za bekstvo. Svakako najzabavniji je Overwatch mod u kome dva igrača imaju različite uloge. Tako jedan ima zadatak da se šunja neprijatelju iza leđa kako bi postavio bombu na PVO jedinicu na prmer, dok mu drugi iz daljine čuva leđa skidajući patrole koje bi mogle da ga primete. Prava je šteta što ovakvih misija nema u kampanji.  
 
PC verzija igre donosi i ekskluzivni multiplayer mod sa prilično prostranim urbanim lokacijama koje mogu da ugoste do 16 snajpera, kada se iskustvo pretvara u haotičnu i napetu igru mačke i miša. Kako svaki ispaljen hitac ostavlja uočljiv trag drugim igračima, stalna promena pozicije igra ključnu ulogu u preživlajavanju, ali i daje igraču samo trenutak za kontranapad koji je često istovremeno i najbolja odbrana.  
 
U vizuelnom pogledu, Sniper Elite V2 je prilično dopadljiva igra. Rebellion je na odličan način dočarao urbane lokacije koje rat nije štedeo. Srušene, urušene i teško oštećene zgrade i objekti, cigle, šut i uništena vozila na ulicama i delovi fasada koji povremeno padaju pred vašim očima. Grafički endžin je malo zastareo za današnje pojmove, ali količina detalja u okruženju to uspeva da prikrije. Jedino nam nekako nedostaju ona najgora obeležja rata, poput nekih skriptovanih scena stradanja, destrukcije, leševi na ulicama i slično.  
 
Sniper Elite V2 igra na sigurnu kartu i po proverenom receptu originala, a mnogo više nismo ni očekivali od malog Rebellion tima. U pitanju je igra koja igrača baca na prividno prostrane lokacije sa ciljem da na njima kroz objektiv počisti sve što se mrda. Ipak, ona to radi sa stilom i nema sumnje da će mnogi igrači od početka do kraja uživati u verno dočaranim usporenim scenama zrna kako kao kroz puter prolazi kroz ljudsko telo i raznosi meso, kosti i unutrašnje organe. Uvođenje dinamičnijih i raznolikijih misija, uz malo više skriptovanih momenata i veći potencijal za tiho eliminisanje neprijatelje, od ove igre su mogli da naprave vrhunsku stealth akciju. Ipak, svesni smo da je za tako nešto potrebno mnogo više para i ljudi koje Rebellion jednostavno nema.
Ocena: 70
Kvaliteti: – Skidanje neprijatelja iz snajpera izaziva veliku dozu satisfakcije – Fantastični, rendgenski bullet time efekti smrtonosnih pogodaka – Dizanje u vazduh kamiona i tenkova jednim preciznim hicem – Taman dovoljno realistična balistika na najvećem nivou težine – Solidan inventar eksplozivnih zamki – Interesantni trofeji za kreativne egzekucije iz daljine – Solidan režim za više igrača
Nedostaci: – Ograničen AI neprijatelja – Stealth pristup i zamke gube smisao zbog nekih kontradiktornih dizajnerskih odluka – Previše linearan dizajn nivoa – Prisiljavanje igrača na korišćenje snajpera – Plitka priča i nedostatak dinamičnijih i originalnijih misija – Frustrirajuć sistem checkpointa
Sajt / Steam Platforma: PC, PS3, X360
Minimalni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows Vista CPU: Intel® Pentium D 3GHz / AMD Athlon 64 X2 4200 GPU: NVIDIA GeForce 8800 / ATI Radeon HD 3870 RAM: 2 GB HDD: 10 GB prostora
Preporučeni hardverski zahtevi (PC verzija): OS: Windows 7 CPU: Intel Core 2 Duo @ 2.6 GHz / AMD ekvivalent Video karta: NVIDIA GeForce GTX 260 / ATI Radeon HD 4870 RAM: 4 GB HDD: 10 GB prostora
Igrano na: OS: Windows 7 x64 CPU: Intel Core i5 2500k na 4.2 GHz Video karta: NVIDIA GeForce GTX 460 1GB (OC) RAM: 8 GB DDR3 Konekcija: Cable, 10 Mbit / 1 Mbit